Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u odnosu na povrede krivičnog zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9), člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 1) ZKP, dok u preostalom delu zahtev nema zakonom propisan sadržaj.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, branilac okrivljenog Marka Lukića u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je prvostepeni sud prekoračio optužbu, tako što je optužnim aktom okrivljenom stavljeno na teret kao vreme izvršenja krivičnog dela da je „dana 07.10.2013. godine u periodu od 21,15 časova do 21,30 časova“, izvršio krivično delo, dok je izrekom presude izostavljeno opredeljeno vreme navodnog izvršenja krivičnog dela, na koji način je sud okrivljenog osudio za radnju krivičnog dela silovanje koje se preduzima u neodređeno vreme dana 07.10.2013. godine i koja traje neodređeno vreme, ali svakako duže od vremena koje se u optužbi navodi.

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP je propisano da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici. Dakle, iz citirane zakonske odredbe proizilazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela.

Prekoračenje optužbe na štetu okrivljenog podrazumeva izmenu činjeničnog opisa dela, koji je dat u optužnom aktu dodavanjem nove radnje izvršenja, odnosno veće kriminalne volje okrivljenog, na koji način se pogoršava njegov položaj u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije.

U konkretnom slučaju, pravnosnažna presuda se odnosi na isto lice - okrivljenog Marka Lukića i na isto krivično delo (silovanje iz člana 178. stav 3. u vezi stava 1. KZ).

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pobijanim pravnosnažnim presudama nije prekoračena optužba, odnosno nije povređen objektivni, ni subjektivni identitet optužbe i presude. Ovo imajući u vidu da, su u odnosu na okrivljenog bitna obeležja bića krivičnog dela identična i u dispozitivu optužnice i u izreci presude, odnosno da postoji istovetnost činjeničnog opisa radnje izvršenja predmetnog krivičnog dela iz izreke presude sa činjeničnim opisom radnje dela datog u optužnom aktu javnog tužioca, a izostavljanje navoda na koje se branilac poziva („u periodu od 21,15 časova do 21,30 časova“), kod nesporne činjenice da je i optužnicom i izrekom presude kao vreme izvršenja krivičnog dela opredeljen 07.10.2013. godine, sud je samo uskladio činjenični opis krivičnog dela sa činjeničnim stanjem utvrđenim na glavnom pretresu, a koja izmena nije izvršena na štetu okrivljenog, jer okrivljeni nije oglašen krivim za veću kriminalnu aktivnost i volju („kriminalnu količinu“), niti je izmenjena na štetu okrivljenog u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela. Dakle, kako je činjenični opis u izreci prvostepene presude ostao u granicama činjeničnog osnova iz optužbe, odnosno u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva (datum izvršenja krivičnog dela je isti - 07.10.2013. godine), to su u konkretnom slučaju, neosnovani navodi branioca okrivljenog, kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Podnetim zahtevom branioca okrivljenog se ukazuje i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, uz obrazloženje da se pobijane presude zasnivaju na nezakonitim dokazima, na kojima se presuda ne može zasnivati i kao nezakonite dokaze označava „fotografiju koja se nalazi između listova 57 i 58 spisa“, i „fotografiju broj 4 iz kriminalističko-tehničke dokumentacije Kt br. 1205/13 od 10.10.2013. godine sa službenom beleškom o forenzičkom pregledu lica mesta broj Kt 707-1205/2013“. Navedeni dokazi su nezakoniti, po stavu odbrane iz sledećih razloga:

Fotografija koju je doneo punomoćnik oštećene nije ni izvedena u toku postupka kao dokaz, a Apelacioni sud u Novom Sadu tvrdi da fotografija, koju je doneo punomoćnik oštećene i koja se nalazi na strani 57 i 58 spisa jeste uvećana fotografija koja je i u kriminalističko-tehničkoj dokumentaciji od 10.10.2013. godine (Kt. br. 1205/13 – Kt 707-1205/13 označena kao fotografija broj 4). Međutim, uvidom u Kt dokumentaciju utvrđuje se da je fotografija broj 4 fotografija nastala fotografisanjem telefona, na čijem displeju se u tom trenutku nalazi slika neke žene, čije se lice ne vidi, odnosno da je u pitanju fotografija fotografije telefona, koja je sitna i nema nikakvih elemenata pomoću kojih se može utvrditi ko se na njoj nalazi. Pri tome, fotografija broj 4 u Kt dokumentaciji je isuviše mala da bi se iz nje uopšte mogle utvrditi činjenice, već je to učinjeno iz fotografije koju je doneo punomoćnik oštećene, a koja se nalazi na strani 57 i 58 spisa, što Apelacioni sud na odgovarajućim mestima navodi u obe presude. Pri tome, sporne fotografije su pribavljene tako što je iste doneo punomoćnik oštećene, koji shodno članu 50. ZKP nema ovlašćenje da prikuplja dokaze, već ima samo ovlašćenja da ih predlaže, zbog čega je izvršeno, po stavu odbrane, pribavljanje dokaza na način koji ZKP ne poznaje – ubacivanje dokaza u predmet donošenjem od strane punomoćnika tužilje. Pored iznetog, branilac navodi i da je fotografija broj 4 iz Kt dokumentacije od 10.10.2013. godine nezakonit dokaz, jer ista predstavlja fotografiju fotografije, a po stavu odbrane, fotografija fotografije je kopija te fotografije. Slika koja se našla u telefonu, čija je fotografija u Kt dokumentaciji označena brojem 4, jeste elektronski zapis, za koji se tvrdi da se nalazio u uređaju za obradu podataka, u smislu člana 152. stav 3. ZKP.

Iznete navode Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane. Naime, sud je na glavnom pretresu izvršio uvid u pisane dokaze, pa i u kriminalističko-tehničku dokumentaciju DP PU Šabac - Odeljenje kriminalističke policije, Odsek za kriminalističku i protivdiverzionu tehniku od 11.10.2013. godine, a sporna fotografija broj 4 čini sastavni deo te fotokriminalističke dokumentacije kojom prilikom je izvršeno Kt fotografisanje poruke, Kt fotografisanje povreda i PKT fotografisanje i preuzimanje stvari od oštećene uz saglasnost zamenika tužioca VJT Šabac Slavoljuba Petkovića, a metoda fiksiranja lica mesta izvršena je fotodokumentovanjem.

Vrhovni kasacioni sud, obzirom na napred navedeno, nalazi da odredba člana 152. stav 3. ZKP nije, niti je mogla biti povređena, s`obzirom na to da se ista odredba odnosi na procesni položaj okrivljenog, odnosno da se odnosi na pretresanje uređaja za automatsku obradu podataka okrivljenog. U konkretnom slučaju nije vršen pretres mobilnog telefona okrivljenog, već se radi o podacima dobijenim sa mobilnog telefona oštećene, koji je ona u cilju zaštite svojih interesa sama prikazala ovlašćenim službenim licima MUP RS PU Šabac, kojima je potkrepila svoje tvrdnje vezano za radnju izvršenja krivičnog dela okrivljenog u predmetnom događaju, pa je samo pitanje da li će sud ceniti ovaj dokaz, odnosno da li će naći da je verodostojan.

Pored iznetog, nisu tačni navodi branioca da, fotografija koju je doneo punomoćnik oštećene koja se nalazi na strani 57 i 58 spisa predmeta, nije ni izvedena kao dokaz, iz razloga što je nakon izvršenog uvida u spise predmeta utvrđeno da je na glavnom pretresu održanom dana 23.07.2018. godine pred Višim sudom u Šapcu na saglasan predlog stranaka, u dokaznom postupku, pročitan izveštaj Doma zdravlja „Šabac“ dr AA, psihijatra od 24.10.2013. godine sa fotografijama oštećene (kao sastavni deo izveštaja), kao i da je Apelacioni sud u Novom Sadu na održanom glavnom pretresu, odnosno u konkretnom slučaju, na pretresu pred drugostepenim sudom, na kojem je isključena javnost održanom u skladu sa članom 449. i članom 450. ZKP, na osnovu člana 405. i 406. u vezi člana 449. stav 2. ZKP sa dokazima izvedenim u prvostepenom postupku se upoznao čitanjem zapisnika i pismenih isprava u prvostepenom spisu, pored ostalog i navedenog izveštaja od 24.10.2013. godine sa fotografijama oštećene.

Pored iznetog, ne stoje ni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti, da se fotografije, koje se nalaze u spisima na strani 57 i 58 spisa ne mogu koristiti kao dokaz u postupku, jer je iste priložio punomoćnik oštećene.

Odredbom člana 2. stav 1. tačka 26) propisano da je isprava svaki predmet ili računarski podatak koji je podoban ili određen da služi kao dokaz činjenice koje se utvrđuje u postupku (član 83. stav 1. i 2).

Imajući u vidu navedeno, kao i činjenicu da ih je sud u toku dokaznog postupka cenio kao pisani dokaz u kontekstu ostalih izvedenih dokaza, po stavu ovog suda, fotografije koje se nalaze u spisima na strani 57 i 58 spisa predstavljaju isprave koje su podobne da se koriste u krivičnom postupku, a verodostojnost istih ceni sud u svakom konkretnom slučaju.

Shodno iznetom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da pobijane pravnosnažne presude nisu donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, kako se to neosnovano ukazuje u podnetom zahtevu branioca okrivljenog, advokata Čedomira Stojkovića.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje i na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, navodima da izreka ne sadrži nikakav opis radnje fizičke prinude, koja je dovela do čina obljube, a koja bi bila kvalifikovana ili bi se mogla kvalifikovati kao radnja sile usled koje dolazi do obljube, niti se opisuje uzročna veza te radnje sa obljubom. Po stavu odbrane, nižestepeni sudovi su okrivljenog osudili ne za silu koja stvara prinudu, usled koje se događa obljuba, odnosno okrivljeni nije osuđen zbog toga što je radnjama sile prinudio nekog na započinjanje i vršenje polnog odnosa, već ga osuđuju zbog toga što tokom polnog odnosa ugrizao oštećenu. Po stavu odbrane, radnje za koje je okrivljeni osuđen niti same po sebi niti u vezi sa prethodnim i naknadnim radnjama ne predstavljaju niti mogu da predstavljaju radnju silovanja (fizička sila koja prinuđava na obljubu), jer one, opšte je poznato same po sebi predstavljaju način dobrovoljnog polnog odnosa lica različitog. Iz navedenih razloga odbrana smatra da radnjama, koje su opisane izrekom nedostaje bitno obeležje sile i nedostaje bilo kakva uzročno posledična veza sa obljubom.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane, a ovo iz sledećih razloga:

Odredbom člana 178. stav 1. KZ propisano je da krivično delo silovanja vrši onaj ko prinudi drugog na obljubu ili sa njom izjednači čin upotrebom sile ili pretnjom da će neposredno napasti na život ili telo tog ili njemu bliskog lica.

U konkretnom slučaju, a imajući u vidu izreku pobijane pravnosnažne presude, okrivljeni je oglašen krivim da je dana 07.10.2013. godine u vreme i na mestu bliže opisanom u izreci prinudio drugog na obljubu upotrebom sile, na taj način što je pozvao maloletnu oštećenu BB, sada ..., da uđe u automobil, pa kada je ona to učinila, odvezao je u ..., gde je vozilo zaustavio i oštećenu najpre pokušao da poljubi, a kada je ona to odbila, ugrizao ju je zubima za levu ruku ispod ramena, nakon čega je izašao iz automobila, otvorio suvozačeva vrata, oštećenoj naredio da izađe iz kola što je ona i učinila, zatim otvorio zadnja desna vrata i oštećenu gurnuo na zadnje sedište usled čega je ona pri padu udarila glavom o rukohvat vrata, te pokušao da legne preko oštećene koja ga je sve vreme odgurivala rukama i nogama, nakon čega je oštećenu uhvatio za noge i povukao tako da je došla u ležeći položaj, svukao joj pantalone i donji veš, a potom i svoje pantalone i donji veš, legao preko oštećene i svoj polni organ stavio u polni organ oštećene, iako se ona sve vreme tome protivila, a tokom obljube ju je zubima više puta ugrizao u predelu vrata i levog ramena, a pri tome je bio u stanju da je mogao da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima, bio svestan svog dela, hteo njegovo izvrešnje i bio svestan da je njegovo delo zabranjeno, iz kojih razloga se i po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, u radnjama okrivljenog Marka Lukića stiču sva objektivna i subjektivna obeležja krivičnog dela silovanje iz člana 178. stav 3. u vezi stava 1. KZ („Službeni glasnik RS“ broj 85/05...108/14) koji je važio u vreme izvršenja predmetnog krivičnog dela, te su suprotni navodi zahteva ocenjeni kao neosnovani.

Pored iznetog, branilac u zahtevu za zaštitu zakonitosti numeriše povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP, a koja povreda je zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, ali kako u obrazloženju zahteva branilac ne navodi ni jedan razlog zbog kojeg smatra da je pobijanim presudama učinjena navedena povreda krivičnog zakona, a imajući u vidu pri tom da, Vrhovni kasacioni sud pravnosnažnu odluku i postupak koji je prethodio njenom donošenju ispituje u okviru razloga, dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u zahtevu, u smislu člana 489. stav 1. ZKP, to je ovaj sud našao da zahtev branioca okrivljenog u ovom delu nema propisan sadržaj u smislu člana 484. ZKP, koji propisuje da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za podnošenje (član 485. stav 1. ZKP).

Shodno iznetom, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude na osnovu člana 491. ZKP, u delu u kome je zahtev odbio kao neosnovan, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 3) u vezi člana 484. ZKP, u delu u kojem je zahtev odbacio jer nema zakonom propisan sadržaj.

Zapisničar-savetnik,                                                                                       Predsednik veća-sudija,

Irina Ristić, s.r.                                                                                               Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić