Okrivljeni je obavezan da sudu naknadi troškove krivičnog postupka i sudskog paušala, kao u izreci presude, te da oštećenoj G.M.-R. naknadi troškove krivičnog postupka, o čijoj visini će biti naknadno odlučeno, dok je oštećena G.M.-R. upućena na parnicu radi ostvarenja imovinsko-pravnog postupka.

Istom presudom, u stavu II, na osnovu odredbe člana 422. stav 1. tačka 3. ZKP, prema okrivljenom S.R. odbijena je optužba da je izvršio krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ, te su troškovi krivičnog postupka u tom delu, pali na teret budžetskih sredstava suda, a stavom III, iste presude, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog S.R. u preostalom delu.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu K 1446/11 od 04.11.2015. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 1500/2015 od 05.04.2016. godine, branilac okrivljenog podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povrde krivičnog zakona na štetu okrivljenog, odredbe člana 55. KZ i zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, uz predlog Vrhovnom kasacionom sudu da usvoji podneti zahtev i odbije optužbu protiv okrivljenog S.R. ili da pobijanu presudu ukine i predmet vrati na ponovno suđenje pred drugim većem, te da odloži izvršenje kazne do okončanja postupka po podnetom zahtevu.

Vrhovni kasacioni sud je, u smislu člana 488. stav 1. ZKP, nakon dostavljanja primerka zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, održao sednicu veća, u smislu člana 490. ZKP, o kojoj nije obavestio Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, nalazeći da njihovo prisustvo sednici veća nije neophodno i da nije od značaja za donošenje odluke, na kojoj sednici je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev podnet, te je po oceni navoda i predloga u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti nije osnovan.

Podnetim zahtevom branioca okrivljenog se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) u vezi člana 4. stav 1. ZKP, navodima da donošenje pravnosnažne presude Prvog osnovnog suda u Beogradu K 54/11 od 04.05.2012. godine (kojom je okrivljeni S.R. oglašen krivim zbog krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ izvršenog tokom 2009. i 2010. godine prema oštećenoj G.M.-R.) predstavlja pravnu prepreku za ponovno suđenje istom okrivljenom za radnje preduzete u 2008. i 2011. godini, prema istoj oštećenoj. Po stavu odbrane, vođenjem predmetnog krivičnog postupka pred Drugim osnovnim sudom K 1446/11 i pred Apelacionim sudom u Beogradu Kž1 1500/15 i donošenjem pravnosnažnih presuda koje su predmet ovog zahteva, nakon donošenja pravnosnažne presude Prvog osnovnog suda u Beogradu K 54/11 od 04.05.2012. godine, je učinjena povreda odredbe člana 4. stav 1. ZKP koja zabranjuje ponovno suđenje u istoj krivičnoj stvari.

Vrhovni kasacioni sud ove navode u zahtevu ocenjuje kao neosnovane. Protiv okrivljenog S.R. su pokrenuti i vođeni zakoniti krivični postupci po samostalnim optužnim aktima nadležnih tužilaca podnetim u različitim vremenskim periodima upravo zbog protivpravnih radnji okrivljenog koje nisu učinjene u kontinuitetu i kraćim vremenskim razdobljima, već naprotiv u razlitim vremenskim periodima i različitim kalendarskim godinama. Ovaj sud nalazi da donošenjem pravnosnažnih presuda: Prvog osnovnog suda u Beogradu K 54/11 od 04.05.2012. godine i Drugog osnovnog suda u Beogradu K 1446/11 od 04.11.2015. godine okrivljenom S.R. nije suđeno dva puta za istu krivično-pravnu radnju, te se s`toga pobijane pravnosnažne presude ne zasnivaju na bitnoj povredi odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) u vezi člana 4. stav 1. ZKP, kako se to neosnovano navodi u zahtevu.

Takođe, podnetim zahtevom branioca okrivljenog se ukazuje na povredu krivičnog zakona učinjenu na štetu okrivljenog - povredu odredbe člana 55. Krivičnog zakonika s`obzirom na to da se, po stavu odbrane, „ranija osuđivanost“ odnosno „povrat“ utvrđuje u odnosu na momenat preduzimanja radnji izvršenja, a ne presuđenja kako je to učinio drugostepeni sud u pobijanoj odluci.

Vrhovni kasacioni sud je i ove navode u zahtevu kojima se suštinski, bez numeričkog označavanja, ukazuje na povredu krivičnog zakona - odredbu člana 439. tačka 3) ZKP u vezi člana 55. KZ, ocenjuje kao neosnovane. Naime, drugostepeni sud je pravilno u smislu odredbe člana 54. KZ (a ne odredbe 55. KZ) raniju osuđivanost okrivljenog S.R. i to za istovrsno krivično delo, cenio kao otežavajuću okolnost, te je u sklopu ostalih utvrđenih okolnosti koje utiču da kazna bude manja ili veća okrivljenom odmerio kaznu u zakonom propisanim granicama. Suprotni navodi u zahtevu branioca okrivljenog S.R. su ocenjeni kao neosnovani.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredaba člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova, primenom člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                           Predsednik veća-sudija,

Olgica Kozlov,s.r.                                                                                                                 Dragiša Đorđević,s.r.