Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 160/2019 od 07.05.2019. godine, usvajanjem žalbe Višeg javnog tužioca u Beogradu preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu K 390/18 od 31.10.2018. godine tako što je okrivljeni Ivan Terzić oglašen krivim zbog izvršenog krivičnog dela teško ubistvo u pokušaju u saizvršilaštvu iz člana 114. stav 1. tačka 4. u vezi člana 30. i člana 33. KZ za koje mu je sud utvrdio kaznu zatvora u trajanju od 10 godina i zbog izvršenog krivičnog dela nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 4. u vezi stava 1. KZ za koje mu je sud utvrdio kaznu zatvora u trajanju od dve godine pa je osuđen na jednistvenu kaznu zatvora u trajanju od 11 godina u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 10.02.2017. godine do 01.12.2017. godine kao i mera zabrane napuštanja stana uz elektronski nadzor od 01.12.2017. godine pa do upućivanja u ustanovu za izdržavanje kazne zatvora, a okrivljeni Đorđe Milošević je zbog izvršenog krivičnog dela razbojništvo u saizvršilaštvu iz člana 206. stav 1. u vezi člana 33. KZ osuđen na kaznu zatvora u trajanju od tri godine u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 04.09.2014. godine do 17.12.2014. godine, dok su žalbe branioca okrivljenog Ivana Terzića i branilaca okrivljenog Đorđa Miloševića odbijene kao neosnovane i prvostepena presuda, u nepreinačenom delu, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, branioci okrivljenog Ivana Terzića, advokat Borivoje Borović i advokat Ognjen Radić, podneli su zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i člana 439. tačka 2) ZKP sve u vezi sa odredbom člana 485. stav 1. tačka 1). ZKP, uz predlog Vrhovnom kasacionom sudu da „utvrdi da je podneti zahtev osnovan te da utvrdi označene povrede zakona i nakon toga pobijane presude ukine a predmet vrati na ponovno suđenje ili da iste preinači“.

Vrhovni kasacioni sud je, u smislu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, nakon čega je održao sednicu veća, u smislu člana 490. ZKP, o kojoj nije obavestio Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, nalazeći da njihovo prisustvo sednici veća nije neophodno i da nije od značaja za donošenje odluke, na kojoj sednici je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev podnet, te je po oceni navoda i predloga u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti nije osnovan.

Podnetim zahtevom branilaca okrivljenog Ivana Terzića se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP uz obrazloženje da se pobijane pravnosnažne presude zasnivaju na pisanim dokazima na kojima se po odredbama ZKP ne mogu zasnivati i čije izdvajanje iz spisa predmeta je zahtevala odbrana okrivljenog, tokom redovnog krivičnog postupka, a očigledno je da bez njih ne bi bila doneta ista presuda.

Pre svega, odbrana nalazi da je zapisnik o saslušanju okrivljenog Đorđa Miloševića sačinjen u MUP RS Grad Beograd od „14.09.2014. godine“ sačinjen protivno odredbama ZKP, jer je isti dat u prisustvu branioca po službenoj dužnosti koji je okrivljenom nametnut, a ne uz prisustvo njegovog izabranog branioca, te da je iskaz - odbranu pred MUP-om RS dao uz primenu sile i pretnje od strane policijskih službenika.

Vrhovni kasacioni sud ove navode ocenjuje kao neosnovane s`obzirom na to da je u Zapisniku o saslušanju osumnjičenog Đorđa Miloševića od strane ovlašćenih službenih lica u službenim prostorijama MUP RS Grad Beograd Kt 1252/14 od 04.09.2019. godine konstatovano da je osumnjičeni Đorđe Milošević nakon što je poučen i upozoren o svojim pravima iz člana 61. stav 1; člana 68. stav 1, člana 70. u vezi sa članom 74. i članom 293. ZKP izjavio da: „prihvata da ga zastupa branilac advokat Srećko Stanković“. Osumnjičeni Đorđe Milošević je sa braniocem - advokatom Srećkom Stankovićem imao - obavio poverljiv razgovor, te nakon što su mu predočeni navodi iz krivične prijave broj Ku 16326/14 od 03.09.2014. godine, koju je potom i samostalno pročitao, u prisustvu svog branioca advokata Srećka Stankovića, zamenika Višeg javnog tužioca u Beogradu Nataše Trninić detaljno izneo svoju odbranu i odgovarao na postavljena pitanja. Pored navedenog, u istom zapisniku MUP-a RS je, između ostalog, konstatovano: „Osumnjičeni ne zahteva da ga pregleda lekar“. Sačinjeni i pročitani zapisnik, osumnjičeni Đorđe Milošević, branilac po službenoj dužnosti - advokat Srećko Stanković i zamenik Višeg javnog tužiocau Beogradu Nataša Trninić, su potpisali bez primedbi. S obzirom na napred izneto ne može se prihvatiti stav odbrane iz podnetog zahteva da se u konkretnom slučaju radilo o „nametnutom“ braniocu po službenoj dužnosti.

Imajući u vidu napred navedeno, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je predmetni pisani dokaz - zapisnik o saslušanju okrivljenog - tada osumnjičenog Đorđa Miloševića Kt 1252/14 od 04.09.2014. godine, pribavljen u zakonitom postupku u svemu po odredbama Zakonika o krivičnom postupku.

Pored toga, vezano za napred iznete navode u zahtevu, koji se odnose na to da je osumnjičeni Đorđe Milošević odbranu pred MUP-om RS dao uz primenu sile i pretnje od strane policijskih službenika, Vrhovni kasacioni sud, s`obzirom da su identični navodi već izneti i u žalbi branioca okrivljenog Ivana Terzića izjavljenoj na prvostepenu presudu, prihvatajući razloge žalbenog suda date na strani 11, kao jasne, argumentovane i dovoljne, na iste upućuje u smislu člana 491. stav 2. ZKP.

Na istu bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, zahtevom branilaca okrivljenog Ivana Terzića se ukazuje i navodima da je nezakonit dokaz - prepoznavanje lica (okrivljenog Ivana Terzića), putem fotografije, koje je vršio okrivljeni Đorđe Milošević besmislsno, s`obzirom na to da su njih dvojica dugogodišnji poznanici, još od detinjstva, a prepoznavanje koje je vršio oštećeni AA, s`obzirom na to da je oštećeni tom prilikom Ivana Terzića prepoznao „kao lice koje je nekad ušlo u njegovu radnju“, a ne kao izvršioca predmetnog krivičnog dela.

Iako se zahtevom branilaca okrivljenog Ivana Terzića formalno ukazuje na povredu odredbe člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, koja predstavlja zakonski razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti od strane okrivljenog preko branioca, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se iznetim navodima ne ukazuje na formalne nedostatke ovih pisanih dokaza, sa aspekta zakonitosti njihovog pribavljanja, već se istima suštinski osporavaju činjenični zaključci suda, vezano za prepoznavanje, odnosno istima se ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje - odredbu člana 440. ZKP koja ne predstavlja zakonski razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka, u smislu člana 485. stav 4. u vezi stava 1. ZKP, te je zahtev, u ovom delu, odbačen kao nedozvoljen.

Na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, koja predstavlja zakonski razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, se podnetim zahtevom branilaca okrivljenog ukazuje navodima da u izreci osuđujuće pravnosnažne presude nije opisano saizvršilaštvo u izvršenju krivičnog dela, u smislu člana 33. KZ, jer nema opisa više lica koja su učestvovanjem u radnji izvršenja krivičnog dela izvršila pokušaj krivičnog dela teško ubistvo iz člana 114. stav 1. tačka 4. KZ.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da, iako se formalno ukazuje na učinjenu povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, podnetim zahtevom se suštinski ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, odnosno na nerazumljivost izreke, a kako navedena povreda, u smislu člana 485. stav 4. u vezi stava 1. ZKP, ne predstavlja zakonski razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti od strane okrivljenog preko branioca, to je zahtev, u navedenom delu, odbačen kao nedozvoljen.

Na istu povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP se ukazuje, vezano za osporavanje saizvršilaštva i navodima branilaca okrivljenog da se u radnjama okrivljenog Ivana Terzića ne stiču bitna obeležja krivičnog dela teško ubistvo iz člana 114. stav 1. tačka 4. KZ već se eventualno može govoriti, po stavu odbrane, o postojanju krivičnog dela razbojništvo ili razbojnička krađa.

Vrhovni kasacioni sud ove navode u podnetom zahtevu ocenjuje kao neosnovane. U izreci pobijane pravnosnažne presude su opisana sva bitna obeležja krivičnog dela teško ubistvo koje je učinjeno upravo prilikom izvršenja krivičnog dela razbojništvo, te je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se može primeniti, odnosno predmetne radnje za koje je okrivljeni Ivan Terzić olašen krivim su pravilno pravno kvalifikovane kao krivično delo teško ubistvo iz člana 114. stav 1. tačka 4. (u vezi člana 30. i člana 33) Krivičnog zakonika.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredaba člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova, primenom člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                          Predsednik veća-sudija,

Olgica Kozlov, s.r.                                                                                               Bata Cvetković, s,r,

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić