Branilac okrivljenog AA, advokat Milija Stanković, podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zbog povrede ljudskog prava zajemčenog Ustavom Republike Srbije, bitnih povreda odredaba krivičnog postupka i pogrešne primene zakona u odnosu na utvrđeno činjenično stanje, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači pobijane presude tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe da je izvršio predmetno krivično delo ili da ukine drugostepenu presudu i predmet vrati Apelacionom sudu u Nišu na ponovno odlučivanje, kao i da u smislu člana 488. stav 3. ZKP, odredi da se izvršenje pravnosnažne presude odloži.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, i u sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA je nedozvoljen.

Branilac okrivljenog AA, u zahtevu za zaštitu zakonitosti, ističe da je u konkretnom slučaju pogrešno primenjen zakon na utvrđeno činjenično stanje, sa obrazloženjem da su nižestepeni sudovi iskaze svedoka EE, ŽŽ i ZZ, izveli pogrešan zaključak da je minsko polje u reonu ... kuća bilo postavljeno za potrebe borbene grupe čiji je komandant bio okrivljeni. Navedena činjenica, prema stavu branioca, ne proizlazi ni iz odbrane okrivljenog iznete u istrazi koja je takođe pogrešno i paušalno protumačena jer na njenu osnovanost ukazuje odbrana drugookrivljenog ĐĐ u kojoj je istakao da u vezi sa predmetnim minskim poljem nije imao direktnih kontakata sa okrivljenim AA, pri čemu nije ni bio u sastavu njegove borbene grupe. Branilac okrivljenog AA, u zahtevu dalje ukazuje da okrivljeni nije dobio nijedan dokument – zapisnik, na osnovu kojeg bi bio upoznat sa postavljenim minskim poljem, zbog čega nije ni mogao da preduzme bilo kakve mere u cilju zaštite vojne jedinice, te da je u ovom krivičnom postupku bilo neophodno da se odredi veštačenje stalnog sudskog veštaka odgovarajuće struke na okolnost rukovođenja, komandovanja i organizacije funkcionisanja vojske i sistema odbrane; da je okrivljeni u vanrednom borbenom izveštaju od 17.04.1999. godine, naveo koordinate minskog polja, isključivo na osnovu podataka prikupljenih nakon kritičnog događaja, zbog čega ovaj izveštaj ne može predstavljati materijalni dokaz na kome bi se zasnivao zaključak suda da je okrivljeni bio upoznat sa postavljanjem minskog polja pre navedenog događaja; da je drugostepeni sud na strani 5, u drugom stavu obrazloženja svoje presude pogrešno tumačio odredbe naređenja za inženjerijska dejstva komande 125 motorizovane brigade od 09.04.1999. godine i pregleda dodeljenih minsko- eksplozivnih sredstava po jedinicama, smatrajući da je bez uticaja koja borbena grupa bi došla na položaj na kome se do tada nalazila treća borbena grupa kojom je komandovao okrivljeni AA, kada se ima u vidu cilj koji je trebalo ostvariti; da vodnik GG, nije postupao po naređenju pretpostavljenog, već je na predlog njemu nepoznatog vojnika izmenio pravac kretanja i napustio put dotura i evakuacije, što je bilo od uticaja na pogibiju dva vojnika na koji događaj okrivljeni nije mogao da utiče, što, prema stavu branioca, upućuje na zaključak da u postupanju okrivljenog nema protivpravnosti, pa samim tim ni zakonskih obeležja predmetnog niti bilo kog drugog krivičnog dela.

Iznetim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti, po oceni ovog suda, branilac okrivljenog AA, ceni odbranu okrivljenog i izvedene dokaze tokom postupka i iznosi svoje činjenične zaključke vezano za preduzimanje inkriminisanih radnji od strane okrivljenog i u njegov subjektivni odnos prema izvršenom delu, koji činjenični zaključci su drugačiji od onih utvrđenih u pobijanim presudama, na navedene okolnosti.

Branilac okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe i to da su pobijane presude donete uz učinjenu bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, jer su nižestepeni sudovi svoj činjenični zaključak da je okrivljeni izvršio predmetno krivično delo izveli na osnovu pretpostavke okrivljenog ĐĐ, da je svedok EE, obavestio okrivljenog AA o konkretnom minskom polju, a pretpostavke, same po sebi ne mogu predstavljati dokaze na kojima se sudska presuda može zasnivati u smislu člana 16. stav 1. ZKP.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud nalazi da branilac okrivljenog iako formalno ističe povredu krivičnog zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, kao razlog podnošenja zahteva, iznetim navodima ne ukazuje da su iskazi okrivljenog ĐĐ i svedoka EE, sami po sebi ili prema načinu pribavljanja nezakoniti dokazi u smislu člana 16. ZKP, već pravnosnažne presude pobija zbog činjeničnog stanja utvrđenog na osnovu navedenih dokaza i osporava njihovu ocenu od strane nižestepenog suda.

Nadalje, branilac okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi i to da je prvostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, sa obrazloženjem da su razlozi presude protivrečni izreci kao i da su razlozi o činjenicama koje su bile predmet dokazivanja nejasni u znatnoj meri protivrečni, da kazna zatvora u trajanju od jedne godine i tri meseca na koju je okrivljeni osuđen drugostepenom presudom ne predstavlja kaznu kojom bi se ostvarila preventivna funkcija krivične sankcije, te da nižestepeni sudovi prilikom izricanja krivične sankcije nisu uzeli u obzir da se radi o časnom, savesnom i odgovornom oficiru koji je za učešće u borbenim dejstvima ocenjen najvišim ocenama, kojim navodima branilac okrivljenog ukazuje da sud nije pravilno odmerio kaznu, s obzirom na činjenice koje utiču da kazna bude veća ili manja i time pravnosnažnu presudu pobija zbog povrede zakona iz člana 441. stav 1. ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi, kao ni zbog povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) i člana 441. stav 1. ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti kao razlog podnošenja istog ističe i povredu prava okrivljenog na pravično suđenje zajemčenog Ustavom Republike Srbije.

Odredbom člana 484. ZKP, propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za podnošenje (član 485. stav 1), a u slučaju iz člana 485. stav 1. tačka 2) i tačka 3) tog Zakonika, mora se dostaviti i odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava.

Kako se u zahtevu branioca okrivljenog u odnosu na istaknutu povredu ljudskog prava (člana 485. stav 1. tačka 3) ZKP), ne ističe da je ta povreda utvrđena odlukom Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, niti je takva odluka priložena uz zahtev, to, po oceni ovoga suda, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u odnosu na navedenu povredu nema propisan sadržaj, u smislu člana 484. ZKP.

Iz iznetih razloga, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) i tačka 3) ZKP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ovog rešenja.

Zapisničar – savetnik                                                                                                   Predsednik veća - sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                                  Janko Lazarević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić

lji