Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž3 18/19 od 24.12.2019. godine, usvajanjem žalbi okrivljenog AA i njegovog branioca preinačena je presuda Višeg suda u Nišu Kž1 65/19 od 14.05.2019. godine, u pogledu odluke o kazni, tako što je okrivljenom zbog krivičnog dela nasilničko ponašanje u saizvršilaštvu iz člana 344. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, izrečena uslovna osuda kojom mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 4 meseca i istovremeno je određeno da se ista neće izvršiti ukoliko okrivljeni za vreme proveravanja u trajanju od 1 godine po pravnosnažnosti presude, ne učini novo krivično delo, dok su u preostalom delu žalbe okrivljenog i njegovog branioca odbijene kao neosnovane i presuda Višeg suda u Nišu Kž1 65/19 od 14.05.2019. godine, u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Đura Blagojević, „zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) i 3) i stav 4. ZKP“ sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev i preinači pobijane presude i okrivljenog oslobodi od optužbe i odluči da troškovi krivičnog postupka padaju na teret budžetskih sredstava suda.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku i u sednici veća, koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa odlukama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podneot pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, je neosnovan.

Ukazujući na učinjenu povredu zakona, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti zapravo navodi da se zaključci Višeg suda u Nišu, kao drugostepenog i Apelacionog suda u Nišu, kao suda trećeg stepena, o krivici okrivljenog AA zasnivaju na iskazu saokrivljenih VV i GG, a koji su sa tužilaštvom zaključili sporazume o priznanju krivičnog dela, kao i na presudama donetim na osnovu tih sporazuma, na kojim dokazima se, prema stavu branioca, pravnosnažne presude ne mogu zasnivati. Naime, prema stavu branioca iste imaju dejstvo „inter partes“ i stoga se ne mogu koristiti kao dokaz u krivičnom postupku u odnosu na druge okrivljene koji nisu zaključili takav sporazum. Dakle, iz navedenog proizilazi da branilac okrivljenog zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP u vezi člana 16. ZKP.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Prema odredbi člana 16. stav 1. ZKP sudske odluke se ne mogu zasnivati na dokazima koji su neposredno ili posredno, sami po sebi, ili prema načinu pribavljanja u suprotnosti sa Ustavom, ovim zakonikom, drugim zakonom ili opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima, osim u postupku koji se vodi zbog pribavljanja takvih dokaza, dok je članom 84. stav 1. ZKP propisano da dokazi koji su pribavljeni protivno članu 16. stav 1. tog zakonika (nezakoniti dokazi) ne mogu biti korišćeni u krivičnom postupku.

Prema članu 438. stav 2. tačka 1) ZKP bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako se presuda zasniva na dokazu na kome se po odredbama tog zakonika ne može zasnivati, dakle, za postojanje ove bitne povrede odredaba krivičnog postupka, nužno je da je sudska odluka zasnovana na dokazu koji je sam po sebi ili prema načinu pribavljanja u suprotnosti sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku.

Naime, drugostepeni sud je na pretresu, pored ostalog, izveo dokaze čitanjem iskaza saoptuženih VV i GG, datih na zapisniku pred prvostepenim sudom dana 07.04.2011. i 26.01.2012. godine, prema kojima je postupak kasnije razdvojen i okončan pravnosnažnim osuđujućim presudama i izvršio uvid u te presude, Spk 63/16 od 19.04.2016. godine i Spk 168/15 od 09.02.2016. godine iz kojih je utvrđeno da su VV i GG oglašeni krivima na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela upravo za kritični događaj, zbog izvršenja krivičnog dela nasilničko ponašanje u saizvršilaštvu iz člana 344. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, pa je okrivljeni VV osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 10 meseci koju će izdržati u prostorijama u kojima stanuje uz primenu elektronskog nadzora, dok je okrivljenom GG izrečena uslovna osuda u trajanju od 3 meseca sa vremenom proveravanja od 1 godine.

Odredba člana 406. stav 1. tačka 5) ZKP omogućava sudu da na glavnom pretresu, i bez saglasnosti stranaka, izvede dokaz i to putem vršenja uvida ili čitanja sadržine zapisnika o iskazu saoptuženog prema kojem je krivični postupak razdvojen ili je već okončan pravnosnažnom osuđujućom presudom. Upoznavanjem na pretresu, održanom pred drugostepenim sudom, dana 14.05.2019. godine sa sadržinom zapisnika o iskazima odnosno odbranama okrivljenih VV i GG, datim pre zaključenja sporazuma o priznanju krivičnog dela i to vršenjem uvida u iste i njihovim čitanjem, umesto neposrednog ispitivanja ovih okrivljenih na pretresu pred drugostepenim sudom, sud je postupio u svemu zakonito, saglasno procesnoj odredbi člana 406. stav 1. tačka 5) ZKP.

Naime, upoznavanje sa sadržinom zapisnika o iskazu saoptuženog prema kojem je postupak već okončan pravnosnažnom osuđujućom presudom, način je izvođenja dokaza na glavnom pretresu, pa se takav iskaz može koristiti kao dokaz, imajući u vidu da su prilikom saslušanja okrivljenih VV i GG, shodno odredbama Zakonika o krivičnom postupku, bile ispunjene sve procesne pretpostavke za njihovo saslušanje.

