U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milene Rašić, predsednika veća, Gordane Kojić, Aleksandra Stepanovića, Miroljuba Tomića i Slobodana Velisavljevića, članova veća, sa savetnikom Vrhovnog suda Snežanom Lazin, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog AA, zbog krivičnog dela polno uznemiravanje iz člana 182a stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Ermedina Ćućevića, podnetom protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Sjenici K.br.117/24 od 10.09.2024. godine i Višeg suda u Novom Pazaru Kž1 214/24 od 13.03.2025. godine, u sednici veća održanoj dana 04.06.2025. godine, jednoglasno, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Ermedina Ćućevića, podnet protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Sjenici K.br.117/24 od 10.09.2024. godine i Višeg suda u Novom Pazaru Kž1 214/24 od 13.03.2025. godine, u odnosu na povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) i člana 439. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, dok se u ostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ODBACUJE kao nedozvoljen.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Sjenici K.br.117/24 od 10.09.2024. godine okrivljeni AA je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela polno uznemiravanje iz člana 182a stav 2. u vezi stava 1. KZ i izrečena mu je uslovna osuda kojom mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 6 (šest) meseci i određeno je da se ista neće izvršiti ukoliko okrivljeni za vreme proveravanja od 1 (jedne) godine računajući od dana pravnosnažnosti presude ne učini novo krivično delo.

Istom presudom zakonski zastupnik maloletnih oštećenih BB i VV, GG je radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva upućena na parnicu. Okrivljeni je obavezan da na ime paušala plati budžetu Republike Srbije iznos od 10.000,00 dinara u roku od 30 dana računajući od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Višeg suda u Novom Pazaru Kž1 214/24 od 13.03.2025. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA - advokata Ermedina Ćućevića i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Sjenici K.br.117/24 od 10.09.2024. godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA - advokat Ermedin Ćućević, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP (u zahtevu pogrešno označeno člana 438. stav 1. tačka 2. ZKP) i člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev, te da ukine presude Osnovnog suda u Sjenici K.br.117/24 od 10.09.2024. godine i Višeg suda u Novom Pazaru Kž1 214/24 od 13.03.2025. godine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak i odluku ili da preinači navedene presude tako što će okrivljenog AA osloboditi od optužbe za krivično delo za koje se tereti, kao i da ukoliko nađe za shodno da pozove stranke na sednicu veća.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužilaštvu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) i člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Branilac okrivljenog AA kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti u uvodnom delu navodi bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 2) ZKP, s tim što iz navoda u obrazloženju zahteva proizilazi da branilac faktički zahtev podnosi zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP. Ovo imajući u vidu da branilac ističe da u konkretnom slučaju nedostaje identitet između optužbe i izreke pobijane prvostepene presude, budući da se izreka presude odnosi na drugo krivično delo koje nije predmet optužbe. U prilog svog stava branilac navodi da je optužnim aktom javnog tužioca okrivljenom stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela nedozvoljene polne radnje iz člana 182. stav 1. u vezi člana 181. stav 2. KZ, a koja pravna kvalifikacija nije menjana od strane javnog tužioca sve do zaključenja glavnog pretresa, da bi sud u pobijanoj prvostepenoj presudi izmenio pravnu kvalifikaciju krivičnog dela oglašavajući okrivljenog krivim za krivično delo polno uznemiravanje iz člana 182a stav 2. u vezi stava 1. KZ, a koje delo nije predmet optužbe.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Prema odredbi člana 420. stav 1. ZKP presuda se može odnositi samo na lice koje je optuženo (subjektivni identitet presude i optužbe) i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici (objektivni identitet presude i optužbe), a odredbom stava 2. istog člana je propisano da sud nije vezan za predloge tužioca u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela. Dakle, iz citiranih zakonskih odredbi proizilazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela, a eventualne izmene činjeničnog opisa dela u izreci presude moraju ostati u granicama činjeničnog osnova iz optužbe, tačnije u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, dok zakon ne zahteva i identitet u pogledu pravne ocene dela.

Po nalaženju Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju, pobijanom pravnosnažnom presudom sud nije prekoračio optužbu, odnosno nije povredio ni subjektivni, a ni objektivni identitet optužbe i presude na štetu okrivljenog AA. Ovo imajući u vidu da se pravnosnažna presuda odnosi na istog okrivljenog, te da su bitna obeležja bića krivičnog dela ista i u izmenjenom optužnom aktu javnog tužioca i u izreci presude, odnosno da u konkretnom slučaju postoji potpuna identičnost činjeničnog opisa krivičnog dela iz izreke pravnosnažne presude sa činjeničnim opisom krivičnog dela datim u optužnom aktu Osnovnog javnog tužioca u Novom Pazaru, Odeljenje u Sjenici KTO.br.27/23 (KT.br.189/22) od 02.03.2023. godine, a koji je u pogledu činjeničnog opisa i pravne kvalifikacije krivičnog dela izmenjen od strane javnog tužioca na glavnom pretresu održanom dana 25.05.2023. godine. Imajući u vidu da sud, shodno odredbi člana 420. stav 2. ZKP, nije vezan za predloge javnog tužioca u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela, to stoga sud izmenom pravne kvalifikacije krivičnog dela za koje je okrivljeni optužen izmenjenim optužnim aktom javnog tužioca (krivično delo nedozvoljene polne radnje iz člana 182. stav 2. u vezi člana 180. stav 1. KZ) i osudom okrivljenog za krivično delo polno uznemiravanje iz člana 182a stav 2. u vezi stava 1. KZ, a koja pravna kvalifikacija krivičnog dela ni na bilo koji način nije nepovoljnija po okrivljenog, već se radi o osudi za lakše krivično delo za koje je propisana kazna zatvora u kraćem vremenskom trajanju, u konkretnom slučaju, nije prekoračio optužbu i nije učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Pored toga, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u delu u kojem ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, isticanjem da delo za koje se okrivljeni goni i za koje je pravnosnažno oglašen krivim nije krivično delo polno uznemiravanje iz člana 182a stav 2. u vezi stava 1. KZ, obzirom da opis dela u optužnom aktu javnog tužioca i u izreci pravnosnažne prvostepene presude ne sadrži obavezne elemente krivičnog dela i to radnju i posledicu ovog krivičnog dela bliže opisanu u stavu 3. člana 182a KZ, a kojom imperativnom odredbom je propisano šta se smatra pod polnim uznemiravanjem. Po stavu branioca, izreka presude ne sadrži navode da ponašanje okrivljenog predstavlja povredu dostojanstva maloletnih oštećenih u sferi polnog života, a koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje.

Osnovni oblik krivičnog dela polno uznemiravanje iz člana 182a stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 94/2016 od 24.11.2016. godine, sa stupanjem na snagu dana 01.06.2017. godine) čini onaj ko polno uznemirava drugo lice. Teži oblik ovog krivičnog dela propisan odredbom stava 2. člana 182a KZ postoji ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno prema maloletnom licu. Stavom 3. člana 182a KZ propisano je da je polno uznemiravanje svako verbalno, neverbalno ili fizičko ponašanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica u sferi polnog života, a koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje.

Imajući u vidu citirani zakonski opis bića krivičnog dela polno uznemiravanje iz člana 182a KZ, te činjenični opis krivičnog dela utvrđen u izreci pravnosnažne prvostepene presude, to se, suprotno navodima branioca okrivljenog, po nalaženju Vrhovnog suda, u radnjama okrivljenog AA bliže opisanim u izreci presude stiču sva bitna zakonska subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela polno uznemiravanje iz člana 182a stav 2. u vezi stava 1. KZ za koje je on pravnosnažno oglašen krivim. Naime, iako se u izreci pravnosnažne prvostepene presude formalno ne navodi zakonska formulacija pojma polno uznemiravanje propisana odredbom člana 182a stav 3. KZ, po nalaženju Vrhovnog suda, u činjeničnom opisu krivičnog dela utvrđenom u izreci prvostepene presude je faktički samo drugačijim rečima opisana radnja izvršenja predmetnog krivičnog dela, budući da je opisano verbalno i fizičko ponašanje okrivljenog kritičnom prilikom koje je u sferi polnog života, a koje je izazvalo strah kod maloletnih oštećenih BB rođenog ....2012. godine i VV rođenog ...2014. godine, a koje ponašanje okrivljenog po načinu izvršenja svakako predstavlja povredu dostojanstva maloletnih oštećenih u sferi polnog života, pa sledstveno tome iz izreke prvostepene presude očigledno proizilazi da je okrivljeni kritičnom prilikom polno uznemiravao maloletne oštećene. Ovo imajući u vidu da je u izreci presude navedeno da je okrivljeni, u cilju zadovoljenja polnog nagona, za vreme velikog odmora, pozvao maloletne oštećene da dođu iza škole i potom skinuo pantalone i donji veš, te rekao maloletnim oštećenima „vidite koliki mi je“, nakon čega su se maloletni oštećeni uplašili za svoju bezbednost i udaljili sa lica mesta, a potom ... DD koja je učenica .. razreda ispričali događaj, a DD svojoj učiteljici, a koje opisane radnje, koje je okrivljeni kritičnom prilikom preduzeo prema maloletnim oštećenima, su, po nalaženju ovoga suda, svakako radnje koje predstavljaju povredu dostojanstva maloletnih oštećenih u sferi polnog života i u kontekstu starosne dobi maloletnih oštećenih su podobne da izazovu strah kod istih, a koji su kritičnom prilikom i izazvale.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ostalom delu je odbačen kao nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva navodi da prvostepeni sud nije dao jasne i argumentovane razloge zbog čega je u konkretnom slučaju izvršio pravnu prekvalifikaciju krivičnog dela koje je okrivljenom stavljeno na teret optužnim aktom javnog tužioca, kao i zbog čega smatra da iz opisa radnje izvršenja dela u optužnom aktu javnog tužioca proizilazi krivično delo polno uznemiravanje iz člana 182a stav 2. u vezi stava 1. KZ za koje je okrivljenog oglasio krivim, a koji navodi branioca okrivljenog bi po nalaženju ovoga suda predstavljali bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP. Pored toga, branilac okrivljenog u podnetom zahtevu ističe i da sud nije na nesumnjiv način utvrdio da je okrivljeni izvršio predmetno krivično delo, obzirom da, osim neubedljivih i kontradiktornih iskaza maloletnih oštećenih, a čiji iskazi nisu potvrđeni iskazom nijednog ispitanog svedoka, nema drugih dokaza, pri čemu prvostepeni sud nije izveo i cenio prve izjave maloletnih oštećenih date u PS Sjenica iz kojih proizilazi da kritičnom prilikom kod maloletnih oštećenih nije bilo straha, niti im je povređeno dostojanstvo u sferi polnog života, već da su ponašanje okrivljenog shvatili samo kao šalu, te branilac dalje ističe i da sud nije utvrdio da je u konkretnom slučaju cilj okrivljenog bio zadovoljavanje polnog nagona budući da nije izvršeno psihijatrijsko veštačenje okrivljenog u pogledu toga da li kod njega postoji bipolarni poremećaj, pri čemu branilac osporava zaključak i ocenu suda o postojanju subjektivnog elementa krivičnog dela - umišljaja na strani okrivljenog za izvršenje predmetnog krivičnog dela, a kojim svim navodima branilac okrivljenog po nalaženju Vrhovnog suda suštinski ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu izvedenih dokaza od strane nižestepenih sudova u pobijanim pravnosnažnim presudama, a što predstavlja povredu odredbe člana 440. ZKP. Osim toga, branilac okrivljenog u podnetom zahtevu ističe i da je okrivljenom povređeno pravo na odbranu odbijanjem od strane suda dokaznih predloga njegovog branioca.

Kako iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti nižestepene presude pobija zbog povreda odredaba člana 438. stav 2. tačka 2) i člana 440. ZKP, te zbog povrede prava na odbranu okrivljenog, a što sve ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) i člana 439. tačka 1) ZKP na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Ermedina Ćućevića, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev u odnosu na navedene povrede odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP i člana 485. stav 4. ZKP, zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                        Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin, s.r.                                                                                            Milena Rašić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković