U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Nevenke Važić, predsednika veća, Milunke Cvetković, Bate Cvetkovića, Miroljuba Tomića i Jasmine Vasović, članova veća, sa savetnikom Vrhovnog kasacionog suda Snežanom Lazin, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog AA, zbog krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. Krivičnog zakonika i dr, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Miroslava Manasijevića, podnetom protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Vranju K.br.249/17 od 14.11.2019. godine i Višeg suda u Vranju 3Kž1.br.66/20 od 08.04.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 09.09.2020. godine, jednoglasno, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Miroslava Manasijevića, podnet protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Vranju K.br.249/17 od 14.11.2019. godine i Višeg suda u Vranju 3Kž1.br.66/20 od 08.04.2020. godine, u odnosu na povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 7) i člana 441. stav 4. u vezi članova 262. stav 1. i 265. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku, dok se u ostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ODBACUJE kao nedozvoljen.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vranju K.br.249/17 od 14.11.2019. godine okrivljeni AA je u stavu I izreke oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ i izrečena mu je uslovna osuda tako što mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 3 (tri) meseca i istovremeno određeno da se ista neće izvršiti ako okrivljeni u roku od 1 (jedne) godine po pravnosnažnosti presude ne učini novo krivično delo. Okrivljeni je obavezan da privatnim tužiocima BB i VV plati na ime troškova krivičnog postupka ukupan iznos od 225.500,00 dinara i na ime sudskih taksi ukupan iznos od 1.960,00 dinara, kao i da plati sudu na ime paušala iznos od 5.000,00 dinara, a sve u roku od 30 dana po pravnosnažnosti presude. Privatni tužioci BB i VV su radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva upućeni na parnični postupak.

Istom presudom u stavu II izreke okrivljeni je na osnovu člana 423. tačka 2) ZKP oslobođen od optužbe za krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. KZ. Privatni tužioci BB i VV su radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva upućeni na parnični postupak.

Presudom Višeg suda u Vranju 3Kž1.br.66/20 od 08.04.2020. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA - advokata Miroslava Manasijevića i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Vranju K.br.249/17 od 14.11.2019. godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA - advokat Miroslav Manasijević, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 7) u vezi članova 57. i 67, člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 441. stav 4. u vezi članova 262. stav 1, 264. i 265. stav 3. ZKP, te zbog povrede zakona iz člana 122. stav 1. KZ, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, te da ukine presude Osnovnog suda u Vranju K.br.249/17 od 14.11.2019. godine i Višeg suda u Vranju 3Kž1.br.66/20 od 08.04.2020. godine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje ili da ukine navedene presude u pogledu odluke o troškovima krivičnog postupka vezano za krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. KZ i predmet u tom delu vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 7) i člana 441. stav 4. u vezi članova 262. stav 1. i 265. stav 3. ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) u vezi članova 57. i 67. ZKP, branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ističe da kako u konkretnom slučaju nema ovlašćenog tužioca, to je sud bio dužan da donese odluku kojom obustavlja krivični postupak protiv okrivljenog zbog krivičnih dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ i uvreda iz člana 170. stav 1. KZ. U prilog svog stava branilac navodi da je privatna tužba podneta dana 19.05.2017. godine i svojstvo privatnog tužioca je imao maloletni GG koga zastupa majka VV, ali kako je maloletni GG poginuo u saobraćajnoj nezgodi dana 24.08.2017. godine, a njegova zakonska zastupnica VV tokom postupka nije dala izjavu o preuzimanju krivičnog gonjenja, odnosno da stupa na mesto privatnog tužioca, niti je istu dao njegov otac BB, a koju izjavu su bili dužni da daju u roku od tri meseca od dana smrti privatnog tužioca u smislu članova 57. i 67. ZKP, niti su njih dvoje potpisali punomoćje nakon smrti svog sina advokatu za zastupanje u svojstvu privatnih tužilaca, već je VV potpisala punomoćje samo u svojstvu zakonskog zastupnika maloletnog oštećenog i to pre podnošenja privatne tužbe, to, po stavu branioca, VV i BB u predmetnom krivičnom postupku nisu stekli svojstvo privatnih tužilaca.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvati kao osnovani.

Ovo sa razloga jer iz spisa predmeta proizilazi da su roditelji pokojnog maloletnog oštećenog GG, VV i BB podneskom od 02.09.2017. godine obavestili sud da žele da se postupak protiv okrivljenog AA nastavi, čime su po nalaženju ovoga suda dali izjavu da preuzimaju krivično gonjenje i to u roku od tri meseca posle smrti privatnog tužioca. Dakle, imajući u vidu da su roditelji pokojnog maloletnog oštećenog preuzeli krivično gonjenje okrivljenog svojom izjavom od 02.09.2017. godine, to u konkretnom slučaju sud nije povredio odredbe krivičnog postupka u pogledu postojanja optužbe ovlašćenog tužioca, odnosno nije učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP kako se to neosnovano ukazuje u zahtevu branioca okrivljenog.

Pored toga, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u delu u kojem ukazuje na povredu zakona iz člana 441. stav 4. u vezi članova 262. stav 1. i 265. stav 3. ZKP, isticanjem da kako je prvostepeni sud u stavu II izreke presude okrivljenog oslobodio od optužbe za krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, to je bio dužan da i u tom delu donese odluku o troškovima postupka u skladu sa odredbom člana 262. stav 1. ZKP, te da shodno odredbi člana 265. stav 3. ZKP odluči da troškovi krivičnog postupka iz člana 261. stav 2. tačka 1) do 6) ZKP i nužni izdaci okrivljenog i nužni izdaci i nagrada njegovog izabranog branioca padaju na teret privatnih tužilaca i da iste obaveže da okrivljenom naknade te troškove ili da eventualno donese odluku kojom se privatni tužioci oslobađaju obaveze da naknade troškove krivičnog postupka, a što je prvostepeni sud u konkretnom slučaju propustio da učini jer nije odlučio ko će snositi troškove postupka i koliko oni iznose, iako je bio u obavezi da to učini u smislu člana 262. stav 1. ZKP.

Isti navodi istaknuti u žalbi branioca okrivljenog AA - advokata Miroslava Manasijevića bili su predmet razmatranja Višeg suda u Vranju koji je u ovom krivičnom postupku postupao u drugom stepenu po žalbi branioca okrivljenog izjavljenoj protiv prvostepene presude Osnovnog suda u Vranju K.br.249/17 od 14.11.2019. godine. Viši sud u Vranju kao drugostepeni je ove navode ocenio neosnovanim i o tome na strani 5 drugostepene presude 3Kž1.br.66/20 od 08.04.2020. godine izneo argumentovane razloge, koje Vrhovni kasacioni sud prihvata kao pravilne, te u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na ove razloge i upućuje.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ostalom delu je odbačen kao nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva kao razlog njegovog podnošenja samo formalno označava bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, navođenjem da se presuda zasniva na dokazu na kome se po zakonu ne može zasnivati i to na nalazu i mišljenju veštaka medicinske struke. Međutim, branilac dalje u obrazloženju zahteva ne navodi konkretan razlog nezakonitosti ovog dokaza, već iznosi sopstveni činjenični zaključak da je navedeni nalaz i mišljenje trebalo da da veštak koji je specijalista ORL, a ne specijalista urgentne medicine i da je sud u tom pogledu trebalo da usvoji predlog branioca.

Pored toga, branilac okrivljenog navodi i da je sud povredio odredbu člana 122. stav 1. KZ jer u radnjama okrivljenog nisu sadržani elementi bića krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ, za koje ga je sud oglasio krivim, a što bi po nalaženju ovoga suda predstavljalo povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom. Međutim branilac ovu povredu zakona obrazlaže sopstvenim činjeničnim zaključkom da crvenilo i oguljotine koje je zadobio maloletni oštećeni ne mogu imati karakter lakih telesnih povreda.

Osim toga, branilac okrivljenog kao razlog podnošenja zahteva navodi i povredu zakona iz člana 441. stav 4. u vezi člana 264. ZKP, s tim što po nalaženju ovoga suda branilac svojim navodima kojima obrazlaže u čemu se po njemu sastoji ova povreda zapravo ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP od strane drugostepenog suda. Ovo imajući u vidu da branilac ističe da drugostepeni sud u obrazloženju svoje presude daje nejasne razloge zbog čega primenjuje odredbu člana 264. ZKP koja predviđa obavezu okrivljenog da naknadi troškove privatnom tužiocu i to isključivo u slučaju kada je okrivljeni oglašen krivim, a ne odredbu člana 265. stav 4. ZKP, jer u konkretnom slučaju po mišljenju branioca na naknadu troškova za krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, za koje je okrivljeni oslobođen od optužbe, treba obavezati isključivo privatne tužioce.

Kako, dakle, iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti, kao razloge pobijanja pravnosnažnih presuda, samo formalno označava povrede zakona zbog kojih je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, dok suštinski iznosi sopstvene činjenične zaključke (povrede člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 1) ZKP), odnosno ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP (povreda člana 441. stav 4. u vezi člana 264. ZKP), a što ne predstavlja zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 7) i člana 441. stav 4. u vezi članova 262. stav 1. i 265. stav 3. ZKP, na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Miroslava Manasijevića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev branioca okrivljenog u odnosu na navedene povrede zakona odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP i člana 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                    Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin,s.r.                                                                        Nevenka Važić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić