Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažna rešenja protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Naime, branilac okrivljenog AA zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP koja je opšteg karaktera, pri čemu formalno ne označava ni jednu povredu zakona iz člana 485. stav 4. ZKP, ali se iz obrazloženja zahteva zaključuje da je isti podnet zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 98, člana 99. stav 2. i člana 100. KZ. Ovo imajući u vidu da branilac ističe da kako su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi predviđeni odredbom člana 99. stav 2. KZ za davanje rehabilitacije okrivljenom po pravnosnažnim presudama Opštinskog suda u Kraljevu K.br.505/03 od 31.03.2004. godine i Osnovnog suda u Kraljevu K.br.197/10 od 19.12.2012. godine, te kako odredbe članova 100. i 98. KZ nisu imperativnog karaktera u odnosu na odredbu člana 99. stav 2. KZ, a kako je to pogrešno tumačeno u pobijanim rešenjima, to je sud u konkretnom slučaju odbijanjem kao neosnovane molbe za rehabilitaciju okrivljenog AA po navedenim pravnosnažnim presudama, po stavu branioca, na štetu okrivljenog povredio odredbe člana 98, člana 99. stav 2. i člana 100. KZ. Po stavu branioca, kako je okrivljeni u toku rehabilitacionog perioda od 3 godine po prvoj presudi Opštinskog suda u Kraljevu K.br.505/03 od 31.03.2004. godine (pravnosnažna dana 22.04.2004. godine), kojom je oglašen krivim i osuđen na novčanu kaznu u iznosu od 40.000,00 dinara, izvršio novo krivično delo falsifikovanje isprave iz člana 355. stav 2. u vezi stava 1. KZ i to u novembru mesecu 2006. godine, a za koje krivično delo je oglašen krivim presudom Osnovnog suda u Kraljevu K.br.197/10 od 19.12.2012. godine koja je preinačena u pogledu odluke o krivičnoj sankciji presudom Apelacionog suda u Kragujevcu KŽ1 631/13 od 27.02.2013. godine tako što je okrivljenom izrečena uslovna osuda kojom mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 5 meseci koja se neće izvršiti pod uslovom da okrivljeni za vreme proveravanja od 2 godine od dana pravnosnažnosti presude ne učini novo krivično delo, te kako je za ovu kasniju osudu zakonska rehabilitacija nastupila najkasnije dana 19.12.2014. godine i okrivljeni se smatra neosuđivanim po toj presudi, to se, po stavu branioca okrivljenog, rehabilitacioni rok za prvu osudu po presudi Opštinskog suda u Kraljevu K.br.505/03 od 31.03.2004. godine pomera i računa 3 godine od nastupanja zakonske rehabilitacije po presudi Osnovnog suda u Kraljevu K.br.197/10 od 19.12.2012. godine, a što dalje znači da je protekom dana 19.12.2017. godine nastupila zakonska rehabilitacija i po pravnosnažnoj presudi Opštinskog suda u Kraljevu K.br.505/03 od 31.03.2004. godine.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 100. KZ je propisano da licu koje je više puta osuđivano sud može dati rehabilitaciju samo ako su ispunjeni uslovi iz članova 98. i 99. ovog zakonika u pogledu svakog krivičnog dela za koje je osuđeno. Pri oceni da li će u ovakvom slučaju dati rehabilitaciju sud će uzeti u obzir okolnosti iz člana 99. stav 2. ovog zakonika.

Iz napred citirane zakonske odredbe, a suprotno stavu branioca okrivljenog, proizilazi da pri odlučivanju da li će licu koje je više puta osuđivano dati rehabilitaciju (što je ovde slučaj), sud najpre ispituje ispunjenost uslova iz člana 98. KZ (zakonska rehabilitacija), odnosno iz člana 99. KZ (sudska rehabilitacija), a sve u zavisnosti od vrste i visine krivične sankcije koja je okrivljenom izrečena, i to ispituje ispunjenost ovih uslova u pogledu svakog krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnim presudama, pa tek po ispunjenju ovih uslova koji su imperativnog karaktera i bez čije ispunjenosti u svakom konkretnom slučaju nema ni davanja rehabilitacije okrivljenom, sud uzima u obzir okolnosti iz člana 99. stav 2. KZ.

U konkretnom slučaju, imajući u vidu da iz spisa predmeta proizilazi da je okrivljeni AA novo krivično delo falsifikovanje isprave iz člana 355. stav 2. u vezi stava 1. KZ, za koje je oglašen krivim presudom Osnovnog suda u Kraljevu K.br.197/10 od 19.12.2012. godine koja je preinačena presudom Apelacionog suda u Kragujevcu KŽ1 631/13 od 27.02.2013. godine, izvršio neutvrđenog dana novembra meseca 2006. godine, dakle pre proteka roka od 3 godine od izvršene novčane kazne dana 24.12.2004. godine (novčana kazna je sukscesivnim uplatama isplaćena u celosti dana 24.12.2004. godine) po ranijoj osudi okrivljenog na novčanu kaznu u iznosu od 40.000,00 dinara po pravnosnažnoj presudi Opštinskog suda u Kraljevu K.br.505/03 od 31.03.2004. godine, to je jasno i očigledno da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi za davanje rehabilitacije okrivljenom i brisanje osude po presudi Opštinskog suda u Kraljevu K.br.505/03 od 31.03.2004. godine. Imajući u vidu navedeno, te da je odredbom člana 98. stav 1. KZ propisano da se zakonska rehabilitacija daje samo licima koja pre osude na koju se odnosi rehabilitacija nisu bila osuđivana ili koja su se po zakonu smatrala neosuđivanim, to stoga nisu ispunjeni ni zakonski uslovi za davanje rehabilitacije okrivljenom po presudi Osnovnog suda u Kraljevu K.br.197/10 od 19.12.2012. godine koja je preinačena presudom Apelacionog suda u Kragujevcu KŽ1 631/13 od 27.02.2013. godine, a kojom je okrivljenom izrečena uslovna osuda kojom mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 5 meseci koja se neće izvršiti pod uslovom da okrivljeni za vreme proveravanja od 2 godine od dana pravnosnažnosti presude ne učini novo krivično delo.

Sledstveno napred navedenom, nižestepeni sudovi su, u konkretnom slučaju, prilikom odlučivanja o sudskoj rehabilitaciji lica koje je više puta osuđivano, a koja se daje jedinstveno za sve osude okrivljenog, a ne samo za neke osude, u svemu pravilno primenili odredbe člana 98, člana 99. stav 2. i člana 100. KZ, a koje odredbe Krivičnog zakonika inače i sam branilac okrivljenog tačno citira u podnetom zahtevu, s tim što ih potpuno pogrešno i proizvoljno tumači.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim rešenjima nije učinjena povreda zakona na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA – advokata Dušana Sakića, to je Vrhovni kasacioni sud na osnovu člana 491. stav 1. ZKP navedeni zahtev branioca okrivljenog odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                             Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                          Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić