Presudom Višeg suda u Vranju 5Kž1 227/20 od 19.11.2020. godine, usvajanjem žalbe Osnovnog javnog tužioca u Vranju i punomoćnika oštećenih – advokata Svetislava Veličkovića, presuda Osnovnog suda u Surdulici – Sudska jedinica u Vladičinom Hanu K br.176/18 od 19.03.2019. godine preinačena je tako što je okrivljeni AA oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela navođenje na overavanje neistinitog sadržaja iz člana 358. stav 1. KZ, za koje delo mu je na osnovu odredaba članova 64. i 65. KZ izrečena uslovna osuda, tako što mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od četiri meseca i istovremeno određeno da se ova kazna neće izvršiti ukoliko okrivljeni u roku proveravanja od dve godine od dana pravnosnažnosti presude ne učini novo krivično delo.

Istom presudom, okrivljeni je obavezan da sudu na ime paušala plati iznos od 10.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Nišu 11Kž3 br.2/2021 od 25.03.2021. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe Osnovnog javnog tužioca u Vladičinom Hanu, te punomoćnika oštećenih i branioca okrivljenog AA, a presuda Višeg suda u Vranju 5Kž1 br.227/20 od 19.11.2020. godine, potvrđena.

Branilac okrivljenog AA – advokat Slobodan Nešić podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Vranju 5Kž1 227/20 od 19.11.2020. godine i Apelacionog suda u Nišu 11Kž3 br.2/2021 od 25.03.2021. godine, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači pobijane presude tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe, ili da pobijane presude ukine i predmet vrati Višem sudu u Vranju na ponovni postupak i odlučivanje, ili da ukine trećestepenu presudu i predmet vrati Apelacionom sudu u Nišu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), nakon razmatranja spisa predmeta i pravnosnažnih presuda protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te ocene navoda izloženih u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan u delu u kojem se odnosi na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA ističe da su nižestepene presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i s tim u vezi navodi da drugostepeni sud zasnovao svoju presudu, pored ostalog, na iskazu svedoka BB, datom na zapisniku Kt.br.536/14 od 19.10.2015. godine pred OJT u Vladičinom Hanu, a koji dokaz

 

(zapisnik) drugostepeni sud nije mogao da izvede čitanjem, obzirom da se radi o privilegovanom svedoku – majci okrivljenog, koja nije bila uredno pozvana na pretres održan dana 19.11.2020. godine.

Izloženim navodima zahteva, ponavljaju se navodi žalbe branioca okrivljenog, koja je protiv drugostepene presude izjavljena zbog iste povrede zakona, a koje je Apelacioni sud u Nišu, kao trećestepeni, ocenio neosnovanim i za izneto stanovište – da iskaz svedoka BB nije nedozvoljen dokaz jer je uredno pozvana na pretres održan dana 19.11.2020. godine te da je drugostepeni sud pravilnom primenom odredaba člana 406. stav 1. tačka 1) i stav 2. ZKP ovaj dokaz izveo na posredan način, upoznavanjem sa sadržinom zapisnika o ispitivanju navedenog svedoka, na strani 2 stav osmi svoje odluke izneo jasne i dovoljne razloge, koje ovaj sud u svemu prihvata kao pravilne, te na ove razloge i upućuje, shodno odredbi člana 491. stav 2. ZKP.

Neosnovano se istim zahtevom ukazuje i na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP i s tim u vezi ističe da krivično delo zbog kog je okrivljeni oglašen krivim nije krivično delo. Prema navodima zahteva, osnovni element bića krivičnog dela iz člana 358. stav 1. KZ je da se nadležni organ dovede u zabludu da u javnoj ispravi, zapisniku ili knjizi overi štogod neistinito, što može služiti kao dokaz u javnom saobraćaju, a izjave broj 146 od 19.04.2013. godine i broj 29 od 18.02.2014. godine ne predstavljaju javnu ispravu, jer nisu izdate od strane državnog organa, u granicama nadležnosti tog organa, već se radi o izjavama koje je dao okrivljeni kao privatno lice. Da bi neka isprava imala snagu javne isprave, takva isprava prema navodima zahteva mora imati pravnu snagu prema svima, dok predmetne izjave ne sadrže ni jednu činjenicu koja bi mogla biti dokaz u pravnom saobraćaju, već sadrže samo obavezu da okrivljeni pokaže „predmetnu parcelu“, uz upozorenje da snosi posledice krivične odgovornosti ukoliko pokaže pogrešnu parcelu, te delo za koje je okrivljeni oglašen krivim nije krivično delo.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, neosnovani su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog da navedene isprave – izjave broj 29 od 18.02.2014 . godine i broj 146 od 19.04.2013. godine nemaju karakter javne isprave u smislu krivičnog dela navođenje na overavanje neistinitog sadržaja iz člana 358. stav 1. Krivičnog zakonika.

Naime, prema odredbi člana 358. stav 1. KZ, krivično delo navođenje na overavanje neistinitog sadržaja čini onaj „ko dovođenjem u zabludu navede nadležni organ da u javnoj ispravi zapisniku ili knjizi overi što god neistinito, što može da služi kao dokaz u pravnom saobraćaju“.

Predmetne izjave date su na formularu izdatom od strane Javnog preduzeća „Srbijašume“ Šumsko gazdinstvo „Vranje“, Služba za privatne šume, i predstavljaju ustvari zapisnik o izjavi okrivljenog datoj na okolnosti iz člana 58. stav 7. Zakona o šumama, službenom licu navedenog javnog preduzeća, a sve uz upozorenje na posledice krivične odgovornosti u slučaju dovođenja u zabludu službenog lica, koji zapisnik je potpisan od strane okrivljenog AA i službenog lica VV.

 

Da bi se zapisnik (u konkretnom slučaju u formi izjave) smatrao predmetom izvršenja krivičnog dela iz člana 358. stav 1. KZ, mora biti javan, što znači da može služiti kao dokaz u pravnom saobraćaju. Zbog toga podaci i činjenice navedene u njemu imaju dokaznu snagu kao i javne isprave, i sa njima su izjednačene. U konkretnom slučaju navedeni zapisnici u formi izjava predstavljaju neophodan uslov i materijalni dokaz za donošenje rešenja iz člana 58. stav 8. Zakona o šumama, odnosno za donošenje rešenja o odobrenju za seču šume, dakle služi kao dokaz u pravnom saobraćaju.

Kako svojstvo javne isprave imaju i isprave koje izdaju javna preduzeća u okviru svojih ovlašćenja, a „Srbijašume“ su javno preduzeće koje je navedene isprave izdalo u okviru svojih ovlašćenja iz člana 58. stav 7. Zakona o šumama, na memorandumu tog javnog preduzeća, te koje su potpisane od strane službenog lica tog javnog preduzeća, a koje isprave su poslužile za donošenje rešenja o odobrenju seče šume, to su neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog da navedene isprave nisu javne isprave, i da zbog toga delo za koje je okrivljeni oglašen krivim nije krivično delo.

Iz navedenih razloga, navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, kojima se ukazuje da su nižestepene presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i uz povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, ocenjeni su neosnovanim.

U ostalom delu, u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, isticanjem da nižestepeni sudovi u pobijanim presudama uopšte nisu izneli razloge za ocenu postojanja osnovnog elementa bića predmetnog krivičnog dela – da se radi o javnim ispravama, te na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza, ukazivanjem da je vlasnica šume majka okrivljenog, svedok BB, zbog čega se u konkretnom slučaju postavlja pitanje da li je okrivljeni imao ovlašćenje da pokaže granice šume u smislu člana 58. stav 7. Zakona o šumama.

Kako bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP i pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešna ocena dokaza ne predstavljaju razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom preko branioca, to je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovom delu odbačen kao nedozvoljen.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. i 2. ZKP, u delu kojim je zahtev odbijen kao neosnovan, te na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahtev odbačen kao nedozvoljen, doneta je odluka kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                      Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić