Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA – advokat Zoran Agatonović, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) i 2) i člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, te da preinači prvostepenu i drugostepenu presudu tako što će okrivljenog AA osloboditi od optužbe ili da ukine prvostepenu i drugostepenu presudu i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje, uz naredbu da se novi postupak održi pred drugim sudijom pojedincem.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ističe da se pobijana pravnosnažna presuda zasniva na nezakonitim dokazima i to na nalazu i mišljenju organa starateljstva Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu – Odeljenje Stari Grad broj 55401-2471/16 od 02.12.2016. godine i dopuni nalaza i mišljenja organa starateljstva Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu – Odeljenje Stari Grad broj 56090-79/17 od 23.01.2017. godine. Kao razlog nezakonitosti navedenih dokaza branilac okrivljenog ističe da odredbama Zakonika o krivičnom postupku vezanim za preduzimanje dokaznih radnji nije predviđeno da Centar za socijalni rad može dati nalaz i mišljenje o pitanjima o kojima sud nema potrebno stručno znanje, a pored toga navedeni nalazi i mišljenja, koji praktično predstavljaju svedočenja socijalnog radnika u pisanoj formi o tome šta su, suprotno pravilima o preduzimanju dokaznih radnji, pred njim izjavili okrivljeni, oštećeni i svedoci, su, između ostalog, sačinjeni i na osnovu sadržine službenih beleški o obaveštenjima koja je policija u smislu člana 288. ZKP prikupila od građana VV i BB od 11.01.2017. godine, a koja obaveštenja se ne mogu koristiti kao dokaz i shodno članu 237. stav 3. ZKP se izdvajaju iz spisa predmeta.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Ovo sa razloga jer osnovni nalaz Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu – Odeljenje Stari Grad broj 55401-2471/16 od 02.12.2016. godine i njegova dopuna broj 56090-79/17 od 23.01.2017. godine nisu nalaz i mišljenje veštaka u smislu odredaba Zakonika o krivičnom postupku, već su nalaz i stručno mišljenje Centra za socijalni rad koji je sačinjen od ovlašćene institucije koju osniva Republika Srbija i voditelja slučaja GG (osnovni nalaz od 02.12.2016. godine), odnosno stručnog tima u sastavu GG, DD i ĐĐ (dopuna nalaza od 23.01.2017. godine), a u skladu sa odredbama Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, broj 18/2005 ... 6/2015), Zakona o socijalnoj zaštiti („Službeni glasnik RS“, broj 24/2011), Pravilnika o organizaciji, normativima i standardima rada Centra za socijalni rad („Službeni glasnik RS“, broj 59/2008 ... 12/2020) i Zakona o sprečavanju nasilja u porodici („Službeni glasnik RS“, broj 94/2016). Naime, prema odredbi člana 120. stav 1. tačka 3) Zakona o socijalnoj zaštiti Centar za socijalni rad ima javna ovlašćenja i u skladu sa zakonom, između ostalog, preduzima propisane mere, pokreće i učestvuje u sudskim i drugim postupcima, a prema odredbi člana 4. stav 2. Pravilnika o organizaciji, normativima i standardima rada Centra za socijalni rad, Centar u vršenju javnih ovlašćenja u skladu sa zakonom, između ostalog, dostavlja na zahtev suda mišljenje o svrsishodnosti mere zaštite od nasilja u porodici koju je tražio drugi ovlašćeni tužilac, dok je shodno članu 62. stav 2. tačka 1) navedenog Pravilnika predviđeno da je izrada nalaza i stručnog mišljenja obavezna za potrebe suda, na zahtev suda, ili kada centar pokreće postupak pred sudom u skladu sa nadležnostima organa starateljstva, a odredbama članova 63. i 64. navedenog Pravilnika je propisana struktura i sadržaj nalaza i stručnog mišljenja Centra za socijalni rad, pri čemu je odredbama člana 4. stav 1. tačka 13) i člana 7. Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, između ostalog, predviđena primena ovog zakona u krivičnom postupku za krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. KZ i Centar za socijalni rad kao ustanova nadležna za sprečavanje nasilja u porodici.

Dakle, kako iz navedenog proizilazi da nije u suprotnosti sa zakonom da Centar za socijalni rad daje svoj nalaz i stručno mišljenje u vezi funkcionisanja porodice u predmetima nasilja u porodici, to je sud navedeni osnovni nalaz i stručno mišljenje Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu – Odeljenje Stari Grad broj 55401-2471/16 od 02.12.2016. godine i njegovu dopunu broj 56090-79/17 od 23.01.2017. godine, a koji i po svojoj sadržini i po načinu pribavljanja nisu u suprotnosti sa Zakonikom o krivičnom postupku, mogao koristiti kao dokaz u krivičnom postupku i na njima zasnovati pobijanu pravnosnažnu presudu. Inače, u osnovnom nalazu i stručnom mišljenju Centra za socijalni rad od 02.12.2016. godine su dati samo osnovni podaci o porodici okrivljenog, pri čemu se u istom ni ne pominje sadržina službenih beleški o obaveštenjima koja je policija u smislu člana 288. ZKP prikupila od građana, niti njihovu sadržinu sud navodi u pobijanoj prvostepenoj presudi obrazlažući šta je utvrdio iz navedenog nalaza i stručnog mišljenja Centra za socijalni rad.

Pored toga, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi branioca okrivljenog u kojima kao nezakonit dokaz označava dopis PU za grad Beograd – Dežurna služba od 13.06.2018. godine, isticanjem da kako ovaj dopis u suštini predstavlja svedočenje službenih lica – policajaca u pisanoj formi, a bez ikakvog upozorenja na dužnost kazivanja istine, i to svedočenje o činjenicama kako se desio inkriminisani događaj, a koje činjenice su policajci saznali izlaskom na lice mesta prilikom prikupljanja potrebnih obaveštenja od građana koji su u daljem toku ovog krivičnog postupka postali okrivljeni, oštećeni i svedok, to se navedeni dopis po stavu branioca ne može koristiti kao dokaz.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog su neosnovani iz razloga jer dopis PU za grad Beograd – Dežurna služba od 13.06.2018. godine predstavlja izveštaj ovlašćenih službenih lica PU za grad Beograd o zatečenom stanju na licu mesta, a koji izveštaj ne sadrži izjave građana date policiji u smislu člana 288. ZKP, zbog čega je sud navedeni dopis mogao da koristi kao dokaz u krivičnom postupku i da na njemu zasnuje pobijanu pravnosnažnu presudu.

Osim toga, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u delu u kojem kao nezakonite dokaze koje je trebalo izdvojiti iz spisa predmeta označava iskaze svedoka VV, pokojne supruge okrivljenog date na zapisnicima sa glavnog pretresa održanog dana 24.01.2018. godine i dana 27.06.2018. godine. Kao razlog nezakonitosti iskaza datog dana 24.01.2018. godine, branilac ističe da VV kao privilegovani svedok nije upozorena od strane sudije na njeno pravo iz člana 94. ZKP da ne mora da svedoči, a i u slučaju da je i upozorena to nije ubeleženo u zapisnik, dok branilac kao razlog nezakonitosti iskaza ovog privilegovanog svedoka datog na zapisniku o glavnom pretresu dana 27.06.2018. godine navodi da je ovaj iskaz kontaminiran nezakonitim dokazom i predstavlja „plod otrovnog drveta“ iz razloga jer, i pored toga što je prilikom njenog ispitivanja dana 27.06.2018. godine privilegovani svedok upozorena u smislu člana 94. ZKP na njeno pravo da ne mora da svedoči, postupajući sudija joj je tokom tog njenog ispitivanja predočavao njen prethodni iskaz od 24.01.2018. godine, a koji po braniocu predstavlja nezakonit dokaz.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog su neosnovani iz razloga jer iz spisa predmeta proizilazi da je pobijana pravnosnažna presuda zasnovana samo na iskazu svedoka VV, pokojne supruge okrivljenog datom na zapisniku o glavnom pretresu od 27.06.2018. godine, a koji iskaz predstavlja zakonit dokaz i sud ga je pravilno izveo kao dokaz pročitavši ga na glavnom pretresu održanom dana 23.10.2020. godine shodno članu 406. stav 1. tačka 1) ZKP jer je navedeni svedok u međuvremenu preminula. Prilikom njenog ispitivanja na glavnom pretresu održanom dana 27.06.2018. godine ovaj privilegovani svedok je upozorena u smislu člana 94. ZKP da ne mora da svedoči (što navodi i sam branilac u podnetom zahtevu) i ona se izričito odrekla privilegije da ne svedoči i izjavila je da želi da svedoči. Tačan je navod branioca okrivljenog da je ovom privilegovanom svedoku prilikom njenog ispitivanja na glavnom pretresu održanom dana 27.06.2018. godine predočen njen iskaz dat na zapisniku sačinjenom na glavnom pretresu održanom dana 24.01.2018. godine, ali se svedok VV ogradila od tog svog iskaza i na njemu sud nije zasnovao pobijanu pravnosnažnu presudu.

Takođe, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi branioca okrivljenog u delu u kojem kao nezakonite dokaze označava iskaze oštećenog BB, sina okrivljenog sa svih glavnih pretresa, navodeći da kako oštećeni BB kao privilegovani svedok prilikom njegovog ispitivanja na glavnim pretresima održanim dana 23.10.2020. godine i 09.02.2021. godine, kada se između ostalog izjašnjavao o predočenim mu SMS porukama koje je on slao okrivljenom, nije upozoren u smislu člana 94. ZKP na njegovo pravo da ne mora da svedoči, to sud po stavu branioca nije mogao da kao dokaz koristi ni jedan iskaz ovog privilegovanog svedoka sa glavnog pretresa. Ovo sa razloga jer ako prilikom svakog ispitivanja privilegovanog svedoka na glavnom pretresu isti nije u smislu člana 94. ZKP upozoren na svoje pravo da ne mora da svedoči, to se sudska odluka ne može zasnivati ni na njegovim iskazima u kojima privilegovani svedok nije u smislu člana 94. ZKP upozoren na ovo svoje pravo, niti se u takvom slučaju mogu pročitati njegovi raniji iskazi kada je privilegovani svedok bio propisno upozoren.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog su neosnovani iz razloga jer iz spisa predmeta proizilazi da na glavnim pretresima održanim dana 23.10.2020. godine i dana 09.02.2021. godine oštećeni BB nije ni ispitan u svojstvu svedoka, već su mu na tim glavnim pretresima samo predočene SMS poruke koje je on slao okrivljenom, a što oštećeni nije sporio navodeći da ih je uputio okrivljenom u njihovoj međusobnoj komunikaciji SMS porukama, pri čemu je sud na glavnom pretresu održanom dana 16.03.2021. godine izveo kao dokazni predlog odbrane navedene SMS poruke vršenjem uvida u njihovu sadržinu, ali pobijana pravnosnažna presuda nije zasnovana na tom dokazu. Pobijana pravnosnažna presuda se inače zasniva na iskazima oštećenog BB koji su dati na zapisnicima o glavnom pretresu održanom dana 27.06.2018. godine i dana 09.12.2019. godine, a kada je u oba slučaja oštećeni kao privilegovani svedok upozoren u smislu člana 94. ZKP na njegovo pravo da ne mora da svedoči i izjavio je da se izričito odriče tog svog prava i da želi da svedoči.

Kao neosnovani su ocenjeni i navodi branioca okrivljenog u delu u kojem ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, isticanjem da radnje okrivljenog AA opisane u izreci prvostepene presude ne sadrže sva zakonska obeležja krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 2. u vezi stava 1. KZ za koje je okrivljeni optužen i pravnosnažno oglašen krivim. Naime, po stavu branioca, za jedan od dva inkriminisana događaja koji su opisani u izreci prvostepene presude nije navedena zakonom predviđena posledica ovog krivičnog dela, a koja može biti ugrožavanje spokojstva, ugrožavanje telesnog integriteta ili ugrožavanje duševnog stanja, a pored toga nije navedeno ni prilikom kog od dva opisana događaja je okrivljeni kao radnju izvršenja krivičnog dela primenio nasilje i ugrozio telesni integritet člana svoje porodice – oštećenog BB, a prilikom kog događaja pretnju da će napasti na život i telo oštećenog.

Krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. Krivičnog zakonika čini onaj ko primenom nasilja, pretnjom da će napasti na život ili telo, drskim ili bezobzirnim ponašanjem ugrožava spokojstvo, telesni integritet ili duševno stanje člana svoje porodice, dok je stavom 2. istog člana propisan teži oblik ovog krivičnog dela i to ako je pri izvršenju dela iz stava 1. ovog člana korišćeno oružje, opasno oruđe ili drugo sredstvo podobno da telo teško povredi ili zdravlje teško naruši.

Imajući u vidu citirani zakonski opis bića krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 2. u vezi stava 1. KZ, to, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, iz činjeničnog opisa krivičnog dela utvrđenog u izreci pravnosnažne presude i to da je okrivljeni AA „... primenom nasilja ugrozio telesni integritet člana svoje porodice – sina BB i pretnjom da će napasti na njegov život i telo, koristeći pri tom sredstvo podobno da telo teško povredi ...“, a u vreme, mestu i na način bliže opisan u izreci presude, proizilazi da se u radnjama okrivljenog stiču sva bitna zakonska obeležja krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 2. u vezi stava 1. KZ, za koje je on optužen i pravnosnažno oglašen krivim. Naime, iz činjeničnog opisa krivičnog dela utvrđenog u izreci pravnosnažne presude, po nalaženju ovoga suda, jasno proizilazi da se primena nasilja od strane okrivljenog prema svom sinu - oštećenom BB i pretnja da će napasti na njegov život i telo, kao radnja izvršenja predmetnog krivičnog dela, odnose na oba događaja opisana u izreci presude (18.09.2016. godine i 10.01.2017. godine), dok je ugrožavanje telesnog integriteta posledica oba opisana događaja, a zbog čega se kao neosnovani ocenjuju navodi branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Pored toga, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u delu u kojem ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, isticanjem da je sud oglašavanjem okrivljenog krivim za krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. stav 2. u vezi stava 1. KZ primenio zakon koji se ne može primeniti, obzirom da bi se radnje okrivljenog opisane u optužnom aktu javnog tužioca i izreci pravnosnažne presude, po stavu branioca okrivljenog, eventualno i jedino mogle pravno kvalifikovati kao krivično delo ugrožavanje opasnim oruđem pri tuči i svađi iz člana 124. stav 1. KZ ili krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ ili krivično delo laka telesna povreda, a nikako kao krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. stav 2. u vezi stava 1. KZ za koje je okrivljeni optužen i pravnosnažno oglašen krivim. Naime, po stavu branioca okrivljenog, u optužnom aktu javnog tužioca i u izreci prvostepene presude opisani su samo pojedinačni incidenti dva člana porodice - povređivanje ili ugrožavanje oštećenog od strane okrivljenog koji su se desili u dva odvojena događaja dana 18.09.2016. godine i dana 10.01.2017. godine i kao takvi predstavljaju delo situacione prirode, a nije opisano i utvrđeno nasilje u porodici kao model ponašanja koji okrivljeni ispoljava prema oštećenom u porodičnom okruženju, odnosno radnje trajnog ugrožavanja telesnog integriteta koje preduzima okrivljeni prema oštećenom i to u vremenskom periodu od gotovo četiri meseca (period od 18.09.2016. godine do 10.01.2017. godine), a što je po braniocu neophodno za postojanje krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. KZ imajući u vidu da zakonski opis bića predmetnog krivičnog dela sadrži trajni glagol „ko ugrožava telesni integritet“, a ne „ko ugrozi telesni integritet“.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog su neosnovani iz razloga jer je u događajima opisanim u izreci pravnosnažne presude utvrđen kontekst nasilja od strane okrivljenog AA prema članu svoje porodice – sinu BB, pri čemu je za postojanje predmetnog krivičnog dela dovoljno da je preduzeta i samo jedna radnja. Kako su, dakle, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi pravilno našli da se u radnjama okrivljenog AA stiču sva bitna zakonska obeležja krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 2. u vezi stava 1. KZ, to je stoga u konkretnom slučaju pravilno primenjen krivični zakon pravnom kvalifikacijom krivičnopravnih radnji okrivljenog bliže opisanih u izreci pravnosnažne presude kao krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. stav 2. u vezi stava 1. KZ, pa se sledstveno tome kao neosnovani ocenjuju i navodi branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP na štetu okrivljenog.

U ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP isticanjem da postoji znatna protivrečnost između onoga što se navodi u razlozima prvostepene presude o sadržini zapisnika o iskazima svedoka VV datim u postupku i samih tih zapisnika, pa imajući u vidu da navedena povreda nije dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti od strane okrivljenog, odnosno njegovog branioca, to stoga Vrhovni kasacioni sud ove navode zahteva nije ni razmatrao. Pored toga, nisu razmatrani ni ostali navodi branioca okrivljenog u vezi povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP vezano za događaj od 10.01.2017. godine, a iz razloga jer ovi navodi po nalaženju ovoga suda u suštini predstavljaju iznošenje ličnog stava branioca okrivljenog i njegovu sopstvenu pravnu ocenu.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA – advokata Zorana Agatonovića, to je Vrhovni kasacioni sud, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, navedeni zahtev branioca okrivljenog odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik                                                                                         Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin, s.r.                                                                                               Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić