Presudom Apelacionog suda u Nišu 8 Kž.1.br.419/14 od 22.04.2015. godine usvojena je žalba Osnovnog javnog tužioca u Nišu i preinačena je presuda Osnovnog suda u Nišu 7K-731/13 od 28.10.2013. godine u stavu I izreke, u osuđujućem delu i to samo u delu odluke o krivičnoj sankciji, tako što je Apelacioni sud u Nišu okrivljenog M.R. za krivično delo falsifikovanje i zloupotreba platnih kartica iz člana 225. stav 4. u vezi stava 2. KZ, za koje je prvostepenom presudom oglašen krivim, osudio na kaznu zatvora u trajanju od 10 (deset) meseci u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 20.10.2006. godine do 17.11.2006. godine, dok su žalba branioca okrivljenog M.R. na osuđujući deo presude u stavu I izreke i žalba Osnovnog javnog tužioca u Nišu na oslobađajući deo presude u stavu II izreke odbijene kao neosnovane i prvostepena presuda je u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog M.R. – advokat M.K. zbog povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i ukine prvostepenu odluku i odluku donetu u postupku po redovnom pravnom leku i predmet vrati na suđenje prvostepenom ili apelacionom sudu.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda iznetih u zahtevu, uz primenu člana 604. stav 1. ZKP („Službeni glasnik RS“ br.72/11 od 28.09.2011. godine koji se primenjuje od 01.10.2013. godine) (u daljem tekstu:ZKP) kojim je propisano da će se zakonitost radnji preduzetih pre početka primene ovog zakonika ocenjivati po odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“ br.70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“ br.58/04, 85/05 - dr. zakon, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09 - dr. zakon, 72/09 i 76/10), našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da su nižestepeni sudovi svoje odluke zasnovali na nedozvoljenom dokazu i to na fotografijama lica koje je slikano prilikom korišćenja bankomata, a za koje su sudovi zaključili da je okrivljeni. Ovo iz razloga jer navedene fotografije predstavljaju dokaze koji su neposredno, sami po sebi i prema načinu pribavljanja suprotni zakonu, jer su nastale u vreme izvršenja krivičnog dela (12.10.2006. godine), dakle u vreme važenja „krivičnog zakona“ koji nije predviđao da se fotografije mogu koristiti kao dokaz na sudu i da se na njima može zasnovati sudska odluka.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Naime, odredbom člana 112. stav 26. KZ je propisano da se ispravom smatra svaki predmet koji je podoban ili određen da služi kao dokaz kakve činjenice koja ima značaj za pravne odnose, kao i računarski podatak.

Imajući u vidu napred citirane zakonske odredbe, to se pod pojmom isprave podrazumevaju i fotografije koje su napravljene bez prećutne ili izričite saglasnosti okrivljenog koji se na njima nalazi i iste se samim tim mogu koristiti kao dokaz u krivičnom postupku jer su nastale kao vid opštih bezbedonosnih mera koje se preduzimaju na javnim mestima, odnosno u javnim objektima i prostorijama kao što je banka, a u kojima se snimanje redovno obavlja iz bezbedonosnih razloga.

Dakle, imajući u vidu da je u konkretnom slučaju reč o ispravi koja sadrži podatke dostavljene od strane banke i prosleđene sudu u vidu izveštaja, te da predstavlja ispravu i po Zakoniku o krivičnom postupku koji je bio na snazi u vreme preduzimanja ove radnje, a i po Krivičnom zakoniku koji je važio u to vreme, to navedene fotografije predstavljaju zakonite dokaze i na istima su nižestepeni sudovi mogli zasnovati svoje odluke.

Imajući u vidu da se odredba člana 5. stav 2. KZ kojom je propisana obavezna retroaktivna primena zakona koji je blaži za učinioca ne odnosi na procesne zakone, već samo na materijalne zakone, to su neosnovani suprotni navodi branioca okrivljenog kojima ukazuje da je mogućnost da se u postupku kao dokaz koriste fotografije predviđene tek članom 132a ZKP (izmene i dopune iz 2009. godine), a da istu mogućnost nisu predviđali ni ZKP koji je bio važeći u vreme izvršenja krivičnog dela 2006. godine, niti pak ZKP važeći u vreme suđenja.

Pored toga, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u delu u kojem se ističe da i antropometrijsko veštačenje okrivljenog, koje je kao dokaz izvedeno na pretresu održanom pred drugostepenim sudom, samo po sebi predstavlja nedozvoljen dokaz, obzirom da je ovim veštačenjem utvrđivana istovetnost okrivljenog, ali ne na način kako je to predviđeno odredbom člana 134. ZKP i to tako što bi se najpre od strane suda izveo dokaz uviđajem lica kada bi se utvrđivale one karakteristike okrivljenog koje su samo njemu svojstvene, pa da se na osnovu tako izvedenog dokaza izvede antropometrijsko veštačenje da bi se utvrdilo da li lice iz fotografije odgovara po svojim karakteristikama okrivljenom.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti su neosnovani iz razloga jer antropometrijsko veštačenje predstavlja veštačenje – uporednu analizu sporne i nesporne fotografije lica, u ovom slučaju okrivljenog i to dostavljenih fotografija sa video zapisa iz spisa predmeta i fotografije okrivljenog iz baze fotografija aplikacije operativne pretrage kriminalističke policije, a Zakonik o krivičnom postupku ni u jednoj odredbi ne propisuje da navedenom veštačenju mora prethoditi uviđaj lica iz člana 134. ZKP, a kako to u zahtevu neosnovano ističe branilac okrivljenog. Naime, ove dve dokazne radnje (veštačenje i uviđaj lica) nisu ni u kakvoj uzročnoj vezi u pogledu toga da jedna dokazna radnja mora prethoditi drugoj, obzirom da se veštačenje određuje kada je za utvrđivanje ili ocenu neke činjenice u postupku potrebno stručno mišljenje, a uviđaj se preduzima kada je za utvrđivanje ili za razjašnjenje neke činjenice u postupku potrebno neposredno opažanje organa postupka i uviđaj lica podrazumeva opažanje od strane suda oblika i karakteristika lica, stasa, životne dobi, pokreta, vladanja, pripadnosti određenoj grupi itd.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda zakona na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog M.R. - advokata M.K., to je Vrhovni kasacioni sud na osnovu člana 491. stav 1. ZKP navedeni zahtev branioca okrivljenog odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik                                                                                  Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin,s.r.                                                                                      Nevenka Važić,s.r.