Pored toga, po oceni ovoga suda, presude Osnovnog suda u Nišu Spk 63/16 od 19.04.2016. godine i Spk 168/15 od 09.02.2016. godine, na koje kao nezakonite dokaze takođe branilac okrivljenog ukazuje u podnetom zahtevu, donete na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela zaključenog između Osnovnog javnog tužioca u Nišu i okrivljenih VV i GG, donete su u zakonitom postupku od strane nadležnog suda, pri čemu odredbe članova 405. i 406. ZKP omogućavaju sudu da na glavnom pretresu izvede dokaze putem vršenja uvida ili čitanja sadržine pismena i snimaka, odnosno zapisnika o iskazima. Upoznavanjem sa sadržinom napred navedenih pravnosnažnih presuda, sud je postupio u svemu zakonito, saglasno navedenim procesnim odredbama, te je izveo dozvoljen dokaz, upoznavanjem na pretresu sa sadržinom isprava - pravnosnažnih presuda donetih protiv drugih okrivljenih na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela.

Osim toga, iz pobijanih presuda, kao i iz spisa predmeta proizilazi da, pored toga što je drugostepeni sud u konkretnom slučaju u toku dokaznog postupka izvršio uvid zapisnike o iskazima saokrivljenih VV i GG i u navedene presude donete na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela, pravnosnažne presude u konkretnom slučaju nisu zasnovane na ovim dokazima, već na iskazima oštećenog BB i svedoka DD i ĐĐ, kao i na pisanim dokazima koji se nalaze u spisima predmeta, a koji dokazi i po načinu pribavljanja i po svojoj sadržini predstavljaju zakonite dokaze na kojima se presuda može zasnivati.

Sledstveno navedenom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je drugostepeni sud u dokaznom postupku izveo dokaze na kojima se po odredbama Zakonika o krivičnom postupku presuda može zasnivati, te da stoga nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP na koju branilac okrivljenog neosnovano ukazuje u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da iz izreke pravnosnažne drugostepene presude ne proizilaze bitna obeležja krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim, jer je za krivično delo nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, neophodno da je okrivljeni grubim vređanjem ili zlostavljanjem izazvao tuču, kao i da u konkretnom slučaju ne postoji subjektivni element koji je neophodan za postojanje ovog krivičnog dela, te da iz izreke presude, ne proizilazi da je nastupila posledica krivičnog dela koja se ogleda u značajnijem ugrožavanju spokojstva građana i težem remećenju javnog reda i mira. Takođe, branilac u vezi sa navedenim ističe da je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe pogrešno primenjen zakon, čime ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Suprotno izloženim navodima zahteva, po oceni ovoga suda, pobijanim pravnosnažnim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakonika iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP.

Osnovni oblik krivičnog dela nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 1. Krivičnog zakonika čini lice koje grubim vređanjem ili zlostavljanjem drugog, vršenjem nasilja prema drugom, izazivanjem tuče ili drskim ili bezobzirnim ponašanjem značajnije ugrožava spokojstvo građana ili teže remeti javni red i mir, dok je stavom 2. istog člana propisan teži oblik ovog dela - ako je delo iz stava 1. ovog člana izvršeno u grupi ili je pri izvršenju dela nekom licu nanesena laka telesna povreda ili je došlo do teškog ponižavanja građana.

Dakle, kako činjenični opis krivičnog dela, dat u optužnom aktu javnog tužioca i utvrđen u izreci drugostepene presude, sadrži sve činjenice i okolnosti koje čine bitna zakonska obeležja krivičnog dela nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika za koje je okrivljeni AA oglašen krivim drugostepenom presudom, odnosno kako sadrži opisanu radnju izvršenja osnovnog oblika krivičnog dela nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 1. Krivičnog zakonika, koja se sastoji u izazivanju tuče ispred kafića „EE“, gde je prisustvovao veći broj ljudi zbog proslave rođendana, te posledicu koja se sastoji u težem remećenju javnog reda i mira, a takođe i kvalifikatornu okolnost težeg oblika krivičnog dela iz člana 344. stav 2. Krivičnog zakonika – nanošenje lake telesne povrede oštećenom BB prilikom izvršenja osnovnog oblika dela iz stava 1. člana 344. Krivičnog zakonika, postupajući u saizvršilaštvu sa okrivljenima protiv kojih je postupak razdvojen, to po oceni Vrhovnog kasacionog suda iz izreke pobijane pravnosnažne drugostepene presude proizilaze kako objektivna obeležja predmetnog krivičnog dela, tako i subjektivna obeležja dela koja se tiču uračunljivosti i umišljaja (svesti i volje) okrivljenog za izvršenje dela, koji uključuje i svest o zabranjenosti dela.

Stoga su suprotni navodi branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, ocenjeni kao neosnovani.

Ostalim navodima podnetog zahteva branilac okrivljenog osporava i polemiše sa činjeničnim utvrđenjima u pravnosnažnim odlukama i ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza, što predstavlja povredu člana 440. ZKP. Kako povreda odredbe člana 440. ZKP ne spada u krug povreda taksativno nabrojanih u članu 485. stav 4. ZKP zbog kojih okrivljeni, preko svog branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, to se Vrhovni kasacioni sud u ove navode zahteva nije upuštao.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                             Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                         Radmila Dragičević Dičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić