Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA je nedozvoljen.

Branilac okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je na činjenično stanje utvrđeno u pravnosnažnoj presudi pogrešno primenjen zakon sa obrazloženjem da prilikom kritičnog događaja, osim oštećene BB, nijedno drugo lice nije bilo ugroženo, budući da se, prema nalazu i mišljenju veštaka za zaštitu na radu, u liniji viljuškara kojim je upravljao okrivljeni niko nije nalazio, kao i da se u toku krivičnog postupka nijedan od ispitanih svedoka nije izjasnio u pogledu svoje udaljenosti od navedene radne mašine, tako da, prema stavu branioca, usled preduzete radnje okrivljenog nije bilo ugroženo više lica odnosno nije izazvana konkretna opasnost za život i telo ljudi, što upućuje na zaključak da u radnjama okrivljenog nema zakonskog obeležja krivičnog dela izazivanje opšte opasnosti pa samim tim ni njegovog kvalifikovanog oblika za koji je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom, već eventualno nekog drugog krivičnog dela poput krivičnog dela teška telesna povreda učinjena iz nehata, kojim navodima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

U vezi sa tim branilac dalje ističe da je polazeći od takve pravne kvalifikacije krivičnog dela, dana 07.11.2016. godine, nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja okrivljenog imajući u vidu vreme izvršenja krivičnog dela i kaznu koja je za isto propisana, tako da je drugostepeni sud okrivljenog oglasio krivim za krivično delo u odnosu na koje je nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja u vreme donošenja drugostepene presude dana 09.11.2016. godine, kojim navodima zahteva se, po oceni ovoga suda, ukazuje da je pravnosnažnom presudom učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

Po nalaženju ovog suda iznetim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog AA, samo formalno ukazuje na povrede zakona iz člana 439. tačka 2) i člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, a u suštini istima ceni izvedene dokaze tokom postupka i iznosi svoje činjenične zaključke vezano za postojanje zakonskog obeležja predmetnog krivičnog dela – izazivanje opasnosti za život ili telo ljudi, koji zaključci su u suprotnosti sa utvrđenim činjeničnim stanjem iz pravnosnažne presude na navedenu okolnost i potom na sopstvenom viđenju utvrđenog činjeničnog stanja zasniva svoju pravnu kvalifikaciju krivičnog dela, nalazeći da se u radnjama okrivljenog stiču zakonska obeležja krivičnog dela teška telesna povreda iz člana 121. stav 4. KZ, za koje je, prema navodima zahteva, nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja okrivljenog.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog u zahtevu ističe da se iz nalaza i mišljenja veštaka za zaštitu na radu utvrđuje da niko od ostalih prisutnih lica nije bio u liniji viljuškara niti da je još neko bio u opasnosti i da se svedoci VV i GG, nisu ni morali sklanjati jer nisu bili ugroženi prilikom kritičnog događaja pri čemu se veštak u pogledu položaja ovih lica izjašnjavao na osnovu iskaza koji su ovi svedoci dali kao građani, pa je samim tim, prema stavu branioca, navedeno veštačenje nezakonito jer se bazira na izjavama svedoka datim pre pokretanja krivičnog postupka.

Međutim, po oceni ovoga suda branilac okrivljenog iznetim navodima zahteva ne ukazuje da je navedeni nalaz i mišljenje veštaka za zaštitu na radu po svojoj formi ili po načinu pribavljanja u suprotnosti sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku i da kao takav predstavlja nezakonit dokaz koji u smislu člana 84. ZKP ne bi mogao biti korišćen u krivičnom postupku, već osporava njegovu sadržinu i činjenične zaključke veštaka, koji se temelje na iskazima ispitanih svedoka što je u domenu osporavanja ocene dokaza i činjeničnog stanja utvrđenog u pravnosnažnoj presudi koja ne može biti predmet ispitivanja povodom istaknute bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Pored toga, branilac u zahtevu ističe i to da je sud proizvoljno i neprecizno izneo tvrdnju da je neko od radnika bio udaljen pet metara od mašine kojom je upravljao okrivljeni a neko i više i zaključuje da su sva lica bila na kraćem odstojanju od mesta povređivanja što je u suprotnosti sa nalazom i mišljenjem veštaka tako da je pobijanom pravnosnažnom presudom učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, budući da o činjenicama koje su predmet dokazivanja postoji znatna protivrečnost između onoga što se navodi u razlozima presude o sadržini isprava i zapisnika o iskazima datim u postupku i samih tih isprava ili zapisnika.

Međutim, odredbom člana 485. stav 4. ZKP, koja propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno branilac okrivljenog shodno ograničenju njegovih prava pravima koja u postupku ima okrivljeni u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, niti po osnovu pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi, zbog čega je zahtev branioca okrivljenog AA ocenjen kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ovog rešenja.

Predsednik veća-sudija

Janko Lazarević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić