Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal Kž-Po1-Kre 12/21 od 15.03.2021. godine odbijene su kao neosnovane žalbe branilaca okrivljenog Milana Arsića, advokata Gorana Stošića i advokata Novice Zdravkovića, pa je potvrđeno rešenje Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal Kre-Po1.br.22/20, Kv-Po1.br.71/21 od 08.02.2021. godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih rešenja zahteve za zaštitu zakonitosti su podneli:

- branilac okrivljenog Milana Arsića, advokat Desimir Smiljković, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 7) i člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine rešenja Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal Kre-Po1.br.22/20, Kv-Po1.br.71/21 od 08.02.2021. godine i Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal Kž-Po1-Kre 12/21 od 15.03.2021. godine i predmet vrati prvostepenom organu na ponovno odlučivanje ili da preinači navedena rešenja tako što će odbiti zamolnicu za izručenje okrivljenog i odlučiti o ukidanju pritvora uz eventualno izrečene blaže mere;

- branilac okrivljenog Milana Arsića, advokat Novica Zdravković, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji kao osnovan podneti zahtev, te da ukine pravnosnažna rešenja Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal Kre-Po1.br.22/20, Kv-Po1.br.71/21 od 08.02.2021. godine i Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal Kž-Po1-Kre 12/21 od 15.03.2021. godine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerke zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažna rešenja protiv kojih su zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevima, našao:

Zahtevi za zaštitu zakonitosti su neosnovani i to branioca okrivljenog - advokata Desimira Smiljkovića u delu koji se odnosi na povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 7) i člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, a branioca okrivljenog - advokata Novice Zdravkovića u delu koji se odnosi na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, dok su isti zahtevi u preostalom delu odbačeni.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog - advokat Desimir Smiljković u podnetom zahtevu ističe da u konkretnom slučaju ne postoji istovetnost krivičnih dela po zakonu Republike Srbije i zakonu Republike Hrvatske, a koju istovetnost kao uslov za izručenje okrivljenog pravosudnim organima Republike Hrvatske zahteva Zakon o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima. Ovo stoga što je po stavu branioca okrivljenom Milanu Arsiću optuženjem stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela u sastavu zločinačkog udruženja dva lica, a koje krivično delo u pogledu bitnih obeležja i to broja izvršilaca nije istovetno krivičnom delu udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. Krivičnog zakonika Republike Srbije, obzirom da shodno odredbi člana 112. stav 35. Krivičnog zakonika Republike Srbije organizovana kriminalna grupa podrazumeva tri ili više lica.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog - advokata Desimira Smiljkovića se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Krivično delo iz optuženja (kazneno djelo protiv javnog reda – počinjenje kaznenog djela u sastavu zločinačkog udruženja iz člana 329. stav 1. tačka 4) u vezi člana 190. stav 1. i 2. Kaznenog zakona Republike Hrvatske) u svemu odgovara prema krivičnom zakonodavstvu Republike Srbije krivičnom delu udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 2. Krivičnog zakonika u vezi krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 5. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, a kako su to pravilno u pobijanim pravnosnažnim rešenjima našli prvostepeni i drugostepeni sud.

Naime, izvršenje krivičnog dela u sastavu zločinačkog udruženja prema Kaznenom zakonu Republike Hrvatske u svemu odgovara izvršenju krivičnog dela u sastavu organizovane kriminalne grupe po Krivičnom zakoniku Republike Srbije. Ovo stoga što prema odredbi člana 328. stav 4. Kaznenog zakona Republike Hrvatske (“Narodne novine“, broj 144/2012, 56/2015, 61/2015, 101/2017, 118/2018, 126/2019) „zločinačko udruženje čine najmanje tri osobe koje su se udružile sa zajedničkim ciljem počinjenja jednog ili više kaznenih djela“, za koja se može izreći kazna zatvora od tri godine ili teža, a koje ne uključuje udruženje koje čine osobe slučajno povezane za neposredno počinjenje jednog kaznenog djela, a prema odredbi člana 112. stav 35. Krivičnog zakonika Republike Srbije („Službeni glasnik Republike Srbije, broj 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016, 35/2019) organizovana kriminalna grupa je grupa od tri ili više lica, koja postoji određeno vreme i deluje sporazumno u cilju vršenja jednog ili više krivičnih dela za koja je propisana kazna zatvora od četiri godine ili teža kazna, radi neposrednog ili posrednog sticanja finansijske ili druge koristi.

Kako je optužnicom Državnog odvjetništva Republike Hrvatske Ured za suzbijanje korupcije i organiziranog kriminaliteta broj K-US-354/2018 od 05.11.2019. godine okrivljenima Milanu Arsiću i Dejanu Milosavljeviću stavljeno na teret da su krivično delo povodom kojeg se zahteva izručenje izvršili u sastavu zločinačkog udruženja i to tako što su se povezali u zajedničko delovanje sa više nepoznatih osoba iz Republike Srbije i Republike Nemačke sa ciljem nabavke, krijumčarenja i preprodaje na ilegalnom tržištu država Evropske unije većih količina droge marihuane unapred dogovorenim kupcima, to je očigledno da je zločinačko udruženje, odnosno organizovanu kriminalnu grupu, a u čijem sastavu je prema navodima optužnice okrivljeni Milan Arsić osnovano sumnjiv da je delovao, u konkretnom slučaju činilo više od tri lica, a ne samo dva lica kako to pogrešno smatra branilac okrivljenog.

Samim time, sud u konkretnom slučaju nije povredio ni odredbe krivičnog postupka u pogledu postojanja optužbe ovlašćenog tužioca, te nije učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP, a kako se to neosnovano ukazuje u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog - advokata Desimira Smiljkovića.

Pored toga, a imajući u vidu napred navedeno, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju je pravilno primenjen Krivični zakonik Republike Srbije i Zakon o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, kao i Ugovor između Republike Srbije i Republike Hrvatske o izručenju i u skladu sa tim i Konvencija Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala od 15.11.2000. godine sa dopunskim protokolima, pa se stoga kao neosnovani ocenjuju i navodi branioca okrivljenog - advokata Desimira Smiljkovića u delu u kojem ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, a vezano za nepravilnu primenu napred navedenih propisa.

Branilac okrivljenog - advokat Novica Zdravković u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da su nižestepeni sudovi prilikom donošenja pobijanih odluka o ispunjenosti zakonskih pretpostavki za izručenje okrivljenog pravosudnim organima Republike Hrvatske nepravilno primenili odredbu člana 8. Zakona o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i Republike Hrvatske o izručenju u vezi sa članom 3. stav 2. Konvencije Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala od 15.11.2000. godine sa dopunskim protokolima, obzirom da u konkretnom slučaju nije ispunjen ni jedan od četiri alternativno propisana uslova koji su predviđeni navedenom odredbom Konvencije da bi se predmetno krivično delo smatralo transnacionalnim. Ovo stoga što su po stavu branioca, prema optuženju, pripremne radnje za transport opojne droge, te radnje organizacije prevoza i pakovanja opojne droge, kao i sam prevoz iste izvršene na području Republike Srbije, pri čemu okrivljeni Milan Arsić nije pratio transport opojne droge, a krivično delo je otkriveno na graničnom prelazu Republike Srbije i Republike Hrvatske, a takođe u krivično delo nije uključena organizovana kriminalna grupa pošto su optuženjem obuhvaćena samo dva lica - dva okrivljena. Iznetim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti se pravnosnažna rešenja suštinski pobijaju zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 3. stav 2. Konvencije Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala od 15.11.2000. godine sa dopunskim protokolima.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog - advokata Novice Zdravkovića su neosnovani iz razloga jer su nižestepeni sudovi prilikom donošenja pobijanih odluka o ispunjenosti zakonskih pretpostavki za izručenje okrivljenog Milana Arsića pravosudnim organima Republike Hrvatske pravilno primenili član 8. Zakona o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i Republike Hrvatske o izručenju i u svemu pravilno primenili odredbu člana 3. stav 2. Zakona o potvrđivanju Konvencije Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala od 15.11.2000. godine sa dopunskim protokolima, obzirom da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi propisani ovom odredbom da bi se predmetno krivično delo smatralo transnacionalnim. Ovo stoga što iz činjeničnog opisa krivičnog dela koje se okrivljenom Milanu Arsiću stavlja na teret optužnicom Državnog odvjetništva Republike Hrvatske Ured za suzbijanje korupcije i organiziranog kriminaliteta broj K-US-354/2018 od 05.11.2019. godine proizilazi da je predmetno krivično delo, a povodom koga se traži izručenje okrivljenog, u konkretnom slučaju učinjeno u više država i to da je izvršeno na međunarodnom graničnom prelazu Tovarnik, u Republici Srbiji i Republici Nemačkoj.

Zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Milana Arsića u ostalom delu su odbačeni.

Naime, branilac okrivljenog - advokat Desimir Smiljković u ostalom delu zahteva navodi da su obrazloženja pobijanih rešenja nejasna, nerazumljiva i kontradiktorna kako sama sebi tako i spisima predmeta, te da nižestepeni sudovi nisu u obrazloženjima pobijanih rešenja dali argumentovane i dovoljne razloge vezano za ispunjenost zakonskih pretpostavki za izručenje okrivljenog, a posebno vezano za to da se u konkretnom slučaju radi o krivičnom delu iz oblasti organizovanog kriminala, kao i da drugostepeni sud nije dao razloge zbog čega prilikom donošenja odluke nije razmatrao dokaz koji je dostavila odbrana, a koji je od odlučnog značaja za postupak izručenja i to poziv okrivljenom Milanu Arsiću koji mu je stigao nakon pokretanja postupka za njegovo izručenje, a iz kog poziva proizilazi da je on povodom istog događaja pozvan u svojstvu svedoka u istom postupku koji se vodi pred državom moljiljom, a koji navodi branioca okrivljenog bi po nalaženju ovoga suda predstavljali bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP. Pored toga, branilac okrivljenog - advokat Desimir Smiljković u podnetom zahtevu ističe i da prvostepeni sud nije u ponovljenom postupku, nakon ukidanja prvog prvostepenog rešenja, postupio po smernicama koje su mu date u rešenju drugostepenog suda i to vezano za ispitivanje činjenica koje sprečavaju izručenje okrivljenog, između ostalog vezano za ispitivanje činjenice da li je krivično delo povodom koga se traži izručenje pretežnim delom ili delimično izvršeno na teritoriji zamoljene države, a koji navodi branioca okrivljenog bi po nalaženju ovoga suda predstavljali povredu odredbe člana 462. stav 3. ZKP.

Imajući u vidu da iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog - advokat Desimir Smiljković nižestepena rešenja pobija i zbog povreda odredaba člana 438. stav 2. tačka 2) i člana 462. stav 3. ZKP, a koje povrede odredaba ZKP nisu predviđene kao dozvoljeni zakonski razlozi za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti od strane okrivljenog, odnosno njegovog branioca u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev ovog branioca okrivljenog u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Osim toga, branioci okrivljenog - advokati Desimir Smiljković i Novica Zdravković svoj stav da u konkretnom slučaju treba odbiti izručenje okrivljenog Milana Arsića i suditi mu pred pravosudnim organima Republike Srbije obrazlažu tako što u podnetim zahtevima za zaštitu zakonitosti daju sopstvena tumačenja odredaba Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima (član 16. stav 1. tačka 1. i 2.) i Zakona o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i Republike Hrvatske o izručenju (članovi 8. i 14.) i u vezi sa tim sopstvenu ocenu činjenica i sopstvene zaključke koji su potpuno drugačiji od onih datih u pobijanim rešenjima, osporavajući tako i zaključak nižestepenih sudova o ispunjenosti zakonskih pretpostavki za izručenje okrivljenog Republici Hrvatskoj i da se u konkretnom slučaju radi o krivičnom delu iz oblasti organizovanog kriminala, te polemišući pri tome sa razlozima koje su nižestepeni sudovi dali u pobijanim rešenjima za svoju odluku, a što sve ne predstavlja dozvoljene zakonske razloge za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog, odnosno njegovih branilaca u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, pa je Vrhovni kasacioni sud zahteve branilaca okrivljenog u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Branilac okrivljenog - advokat Novica Zdravković kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti navodi bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom.

Međutim, kako branilac okrivljenog dalje u zahtevu uopšte ne ukazuje u čemu se konkretno sastoji bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, odnosno koji konkretno dokaz je nezakonit i u čemu se sastoji njegova nezakonitost, to je stoga Vrhovni kasacioni sud ocenio da u ovom delu podneti zahtev nema zakonom propisan sadržaj u smislu odredbe člana 484. ZKP koja nalaže obavezu navođenja u zahtevu za zaštitu zakonitosti razloga za njegovo podnošenje, a što u slučaju isticanja povrede zakona (člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP), po nalaženju ovoga suda, podrazumeva ne samo opredeljenje o kojoj povredi zakona je reč, već i obrazloženje u čemu se ta povreda konkretno sastoji, obzirom da Vrhovni kasacioni sud nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ispituje u čemu se konkretno ogleda povreda zakona na koju se zahtevom ukazuje.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim rešenjima nisu učinjene povrede zakona na koje se neosnovano ukazuje zahtevima za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Milana Arsića, advokata Desimira Smiljkovića i advokata Novice Zdravkovića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahteve branilaca okrivljenog u odnosu na povrede zakona navedene u izreci odbio kao neosnovane, dok je u preostalom delu zahteve branilaca okrivljenog odbacio i to advokata Desimira Smiljkovića na osnovu odredaba člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP u vezi člana 485. stav 4. ZKP, a advokata Novice Zdravkovića na osnovu odredaba člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP u vezi članova 484. i 485. stav 4. ZKP i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                     Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin, s.r.                                                                                         Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić