Istom presudom, na osnovu člana 258. stav 4. ZKP, usvojeni su imovinskopravni zahtevi oštećenih, pa je okrivljeni obavezan da oštećenima isplati iznose bliže navedene u izreci prvostepene presude, u roku od 90 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom izvršenja.

Na osnovu člana 261. i člana 264. ZKP, okrivljeni je obavezan da naknadi troškove krivičnog postupka, te da sudu na ime paušala plati iznos od 10.000,00 dinara, a na ime troškova veštačenja iznos od 90.510,07 dinara, kao i da Višem javnom tužilaštvu u Kragujevcu na ime troškova veštačenja plati iznos od 193.750,79 dinara, sve u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom izvršenja. Istovremeno je određeno da će o ostalim troškovima prvostepeni sud odlučiti naknadno, posebnim rešenjem.

Stavom II izreke, na osnovu 422. tačka 1) ZKP, prema okrivljenom Branku Ostojiću odbijena je optužba da je izvršio krivično delo poreska utaja u produženom trajanju iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, usled odustanka javnog tužioca od krivičnog gonjenja za navedeno krivično delo.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 br.38/21 od 13.04.2021. godine, odbijene su kao neosnovane žalba Višeg javnog tužioca u Kragujevcu i žalba branioca okrivljenog Branka Ostojića – advokata Živorada Lekića, a presuda Višeg suda u Kragujevcu K br.57/19 od 14.10.2020. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog Branka Ostojića – advokat Živorad Lekić, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, konkretno zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje, ili da preinači pobijane presude tako što će na osnovu člana 423. tačka 2) ZKP okrivljenog osloboditi od optužbe da je izvršio produženo krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 227. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika, uz istovremeni zahtev da o sednici veća bude obavešten branilac okrivljenog, shodno odredbi člana 488. stav 2. ZKP, te da se na osnovu člana 488. stav 3. ZKP odloži izvršenje kazne po navedenim presudama.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, pa je u sednici veća, koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, i nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je sud pogrešno primenio krivični zakon na štetu okrivljenog kada je našao da se u njegovim radnjama stiču elementi krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 227. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, imajući u vidu da je Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br.94/2016 od 24.11.2016. godine) koji je stupio na snagu 01.03.2018. godine izvršena dopuna odredbe sadržane u članu 234. KZ, koja glasi: „ukoliko time nisu ostvarena obeležja nekog drugog krivičnog dela“, zaključujući da je oglašavajući okrivljenog krivim zbog izvršenja krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 227. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ i krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ došlo do povrede krivičnog zakona na štetu okrivljenog, jer se u konkretnom slučaju radi o prividnom idealnom sticaju ovih krivičnih dela po osnovu supsidijariteta. Prema navodima zahteva, okrivljeni je oglašen krivim za iste radnje i iste novčane iznose, te za skoro identičan vremenski period od 23.03.2013. godine do 26.02.2015. godine, pa u ovakvoj činjenično-pravnoj situaciji krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica ne može postojati, zbog prividnog idealnog sticaja po osnovu supsidijariteta sa krivičnim delom poreske utaje.

Izložene navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Naime, prividni idealni sticaj po osnovu supsidijariteta postoji kada izvršilac jednom radnjom ostvaruje obeležja dva krivična dela, pri čemu je jedno delo poslužilo da bi se izvršilo drugo krivično delo, dakle, jedno od njih je primarno, osnovno, a drugo supsidijarno, i tada se odgovara za primarno krivično delo.

U konkretnom slučaju, radi se o dva odvojena krivična dela, obzirom da je prema izreci prvostepene presude krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica u produženom trajanju iz člana 227. stav 3. u vezi stav 1. i člana 61. KZ izvršeno u vremenskom periodu od 23.03.2013. godine do 26.02.2015. godine, iskorišćavanjem položaja i ovlašćenja okrivljenog u cilju pribavljanja protivpravne imovinske koristi koja prelazi iznos od 1.500.000,00 dinara tako što je okrivljeni kao odgovorno lice u svojstvu direktora PDO „AA“ DOO ..., kao investitor izgradnje, zaključio predugovor i ugovor o kupoprodaji stanova u izgradnji u ulici ... i od novca naplaćenog od kupaca na ruke – oštećenih (koji su navedeni u izreci prvostepene presude), samo jedan deo novca uložio u izgradnju stambenog prostora, smanjujući na taj način likvidnost svog privrednog društva i onemogućavajući privrednom društvu da izvrši preuzete ugovorne obaveze prema kupcima stanova, dok je preostali iznos novca zadržao za sebe i na taj način sebi pribavio protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 20.528.470,48 dinara na štetu kupaca stanova, dok je krivično delo poreska utaja u produženom trajanju iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ okrivljeni izvršio u vremenskom periodu od 22.03.2013. godine do 31.12.2014. godine, u nameri da potpuno izbegne plaćanje poreza u slučaju obavezne prijave, tako što suprotno odredbama članova 99. stav 1. tačka 3. i 101. Zakona o porezu na dohodak građana nije prijavio činjenice koje su od uticaja za utvrđivanje ovih obaveza, pri čemu je iznos obaveze čije je plaćanje izbegavao prelazio 1.500.000,00 dinara, na taj način što u poslovnim knjigama svog Privrednog društva izuzimanje novca u iznosu od 30.340.739,26 dinara nije prikazao kao uzimanje iz imovine privrednog društva od strane vlasnika za privatne potrebe, koji novac u skladu sa članom 85. stav 1. tačka 13. Zakona o porezu na dohodak građana predstavlja ostali prihod koji je oporeziv, niti je obračunao u poslovnim knjigama i uplatio porez na druge prihode, niti je za uzeta novčana sredstva sačinio poresku prijavu za porez po odbitku i istu nije dostavio Poreskoj upravi.

Dakle, u izreci prvostepene presude pod tačkom 1 opisani su svi bitni elementi krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 227. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, a pod tačkom 2 izreke svi bitni elementi krivičnog dela poreska utaja u produženom tajanju iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, pa kada se ima u vidu da vremenski period izvršenja ova dva krivična dela nije isti, da je umišljaj okrivljenog u odnosu na krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica bio da pribavi sebi protivpravnu imovinsku korist, a u odnosu na krivično delo poreska utaja da izbegne plaćanje poreza u slučaju obavezne prijave, kao i da visina pribavljene protivpravne imovinske koristi u odnosu na krivično delo iz člana 227. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ iznosi 20.528.470,48 dinara, koji iznos je okrivljeni zadržao za sebe, na štetu kupaca stanova, dok iznos neuplaćenog poreza za period od 22.03.2013. do 31.12.2013. godine iznosi 3.646.943,42 dinara, a za period od 01.01.2014. do 31.12.2014. godine 2.132.245,00 dinara, to je očigledno da se u konkretnom slučaju radi o dva odvojena krivična dela, zbog kojih je okrivljeni i oglašen krivim, a ne o prividnom idealnom sticaju po osnovu supsidijariteta, kako to neosnovano ističe branilac okrivljenog u podnetom zahtevu.

Kako nižestepenim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP na koju se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ukazuje, to je zahtev odbijen kao neosnovan, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP.

Sa svega izloženog, doneta je odluka kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                               Predsednik veća-sudija,

Snežana Medenica, s.r.                                                                           Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić