Oštećeni su radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva upućeni na parnični postupak.

Presudom Višeg suda u Vranju Kž1 br.11/25 od 11.03.2025. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA - advokata Vladana Kostića, a presuda Osnovnog suda u Bujanovcu K br.308/23 od 16.10.2024. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA - advokat Vladan Kostić, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovno suđenje ili da preinači pobijane presude, tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovnom javnom tužiocu i na sednici veća koja je održana u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te nakon ocene navoda iznetih u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je neosnovan.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog u podnetom zahtevu navodi da nižestepeni sudovi nisu pravilno primenili odredbu člana 170. stav 4. KZ, koja isključuje krivično delo uvrede ako je izjava data u odbrani prava ili zaštite opravdanih interesa, bez namere omalovažavanja, jer je je okrivljeni navodno uvredljive reči izgovorio tokom završne reči u postupku K br.63/2023, kako bi se sudu ukazao na drastično ponašanje privatnog tužioca, te njegove reči nisu imale nameru omalovažavanja, već isticanje nepravde.

Izložene navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovni sud ocenio je neosnovanim.

Naime, izrekom pobijane presude okrivljeni je oglašen krivim da je kritičnog dana u sudnici Osnovnog suda u Bujanovcu, na glavnom pretresu, u predmetu tog suda K br.63/23, nakon završetka dokaznog postupka, prilikom davanja završne reči, sa umišljajem i u stanju uračunljivosti, uvredio privatne tužioce BB i VV, na taj način što je u prisustvu sudije, zapisničara, javnog tužioca i ostalih učesnika u postupku izjavio za privatnog tužioca BB da je „zverka od čoveka“, a zatim za obojicu privatnih tužioca da su mu „oni ubili oca“, pri čemu je bio svestan zabranjenosti svog dela i hteo njegovo izvršenje.

Po nalaženju Vrhovnog suda, u činjeničnom opisu radnje izvršenja datom u izreci prvostepene presude naznačene su sve činjenice i okolnosti koje čine zakonska obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika za koje je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnim presudama, i to kako objektivne okolnosti u odnosu na radnju izvršenja (izgovorene reči privatnim tužiocima koje objektivno predstavljaju uvredu, odnosno izjavu omalovažavanja privatnih tužilaca i nepoštovanje njihovog dostojanstva koja su kod privatnih tužilaca izazvali osećaj uvređenosti) tako i subjektivne, koje se tiču uračunljivosti i umišljaja okrivljenog upravljenog na izvršenje krivičnog dela u pitanju („sa umišljajem i u stanju uračunljivosti svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje...“)., te su suprotni navodi branioca ocenjeni kao neosnovani.

Takođe, Vrhovni sud ukazuje da namera omalovažavanja nije zakonsko obeležje krivičnog dela uvreda, već je stavom 4. člana 170. KZ predviđen osnov isključenja postojanja krivičnog dela u situaciji kada je uvredljiva izjava data, između ostalog, u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa, pod uslovom da se iz načina izražavanja ili drugih okolnosti vidi da to nije učinjeno u nameri omalovažavanja, a što nižestepeni sudovi u konkretnom slučaju nisu utvrdili. I po oceni ovoga suda, izgovaranjem inkriminisanih reči okrivljeni nije štitio opravdane interese, niti je branio neko svoje pravo, te njegova namera nije bila upravljena na zaštitu svojih interesa i prava u tom postupku, već da inkriminisanim rečim omalovaži privatne tužioce, koji su bili učesnici u postupku, kako to pravilno zaključuju i nižestepeni sudovi.

Sa izloženih razloga, nalazeći da nižestepenim prsudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP, kako se to neosnovano ukazuje u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, Vrhovni sud je podneti zahtev odbio kao neosnovan.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, doneta je odluka kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                       Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica,s.r                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                   Milena Rašić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković