U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Miroljuba Tomića, predsednika veća, Tatjane Vuković, Slobodana Velisavljevića, Milene Rašić i Aleksandra Stepanovića, članova veća, sa savetnikom Irinom Ristić, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog AA, zbog krivičnog dela poreska utaja iz člana 225. stav 1. Krivičnog zakonika, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA – advokata Silvane Stefanović, podnetom protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Kragujevcu 9K-625/23 od 13.10.2023. godine i Višeg suda u Kragujevcu Kž1-31/24 od 06.02.2024. godine, u sednici veća održanoj dana 08.10.2024. godine, jednoglasno je doneo:

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA – advokata Silvane Stefanović podnet protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Kragujevcu 9K-625/23 od 13.10.2023. godine i Višeg suda u Kragujevcu Kž1-31/24 od 06.02.2024. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu 9K-625/23 od 13.10.2023. godine okrivljeni AA oglašen je krivim zbog izvršenja krivičnog dela poreska utaja iz člana 225. stav 1. KZ, izrečena mu je uslovna osuda i to tako što mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od šest meseci i istovremeno određeno da se navedena kazna neće izvršiti ukoliko okrivljeni u roku od dve godine od dana pravosnažnosti presude ne učini novo krivično delo i osuđen je na novčanu kaznu u iznosu od 100.000,00 dinara koju je dužan da plati u roku od 90 dana od dana pravnosnažnosti presude, a ukoliko to ne učini u ostavljenom roku ista će biti zamenjena kaznom zatvora i to tako što će sud za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora, s tim da kazna zatvora ne može biti duža od 6 meseci. Na osnovu člana 258. stav 4. ZKP dosuđen je oštećenoj Republici Srbiji, na ime imovinskopravnog zahteva, iznos od 3.542.172,00 dinara i obavezan okrivljeni da plati dosuđeni iznos po pravnosnažnosti presude, dok je zakonski zastupnik oštećene – Državni pravobranilac, Odeljenje u Kragujevcu za ostvarivanje zahteva preko dosuđenog upućen na parnični postupak. Odlučeno je i o troškovima krivičnog postupka, a kako je to bliže opredeljeno u izreci presude.

Presudom Višeg suda u Kragujevcu Kž1-31/24 od 06.02.2024. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA i presuda Osnovnog suda u Kragujevcu 9K-625/23 od 13.10.2023. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podnela je branilac okrivljenog AA – advokat Silvana Stefanović zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 10), člana 439. tačka 1) i 2) i člana 441. stav 3. ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti, pobijane presude ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje ili iste preinači i okrivljenog AA oslobodi od optužbe.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, pa je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je nakon ocena navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je neosnovan.

Kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog ističe povrede zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac navodi da je okrivljeni oglašen krivim za delo koje nema obeležje krivičnog dela i to kako u pogledu objekta krivičnopravne zaštite koji se ovde odnosi samo na prihode koji podležu oporezivanju, tako i u pogledu radnje, koja onako kako je opisna izrekom presude predstavlja prekršaj. Relevantan propis na koji se oslanja izreka presude jeste Uredba o proizvodima koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada, obrascu dnevne evidencije o količini i vrsti proizvedenih i uvezenih proizvoda i godišnjeg izveštaja, načinu i rokovima dostavljanja godišnjeg izveštaja, obveznicima plaćanja naknade, kriterijumima za obračun, visinu i način obračunavanja i plaćanja naknade. Ova Uredba je bila na snazi sve do donošenja Zakona o naknadi za korišćenje javnih dobara („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 95/2018) koji je počeo da se primenjuje od 01.01.2019. godine, tako da ovaj Zakon nije bio na snazi u vreme dela koje je stavljeno na teret okrivljenom. Činjeničnim opisom izreke prvostepene presude okrivljenom se stavljaju na teret dve alternativne radnje izvršenja i to najpre neprijavljivanje činjenice koja je od uticaja na utvrđivanje poreske obaveze i druga radnja da je „na drugi način prikrivao podatke koji se odnose na utvrđivanje tih obaveza“, koja radnja izvršenja nema odgovarajući supstrat u vidu opisane radnje izvšrenja. S obzirom da se izrekom presude okrivljenom kao radnja „neprijavljivanja“ stavlja na teret nepodnošenje godišnjeg izveštaja o poslovanju privrednog društva, to nedostaje bitan element krivičnog dela, jer ovako opisan izveštaj o poslovanju ne samo da nema sadržinu traženu članom 4. Uredbe, u vidu količine i vrste proizvoda koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada, već nedostaje i opšti element krivičnog dela u vidu uzročnog odnosa između nepodnošenja godišnjeg izveštaja o poslovanju kao finansijskog izveštaja i neobračunate naknade ekološke takse za 2017. godinu koja se odnosi na pokriće troškova upravljanja posebnim otpadom. U zahtevu se navodi da i ovako opisana radnja nepodnošenja godišnjeg izveštaja o poslovanju privrednog društva, shodno članu 2. tačka 7. Zakona o računovodstvu i ne predstavlja krivično delo već privredni prestup. Dalje se navodi da je Agencija za zaštitu životne sredine posedovala sve relevantne podatke koje nije dostavila Ministarstvu suprotno obavezi iz člana 13. stav 1. Uredbe, te da je i nadležno Ministarstvo, s obzirom na ovako javno objavljene podatke posedovalo sve činjenice po osnovu kojih je u krajnjem ishodu tu naknadu moglo i da obračuna, iz koji razloga nema uzročne veze između radnje nedostavljanja godišnjeg izveštaja i neobračunate naknade. Dalje se navodi da i ukoliko bi se prihvatio stav suda, onda bi ovako opisana radnja, shodno članu 15a stav 1. tačka 1. Uredbe predstavljala prekršaj, a ne krivično delo, jer se okrivljenom, u konkretnom slučaju, izrekom presude stavlja na teret nedostavljanje godišnjeg izveštaja sa izričitim pozivom na član 4. Uredbe.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP branilac navodi da je došlo do povrede člana 5. stav 1. KZ, jer u vreme dela stavljenog na teret okrivljenom tokom 2017. godine, a najkasnije do 31.03.2018. godine do kada je izveštaj trebao biti podnesen, nije bio na snazi Zakon o naknadi za korišćenje javnih dobara („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 95/2018) na koji se prvostepeni sud poziva i koji je počeo da se primenjuje od 01.01.2019. godine. Ovakva naknada nije bila uvedena ni Zakonom o upravljanju otpadom, jer je odredbom člana 79. tog Zakona sadrži samo načelnu obavezu Vlade da utvrdi proizvode koji postaju posebni tokovi otpada tako da odredba ovog člana ne sadrže obveznika, osnovicu za plaćanje, način utvrđivanja i plaćanja naknade, dakle ovaj Zakon ne sadrži sve predviđene podatke tražene odredbom člana 18. stav 2. Zakona o budžetskom sistemu. Naime, sistem javnih prihoda i rashoda definisan je Zakonom o budžetskom sistemu kao deo fiskalnog sistema javnih prihoda koji u članu 14. predviđa vrste javnih prihoda gde jasno u podtačkama 1. i 2. razdvaja takse i naknade kao neporeski prihod, a takođe član 2. u tački 18. tog člana jasno razdvaja neporeske prihode koji se naplaćuju pravnim fizičkim licima za korišćenje javnih dobara – što je naknada, od prihoda za pružanje određenih usluga istim licima što predstavlja taksu. Naknada ne može predstavljati ni jednu vrstu poreza, kako se to tvrdi izrekom prvostepene presude, jer su vrste poreza izričito popisane odredbom člana 15. stav 1. Zakona o budžetskom sistemu, a ovakva naknada to nije. Članom 18. stav 3. Zakona o budžetskom sistemu izričito je propisano da se od dana stupanja na snagu ovog Zakona naknade ne mogu voditi ni jednim drugim, osim posebnim zakonom kojim se određuje obveznik plaćanja naknade, osnovica, visina, način plaćanja i drugo. U smislu člana 17. Zakona o budžetskom sistemu i taksa se uvodi isključio zakonom. U relevantnom periodu ova vrsta naknade nije bila uvedena ni jednim posebnim zakonom iz ove oblasti, već isključivo pomenutom Uredbom kao podzakonskim aktom protivno članu 18. stav 3. Zakona o budžetskom sistemu. Navedena naknada na može imati karakter poreskog davanja iz dva razloga, prvi je jer je neporeski prihod shodno članu 2. tačka 18. Zakona o budžetskom sistemu i drugo jer je to protivno članu 18. stav 3. istog Zakona uvedene i regulisana Uredbom kao podzakonskim aktom i ako samo zakon može biti izvor poreskog prava što je opredeljenje i Ustava kao najvišeg pravnog akta u zemlji.

Iznete navode zahteva Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane, a ovo iz sledećih razloga:

Uredba koja je važila u vreme izvršenja krivičnog dela je u osnovnom obliku doneta 29.07.2010. godine i objavljena u Službenom glasniku broj 54/2010 od 04.08.2010. godine, a doneta je na osnovu člana 79.stav 7. Zakona o upravljanju otpadom („Sl.glasnik RS“ broj 36/2009) i člana 42. stav 1. Zakona o Vladi („Sl.glasnik RS“ broj 55/05,71/05-ispravka 101/07 i 65/08). Vlada Republike Srbije je donela Uredbu o proizvodima koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada, obrascu dnevne evidencije o količini i vrsti proizvedenih i uvezenih proizvoda i godišnjeg izveštaja, načinu i rokovima dostavljanja godišnjeg izveštaja, obveznicima plaćanja naknade, kriterijumima za obračun, visinu i način obračunavanja i plaćanja naknade, u skladu sa obavezom iz člana 79. stav 7. Zakona o upravljanju otpadom da utvrdi proizvode koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada i da uradi sve ostale aktivnosti sadržane u samom naslovu Uredbe.

Članom 2. stav 1. tačka 7) Uredbe o proizvodima koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada propisano je da naknada za upravljanje posebnim tokovima otpada jeste posebna naknada koju proizvođači i uvoznici proizvoda koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada plaćaju za pokrivanje troškova upravljanja posebnim tokovima otpada. Članom 4. Uredbe je propisano da obveznici plaćanja naknade vode dnevnu evidenciju i godišnji izveštaj o količini i vrsti uvezenih proizvoda koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada, te da obveznici plaćanja naknade godišnji izveštaj dostavljaju Agenciji za zaštitu životne sredine najkasnije do 31. marta tekuće godine za prethodnu godinu.

Članom 225. stav 1.KZ propisano je da ko u nameri da on ili drugo lice potpuno ili delimično izbegne plaćanje poreza, doprinosa ili drugih propisanih dažbina, daje lažne podatke i stečenim prihodima, o predmetima ili drugim činjenicama koje su od uticaja na utvrđivanje ovakvih obaveza ili ko u istoj nameri, u slučaju obavezne prijave, ne prijavi stečeni prihod, odnosno predmete ili druge činjenice koje su od uticaja na utvrđivanje ovakvih obaveza ili ko u istoj nameri na drugi način prikriva podatke koji se odnose na utvrđivanje navedenih obaveza, a iznos obaveze čije se plaćanje izbegava prelazi milion dinara.

Razmatrajući osnovanost navoda zahteva za zaštitu zakonitosti da naknada/ ekološka taksa nije poresko davanje, sankcionisano članom 229. KZ, Vrhovni sud nalazi da predmetna naknada, koju je okrivljeni dužan da plaća shodno Uredbi predstavlja drugu propisanu dažbinu, fiskalnog karaktera, čije je izbegavanje plaćanja sankcionisano članom 225. KZ i to iz sledećih razloga:

Član 2. tačka 17. Zakona o budžetskom sistemu definiše da poreske prihode čine vrste javnih prihoda koje prikuplja država plaćanjem poreskih obveznika bez obaveze izvršenja specijalne usluge za uzvrat.

Članom 2. stav 1. tačka 1) Zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara propisano je da je naknada javni prihod koji se naplaćuje za korišćenje određenog javnog dobra a članom 271. istog zakona da u pogledu postupka utvrđivanja, kontrole, naplate, povraćaja, kamate, prinudne naplate, zastarelosti i ostalog što nije propisano ovim zakonom lica nadležna za utvrđivanje naknade shodno primenjuju odredbe zakona kojim se uređuju poreski postupak i poreska administracija.

Članom 4. Uredbe je određeno da su obveznici plaćanja naknada dužni da vode evidenciju o količini i vrsti proizvoda koji podležu određivanju naknade.

Iz navedenog proizilazi da je naknada propisana na način kao u konkretnom slučaju, tj.posebna naknada za upravljanje posebnim tokovima otpada javni prihod propisan zakonom. Takođe je propisano da se, radi određivanja naknade vodi evidencija o proizvodima koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada i to od strane obveznika plaćanja na propisanim obrascima iz kojih se mogu utvrditi svi relevantni parametri za utvrđivanje naknade, koju određuje državni organ, pri čemu država prema obvezniku nema obavezu izvršenja specijalne usluge za uzvrat, što sve ukazuje na fiskalnu prirodu ove dažbine.

Vrhovni sud nalazi da se obeležja krivičnog dela poreska utaja iz člana 225. KZ ne mogu posmatrati isključivo sa aspekta poreskih zakona, što je inače stav odbrane izražen u zahtevu za zaštitu zakonitosti, jer bi time radnje krivičnog dela bile svedene samo na dve vrste obaveze. Ovakav zaključak Vrhovnog suda se temelji pre svega na tome što je za učinioca krivičnog dela upotrebljen termin „ko“, kao širi pojam, a ne termin „poreski obveznik“, te je usled navedene zakonske formulacije ostavljen prostor da sudovi u svakom konkretnom slučaju procenjuju ne samo u pogledu statusa izvršioca, već i prirode dažbine, da li određena dažbina/ naknada ima fiskalni karakter i da li time uživa zaštitu u smislu člana 225. KZ.

Da li naknada za korišćenje javnih dobara ima fiskalni karakter se određuje primenom kriterijuma koji zahtevaju odgovor na sledeća pitanja:

-da li ta naknada ima fiskalni period;

-da li se naknada određuje od strane državnog organa nakon dostavljanja određenih podataka, u propisanom postupku;

-da li je zakonodavac predvideo posebnu obavezu vođenja evidencije dnevnog i godišnjeg prihoda/podataka koju je obveznik dužan da dostavlja državnom organu;

-i na kraju, da li se samo na osnovu te evidencije i dostavljenih podataka, u

propisanoj proceduri utvrđuje da li postoji obaveza i u kom iznosu.

U konkretnom slučaju naknada ispunjava sve navedene kriterijume i po nalaženju Vrhovnog suda ima fiskalni karakter, tj. karakter „druge propisane dažbine“ i samim tim prikrivanje podataka u nameri da se izbegne plaćanje iste sadrži elemente i obeležja krivičnog dela poreska utaja iz člana 225. KZ.

Naime, predmetna naknada odnosno ekološka taksa ima fiskalni period od godinu dana (obaveza da se prijave određeni podaci za prethodnu kalendarsku godinu najkasnije do 31. marta naredne godine), obveznik mora da vodi propisanu evidenciju i dostavlja podatke nadležnom organu, a na osnovu tih podataka se u propisanom postupku utvrđuje iznos obaveze.

Zbog svega navedenog, Vrhovni sud nalazi da izreka presude sadrži sve objektivne i subjektivne elemente krivičnog dela iz člana 225. stav 1. KZ i da se zahtevom branioca neosnovano ukazuje na povrede zakona iz člana 439.tačka 1) ZKP.

U pogledu navoda da se u konkretnom slučaju eventualno radi o prekršaju iz člana 15a Uredbe, Vrhovni sud nalazi da je navedenom odredbom propisano da će se novčanom kaznom od 500.000 do 1.000.000 dinara kazniti za prekršaj pravno lice ako ne dostavi Agenciji redovni godišnji izveštaj, odnosno ne vodi i ne čuva dnevnu evidenciju o količini i vrsti proizvedenih i uvezenih proizvoda(član 4) ili ne dostavi Ministarstvu dokaz o izvršenoj uplati naknade po vrstama proizvoda, a do 15. marta tekuće godine za prethodnu godinu specifikaciju plaćene naknade po vrsti proizvoda, sa datumom uplate i periodom za koji je naknada plaćena. Članom 225. stav 1. KZ propisano je da u ko u nameri da potpuno ili delimično izbegne plaćanje poreza, doprinosa ili drugih propisanih dažbina, daje lažne podatke o zakonito stečenim prihodima, o predmetima ili drugim činjenicama koje su od uticaja na utvrđivanje ovakvih obaveza ili ko u istoj nameri, u slučaju obavezne prijave, ne prijavi zakonito stečeni prihod, odnosno predmete ili druge činjenice koje su od uticaja na utvrđivanje ovakvih obaveza ili ko u istoj nameri na drugi način prikriva podatke koji se odnose na utvrđivanje navedenih obaveza, a iznos obaveze čije se plaćanje izbegava prelazi milion i petsto hiljada dinara, kazniće se zatvorom od jedne do osam godina i novčanom kaznom.

Iz navedenog proizilazi da radnja prekršaja iz člana 15a Uredbe i krivičnog dela iz člana 225. stav 1. KZ nisu identične jer se prekršaj odnosi na vođenje evidencije i rok za dostavu izveštaja, a krivično delo obuhvata radnje bitno različite od radnji izvršenja prekršaja. Ujedno Vrhovni sud ukazuje da je u članu 2. Zakona o računovodstvu propisno značenje određenih pojmova u smislu tog zakona.

Kako je pobijanom presudom okrivljeni oglašen krivim zato što je „..u nameri da potpuno izbegne plaćanje propisane dažbine koje imaju fiskalni karakter koja predstavlja jednu vrstu poreza u slučaju obavezne prijave nije prijavio činjenice koje su od uticaja za utvrđivanje ovakvih obaveza i pri čemu u istoj nameri na drugi način prikrivao podatke koji se odnose na utvrđivanje tih obaveza, pri čemu iznos obaveza čije se plaćanje izbegava prelazi 1.000.000,00 dinara, na taj način što je kao suvlasnik, odgovorno lice i direktor PD „AA“ DOO ... u nameri da potpuno izbegne plaćanje naknade ekološke takse u budžet Republike Srbije za 2017. godinu Agenciji za zaštitu životne sredine RS do dana 31.03.2018. godine nije podneo godišnji izveštaj o poslovanju za privredno društvo „AA“ DOO ... za 2017. godinu sa podacima o količini i vrsti proizvedenih i uvezenih proizvoda koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada i koja prijava se podnosi elektronskim putem prikrivši tako da je u navedenom periodu PD „AA“ DOO ... iz inostranstva uvezlo 246 polovnih putničkih motornih vozila ukupne težine neto mase 295.181 kilogram, a na osnovu kojih podataka bi navedenom privrednom društvu da su prijavljeni i da nisu prikriveni toj Agenciji u skladu sa članom 4. tada važeće Uredbe o proizvodima koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada, obrascu dnevne evidencije o količini i vrsti proizvedenih i uvezenih proizvoda i godišnjeg izveštaja, načinu i roku dostavljanja godišnjih izveštaja, obveznicima plaćanja naknade, kriterijumima za obračun, visinu i način obračunavanja i plaćanja naknade bila obračunata naknada, ekološka taksa za 2017. godinu u iznosu od 12.000.000,00 dinara po toni vozila, odnosno ukupno 3.542.172,00 dinara, a što je okrivljeni izbegao da plati i za koji iznos je oštetio budžet Republike Srbije pri čemu je bio uračunljiv, svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje, a bio je svestan i zabranjenosti svog dela, Vrhovni sud nalazi da radnja izvšrenja opisana u izreci presude, ima sve elemente krivičnog dela poreska utaja iz člana 225. stav 1.KZ, usled čega su navodi da se u ovom slučaju eventualno radi o prekršaju ili privrednom prestupu neosnovani.

Shodno iznetom, neosnovani su navodi zahteva kojima se ukazuje na povrede zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP.

Pored iznetog, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje i na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 10) u vezi člana 453. ZKP navodima da je u ranije vođenom postupku pre ukidanja prvobitne presude samo po žalbi odbrane okrivljenom kao radnja izvršenja bila stavljena na teret samo radnja nepodnošenja godišnjeg izveštaja, što će reći neprijavljivanje zakonito stečenih prihoda, da bi na glavnom pretresu nakon ukidanja prve prvostepene presude 13.10.2023. godine optužni akt izmenjen na štetu okrivljenog, jer je okrivljenom stavljena na teret veća količina kriminalne aktivnosti u odnosu na ranije optuženje, tako što je pridodata još jedna radnja izvršenja koja prvobitnim optuženjem nije bila obuhvaćena i to da je u istoj nameri na drugi način prikrivao podatke koji se odnose na utvrđivanje tih obaveza.

Iznete navode zahteva Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane.

Na navedenu povredu zakona odbrana okrivljenog ukazivala je i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i o tome u obrazloženju presude na strani 3, stav tri i strani 4, stav jedan i dva dao dovoljne i jasne razloge koje Vrhovni sud u svemu prihvata i, u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na te razloge i upućuje.

U podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog označava i povredu zakona iz člana 441. stav 3. ZKP, koju obrazlaže navodima da je odlukom o dosuđenom imovinskopravnom zahtevu sud učinio navedenu povredu zakona budući da je obavezao okrivljenog kao fizičko lice da u korist budžeta RS uplati iznos od 3.542.172,00 dinara. U vezi sa iznetim, branilac navodi da se, s obzirom na razdvojene imovine osnivača i direktora i imovine privrednog društva, nikako od okrivljenog kao fizičkog lica ne može oduzeti imovinska korist koju je steklo privredno društvo neplaćanjem naknade, niti se okrivljeni može obavezati na isplatu odštetnog zahteva, s obzirom da je neplaćena naknada u celini ostala u imovini društva.

Iznete navode zahteva Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane, a ovo iz sledećih razloga:

Odredbom člana 258. stav 4. ZKP propisano je da u presudi kojom okrivljenog oglašava krivim ili rešenje o izricanju mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja, sud će ovlašćenom licu dosuditi imovinskopravni zahtev u celini ili delimično, a za višak uputiti na parnični postupak. Ako podaci krivičnog postpuka ne pružaju pouzdan osnov za potpuno ili za delimično presuđenje, sud će ovlašćeno lice uputiti da imovinskpravni zahtev u celini može da ostvaruje u parničnom postupku.

Odredbom stava 1. člana 252. ZKP propisano je da imovinskopravni zahtev koji je nastao usled izvršenja krivičnog dela i protivpravnog dela koje je u zakonu određeno kao krivično delo, raspraviće se na predlog ovlašćenih lica u krivičnom postupku, ako se time ne bi znatno odugovlačio ovaj postupak, dok je u stavu 2. propisano da se imovinskopravni zahtev može se odnositi na naknadu štete, povraćaj stvari ili poništaj određenog pravnog posla.

Odredbom člana 253. stav 1. ZKP propisano je da imovinskopravni zahtev u postupku može podneti lice koje je ovlašćeno da takav zahtev ostvaruje u parničnom postupku. U stavu 3. istog člana propisano je da ako je usled krivičnog dela ili protivpravnog dela koje je u zakonu određeno kao krivično delo oštećena javna svojina, organ koji je zakonom ili drugim propisom ovlašćen da se stara o zaštiti te svojine može u postupku učestvovati u skladu sa ovlašćenjima koja ima na osnovu zakona, odnosno drugog propisa.

To dalje znači da je osnovni uslov da je imovinskopravni zahtev nastao usled izvršenja krivičnog dela ili protivpravnog dela koje je u zakonu određeno kao krivično delo. Zahtev mora da potiče direktno iz dela, odnosno da bude njegova posledica. Drugi uslov je da postoji predlog ovlašćenog lica za raspravljanje imovinskopravnog zahteva.

Imajući u vidu navedeno, a kako je okrivljeni pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Kragujevcu 9K-625/23 od 13.10.2023. godine oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela poreska utaja iz člana 225. stav 1. KZ, kako je njegovim protivpravnim postupanjem oštećen budžet Republike Srbije i s tim u vezi predstavnik oštećenog - Državni pravobranilac istakao imovinskopravni zahtev, to je pravilno okrivljeni i obavezan da na ime imovinskopravnog zahteva, u smislu člana 258. stav 4. ZKP, oštećenoj Republici Srbiji iznos od 3.542.172,00 dinara uplati, a na ime imovinskopravnog zahteva.

Pored iznetog, branilac u zahtevu još ukazuje i na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP navodima da je sud neuplaćenu naknadu za upravljanje posebnim tokovima krstio kao „ekološku taksu“ koji pojam ne postoji, niti uredba, niti ostali pozitivni propisi takvu dažbinu prepoznaju.

Međutim, kako povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, ne predstavlja zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu člana 485. stav 4.ZKP, to ista nije bila predmet ocene Vrhovnog suda u ovom postupku.

Iz iznetih razloga, na osnovu odredbe člana 491. ZKP, Vrhovni sud je doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                      Predsednik veća-sudija

Irina Ristić, s.r.                                                                                                             Miroljub Tomić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković