- čime bi izvršila krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika.

Jer u smislu člana 4. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je on odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen,

dok se okrivljena za krivično delo ugrožavanje opasnim oruđem pri tuči i svađi iz člana 124. stav 1. Krivičnog zakonika, za koje je prvostepenom presudom oglašena krivom na osnovu odredbe člana 1, 4, 14, 42, 48, 50, 51. i 54. KZ.

OSUĐUJE

na novčanu kaznu u određenom iznosu od 50.000,00 dinara koju je dužna da plati u roku od tri meseca, računajući od dana dostavljanja ove presude.

Ako okrivljena ne plati novčanu kaznu u ostavljenom roku, novčana kazna će se zameniti kaznom rada u javnom interesu, tako što će se za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti 8 časova rada u javnom interesu, s tim da rad u javnom interesu po ovom osnovu ne može biti duži od 360 časova.

Obavezuje se privatni tužilac G.N., da na osnovu člana 265. stav 3. ZKP, snosi troškove krivičnog postupka u odnosu na odbijajući deo presude.

II ODBIJA SE kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene J.Š., podnet protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Surdulici – Sudska jedinica u Vladičinom Hanu K 4016/10 od 15.04.2014. godine i Višeg suda u Vranju Kž br.280/14 od 26.06.2014. godine, u odnosu na povredu Zakona iz člana 438. stav 1. tačka 7. ZKP.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Surdulici – Sudska jedinica u Vladičinom Hanu K br.4016/10 od 15.04.2014. godine, okrivljena J.Š. oglašena je krivom da je izvršila: krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, za koje joj je utvrđena novčana kazna u iznosu od 40.000,00 dinara, krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 4. u vezi stava 1. KZ za koje joj je utvrđena novčana kazna u iznosu od 60.000,00 dinara i krivično delo ugrožavanje opasnim oruđem pri tuči i svađi iz člana 124. stav 1. KZ, za koje joj je utvrđena novčana kazna u iznosu od 50.000,00 dinara, pa je osuđena na jedinstvenu novčanu kaznu u određenom iznosu od 150.000,00 dinara koju je dužna da plati u roku od tri meseca računajući od dana pravnosnažnosti presude, te je istovremeno određeno, ako okrivljena novčanu kaznu ne plati u ostavljenom roku, da će se ista zameniti kaznom rada u javnom interesu, tako što će se za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti osam časova rada u javnom interesu, s tim da rad u javnom interesu po ovom osnovu ne može biti duži od 360 časova. Okrivljena je obavezana da plati sudu na ime paušala iznos od 2.000,00 dinara, kao i na ime troškova krivičnog postupka iznos od 20.000,00 dinara, u roku od 15 dana od pravnosnažnosti presude. Prvostepeni sud je odlučio da će o troškovima – nužnim izdacima krivičnog postupka privatnog tužioca – oštećenog G.N. iz V., odlučiti posebnim rešenjem. Privatni tužilac je radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva upućen na parnicu.

Istom presudom okrivljeni M.Š. je na osnovu člana 423. tačka 2. ZKP, oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 4. u vezi stava 1. KZ. Privatni tužilac je radi imovinskopravnog zahteva upućen na parnicu.

Presudom Višeg suda u Vranju Kž br.280/14 od 26.06.2014. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljene J.Š., a prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv ovih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljene J.Š., advokat G.D., zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7. ZKP i povrede Krivičnog zakona iz člana 439. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud navedene presude preinači tako što će okrivljenu osloboditi od optužbe za označena krivična dela ili da ukine drugostepenu presudu i predmet vrati drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje o izjavljenoj žalbi na prvostepenu presudu.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu, nakon čega je održao sednicu veća u smislu člana 490. ZKP, o kojoj nije obavestio javnog tužioca i branioca okrivljene u smislu člana 488. stav 2. ZKP, smatrajući da njihovo prisustvo ne bi bilo od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća održanoj u smislu člana 490. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene osnovan je u odnosu na povredu Zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1. ZKP, a neosnovan u odnosu na povredu Zakona iz člana 438. stav 1. tačka 7. ZKP.

Osnovano branilac okrivljene J.Š. u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je pobijanim pravnosnažnim presudama povređen zakon – član 4. stav 1. ZKP, u delu kojim je okrivljena oglašena krivom za krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, tako što je „dana 11.07.2010. godine, na Vlasinskom jezeru, u selu Vlasina, Opština Surdulica, uvredila privatnog tužioca G.N., upućujući mu reči uvrede“ i za krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 4. u vezi stava 1. KZ, tako što je „dana 11.07.2010. godine na Vlasinskom jezeru lako telesno povredila privatnog tužioca G.N., tako što ga je grebala i udarala rukama u predelu glave i tela, nanevši mu laku telesnu povredu u vidu krvnog podliva na vratu levo sa oguljotinom kože i nagnječene povrede mekih i koštanih tkiva nosa“, jer je u pogledu ove inkriminacije stvar već pravnosnažno presuđena.

U prekršajnom postupku protiv okrivljenih D.S., G.N., M.Š., J.Š. i V.S., rešenjem Prekršajnog suda u Vranju, Odeljenja u Surdulici III -1 Pr. br.1670/12 od 20.07.2012. godine, prema okrivljenima D.S., G.N., M.Š., J.Š. i V.S., obustavljen je prekršajni postupak jer je nastupila zastrelost vođenja prekršajnog postupka, zbog prekršaja iz člana 6. stav 4. Zakona o javnom redu i miru, učinjen tako što su „dana 12.07.2010. godine u 11,45 časova na Vlasini, tačnije kod Odmarališta „V.“, Nacionalne službe za zapošljavanje, narušili javni red i mir između dve grupe pet lica i to: D.S., G.N., M.Š., J.Š. i V.S., na taj način što su nakon kraće rasprave obostrano jedni drugima uputili reči pretnje, uvrede i psovke, a zatim je došlo do fizičkog kontakta između ovih lica kada su isti razmenili udarce po telu.“

Prema navedenom, činjenični opis prekršaja dat u rešenju kojim je prekršajni postupak obustavljen između ostalih i protiv okrivljene J.Š., odnosi se na istu okrivljenu i isti životni događaj, sa istim činjenicama u pogledu vremena i mesta dešavanja i u bitnom istim radnjama okrivljene koje se odnose na upućivanje uvreda i nanošenja udaraca oštećenom, a koje su sadržane i u opisu krivičnih dela uvreda i laka telesna povreda, koja su okrivljenoj stavljena na teret privatnom tužbom privatnog tužioca G.N. i za koja je oglašena krivom pobijanim pravnosnažnim presudama.

Odredbom člana 4. stav 1. ZKP, propisana je zabrana ponovnog suđenja u istoj stvari, odnosno zabrana gonjenja lica za krivično delo za koje je pravnosnažnom odlukom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena, ili je postupak pravnosnažno obustavljen.

Imajući u vidu navedenu odredbu i bitno istovetan činjenični opis prekršaja okrivljene J.Š. naveden u izreci pravnosnažnog prekršajnog rešenja od 20.07.2012. godine, kojim je prema okrivljenoj prekršajni postupak pravnosnažno obustavljen i radnje izvršenja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ i krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 4. u vezi stava 1. KZ, za koja je okrivljena optužena u ovom krivičnom postupku, nižestepeni sudovi su bili dužni da prema okrivljenoj odbiju optužbu. Kako prvostepeni i drugostepeni sud to nisu učinili, to je pobijanim pravnosnažnim presudama na štetu okrivljene učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1. ZKP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je otklonio navedenu povredu zakona, preinačenjem pravnosnažnih presuda, tako što je prema okrivljenoj na osnovu člana 422. stav 2. ZKP, odbio optužbu da je izvršila krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. i krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 4. u vezi stava 1. KZ.

U odnosu na krivično delo ugrožavanje opasnim oruđem pri tuči i svađi iz člana 124. stav 1. Krivičnog zakonika, za koje je okrivljena J.Š., oglašena krivom pravnosnažnom presudom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se ne radi o presuđenoj stvari, imajući u vidu da činjenični opis prekršaja iz prekršajnog rešenja od 20.07.2012. godine, ne sadrži radnje okrivljene koje se odnose na zamahivanje opasnim oruđem-suncobranom prilikom svađe i tuče sa oštećenim G.N.

Stoga je Vrhovni kasacioni sud, okrivljenu J.Š. za krivično delo ugrožavanje opasnim oruđem pri tuči i svađi iz člana 124. stav 1. Krivičnog zakonika, za koje je prvostepenom presudom oglašena krivom, primenom člana 1, 4, 14, 42, 48, 50, 51. i 54. osudio na novčanu kaznu u određenom iznosu od 50.000,00 dinara, koju je okrivljena dužna da plati u roku od tri meseca od dana dostavljanja ove presude i istovremeno odredio da će se ova kazna, ukoliko je okrivljena ne plati u navedenom roku, zameniti kaznom rada u javnom interesu, tako što će se za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti osam časova rada u javnom interesu, s tim da rad u javnom interesu po ovom osnovu ne može biti duži od 360 časova.

Kako je u smislu odredbe člana 265. stav 3. ZKP, privatni tužilac dužan da naknadi troškove krivičnog postupka iz člana 261. stav 2. tačka 1. do 6. i tačka 9. tog zakonika, nužne izdatke okrivljenog, nužne izdatke i nagradu njegovog branioca i punomoćnika (član 103. stav 3), kao i nagradu veštaka i stručnog savetnika, ako je postupak obustavljen ili optužba odbijena ili je okrivljeni oslobođen od optužbe, to je Vrhovni kasacioni sud obavezao privatnog tužioca G.N. da u smislu navedene zakonske odredbe snosi troškove krivičnog postupka u odnosu na odbijajući deo presude.

Neosnovano se, po oceni ovog suda, u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene ističe bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7. ZKP, navodima da je glavni pretres na kome je doneta prvostepena presuda održan bez lica čije je prisustvo na glavnom pretresu obavezno, odnosno da nije bio prisutan ni javni tužilac, već je optužbu zastupao tužilački saradnik, imajući u vidu da je ova povreda zakona neosnovano isticana u postupku po redovnom pravnom leku, a Vrhovni kasacioni sud prihvata razloge koje je dao žalbeni sud na strani 4. obrazloženja, svoje presude, i na iste upućuje (član 491. stav 2. ZKP).

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova i člana 491. stav 1. i člana 492. stav 1. tačka 2. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                          Predsednik veća - sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                        Janko Lazarević,s.r.