Presudom Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž1 Po1 26/14 od 06.02.2015. godine usvajanjem žalbi tužioca za organizovani kriminal, okrivljenog Ivana Pekovića i njegovih branilaca advokata B.D., S.M. i M.P., branioca okrivljenog Bobeta Nedeljkovkog, advokata V.B. i branioca okrivljenog Gorana Radojevića, advokata Đ.N., preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje za borbu protiv organizovanog kriminala K-Po1 66/2012 od 17.01.2014. godine, tako što je Apelacioni sud u Beogradu radnje okrivljenih Ivana Pekovića, Bobeta Nedeljkovskog i Gorana Radojevića opisane u stavovima drugom i trećem izreke prvostepene presude, za koje su oglašeni krivim, pravno kvalifikovao kao jedno krivično delo prikrivanje iz člana 221. stav 4. u vezi stava 1. KZ u saizvršilaštvu u vezi člana 33. KZ („Službeni glasnik RS“ br. 85/05...72/09), te je na osnovu odredbi članova 4, 42, 45 i 54. KZ najpre okrivljenom Ivanu Pekoviću za navedeno krivično delo utvrdio kaznu zatvora u trajanju od pet godina, a za krivično delo nedozvoljena proizvodnja,držanje i stavljanje u promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 1. KZ za koje je oglašen krivim prvostepenom presudom, uz primenu članova 50. i 51. KZ utvrdio kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i dva meseca i novčanu kaznu u iznosu od 300.000,00 dinara, pa ga je osudio na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od šest godina u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 12.04.2012. godine do 05.09.2013. godine i vreme provedeno u stanu, shodno primeni mere zabrane napuštanja stana, počev od 05.09.2013. godine do 17.01.2014. godine i na novčanu kaznu u iznosu od 300.000,00 dinara, koju je dužan da plati u roku od 30 dana od dana pravosnažnosti presude, a ukoliko okrivljeni kaznu ne plati u ostavljenom roku, ista će biti zamenjena kaznom zatvora tako što će se za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora, ali ne duže od šest meseci; okrivljenog Raška Mladenovića, zbog krivičnog dela iz člana 206. stav 2. u vezi stava 1. KZ u vezi člana 33. KZ, za koje je oglašen krivim prvostepenom presudom u stavu prvom je osudio na kaznu zatvora u trajanju od sedam godina, u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 11.04.2012. godine do 17.01.2014. godine; okrivljenog Bobeta Nedeljkovskog je osudio na kaznu zatvora u trajanju od pet godina u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 12.04.2012. godine do 31.10.2013. godine i vreme provedeno u stanu, shodno primeni mere zabrane napuštanja stana, počev od 31.10.2013. godine do 17.01.2014. godine: okrivljenog Gorana Radojevića je osudio na kaznu zatvora u trajanju od četiri godine u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 12.04.2012. godine do 22.03.2013. godine, dok su u preostalom delu žalba tužioca za organizovani kriminal i žalbe okrivljenog Ivana Pekovića i njegovih branilaca advokata B.D., S.M. i M.P., branioca okrivljenog Bobeta Nedeljkovskog, advokata V.B., branioca okrivljenog Raška Mladenovića, advokata S.R. i branioca okrivljenog Gorana Radojevića, advokata Đ.N. odbijene kao neosnovane i prvostepena presuda je u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahteve za zaštitu zakonitosti podneli su: - branilac okrivljenog Ivana Pekovića, advokat S.M., zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP u vezi stava 2. ZKP i zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud delimično ukine presudu Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž1 Po1 26/14 od 06.02.2015. godine i presudu Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje za borbu protiv organizovanog kriminala K-Po1 66/2012 od 17.01.2014. godine u delu izreke pod II i III i predmet vrati na ponovno „odlučivanje“ prvostepenom sudu, kao i da odredi da se u celosti obustavi izvršenje pravosnažne presude, a takođe i da se pravosnažne presude ukinu u delu koji se odnosi na obavezivanje okrivljenog Ivana Pekovića na plaćanje iznosa od 1.217.286,70 evra u korist budžeta Republike Srbije, a na ime oduzimanja imovinske koristi pribavljene izvršenjem krivičnog dela; - branilac okrivljenog Ivana Pekovića, advokat B.D., zbog povrede zakona iz člana 485. st. 1 i 2. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud navedene pravosnažne presude ukine i da odredi da se obustavi izvršenje pravosnažne presude Apelacionog suda u Beogradu; - branilac okrivljenog Bobeta Nedeljkovskog, advokat V.B., sa dopunom, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. u vezi člana 439. tačka 2. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud podneti zahtev usvoji i utvrdi da je povređen zakon na štetu okrivljenog i da su istome uskraćena ljudska prava zajamčena Ustavom i Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava, odnosno da navedene presude ukine, uz zahtev da bude obavešten o sednici veća Vrhovnog kasacionog suda shodno odredbi člana 488. stav 2. ZKP; - branilac okrivljenog Gorana Radojevića, advokat M.D., zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1. i stav 2. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud podneti zahtev usvoji, tako što će preinačiti navedene pravosnažne presude i odbiti optužbu prema okrivljenom Goranu Radojeviću, i tako što će ukinuti odluku iz napadnutih presuda kojom je ovaj okrivljeni obavezan na plaćanje iznosa od 1.217.286,70 evra i da istovremeno odredi da se obustavi izvršenje pravosnažne presude Apelacionog suda u Beogradu.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Ivana Pekovića, Bobeta Nedeljkovskog i Gorana Radojevića u smislu odredbe člana 488. stav 1. ZKP dostavio Republičkom javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća shodno odredbi člana 490. ZKP, o kojoj, u smislu odredbe člana 488. stav 2. ZKP nije obavestio Republičkog javnog tužioca i branioce okrivljenih, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća, Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih su zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti, pa je po oceni navoda u zahtevima našao:

Zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Ivana Pekovića, Bobeta Nedeljkovskog i Gorana Radojevića su neosnovani.

Branioci okrivljenih Ivana Pekovića, Bobeta Nedeljkovskog i Gorana Radojevića u podnetim zahtevima za zaštitu zakonitosti ističu da je pravnosnažnim presudama na štetu okrivljenih povređen zakon i to branilac okrivljenog Bobeta Nedeljkovskog iz člana 439. tačka 2. ZKP, a branioci okrivljenih Ivana Pekovića i Gorana Radojevića ne konkretizujući o kojoj povredi zakona iz člana 439. ZKP se radi, a iz istovetnog obrazloženja svih podnetih zahteva i navoda da je sud retroaktivno primenio krivični zakon na taj način što je radnje okrivljenih za koje ih je oglasio krivim da su ih izvršili u periodu od prve polovine 2008. do 11.04.2012. godine pravno kvalifikovao kao krivično delo prikrivanje iz člana 221. stav 4. u vezi stava 1. KZ u vezi člana 33. KZ, što nije mogao, budući da stav 4. člana 221. KZ nije bio određen u Krivičnom zakoniku („Službeni glasnik RS“ br. 85/05 od 06.10.2005. godine koji se primenjivao od 01.01.2006. godine), do donošenja Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“ br. 72/09 koji se primenjuje od 11.09.2009. godine), već je ovaj stav člana 221. Krivičnog zakonika propisan tek donošenjem Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika koji se primenjuje od 11.09.2009. godine proizilazi da i branioci okrivljenih Ivana Pekovića i Gorana Radojevića zahteve za zaštitu zakonitosti podnose zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Ivana Pekovića, Bobeta Nedeljkovskog i Gorana Radojevića Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Naime, imajući u vidu da je odredbom člana 16. stav 1. Krivičnog zakonika propisano, između ostalog, da je krivično delo izvršeno u vreme kada je izvršilac radio, a da su okrivljeni Ivan Peković, Bobe Nedeljkovski i Goran Radojević inkriminisane krivično-pravne radnje u pitanju preduzeli i nakon donošenja Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“ br. 72/09 koji se primenjuje od 11.09.2009. godine) i to, prema izreci presude zaključno sa 11.04.2012. godine, to je predmetno krivično delo svršeno preduzimanjem poslednje radnje izvršenja – dana 11.04.2012. godine, dakle, u vreme važenja navedenog Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika kojim je propisan stav 4. člana 221, zbog čega su, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi pravilno radnje ovih okrivljenih pravno kvalifikovali kao krivično delo prikrivanje iz člana 221. stav 4. u vezi stava 1. KZ u vezi člana 33. KZ, a o kojim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti se, odlučujući o žalbama branilaca okrivljenih izjasnio i drugostepeni sud ocenivši ih neosnovanim, o čemu je na strani 16 poslednji pasus i strani 17 pasus prvi i drugi obrazloženja presuda dao jasne i dovoljne razloge, koje u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud i u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na njih upućuje.

Osim toga, iz obrazloženja zahteva i navoda branilaca okrivljenih Ivana Pekovića i Gorana Radojevića da se navedene pravosnažne presude zasnivaju na dokazima na kojima se ne mogu zasnivati, po oceni Vrhovnog kasacionog suda proizilazi da se zahtevima branilaca ovih okrivljenih pravosnažne presude pobijaju zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP.

Naime, branilac okrivljenog Ivana Pekovića, advokat B.D. i branilac okrivljenog Gorana Radojevića u zahtevima ukazuju da se na prepoznavanju okrivljenih izvršenih od strane svedoka I.Š. prilikom davanja iskaza ovog svedoka putem video konferencijske veze na glavnom pretresu održanom dana 13.06.2013. godine presuda ne može zasnivati, jer je ovo prepoznavanje obavljeno suprotno odredbi člana 100. u vezi člana 90. ZKP.

Iznete navode zahteva Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Naime, navode sadržane u zahtevima za zaštitu zakonitosti branioci okrivljenih Ivana Pekovića i Gorana Radojevića neosnovano su isticali i u žalbama izjavljenim protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i o tome strani 8 poslednji pasus i na strani 9 pasus prvi obrazloženja presude dao jasne i dovoljne razloge, koje Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata i u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na njih upućuje i istovremeno ukazuje da je predsednik veća prvostepenog suda na zapisniku o glavnom pretresu održanom dana 13.06.2013. godine jasno označio da se vrši radnja saslušavanja svedoka I.Š., a ne radnja prepoznavanja okrivljenih od strane ovog lica.

Dalje, pobijajući pravosnažne presude zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, zbog koje povrede je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, preko branioca, branioci okrivljenog Ivana Pekovića ukazuju da se presude zasnivaju na dokazima na kojima se ne mogu zasnivati i to: izveštajima prikrivenih islednika, specifikaciji „navodno“ predatog novca u iznosu od 2.800.000 eura, pretresu vozila u kojem je pronađena slika P.S., a branilac okrivljenog Gorana Radojevića ukazuje na specifikaciju predatog novca, a svi branioci ukazuju da se na dokazu – obavljenom DNK veštačenju fiksiranog otiska prsta presude ne mogu zasnivati, pri čemu ne obrazlažu zbog čega su ovi dokazi neposredno ili posredno, sami po sebi ili prema načinu pribavljanja u suprotnosti sa Ustavom, odredbama ZKP, drugim zakonom ili opšte prihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima, a iz obrazloženja zahteva i navoda koji se svode na isticanje da izvedeni dokazi ne pružaju osnov za zaključak da su okrivljeni izvršili krivično delo prikrivanje iz člana 221. stav 4. u vezi stava 1. KZ u vezi člana 33. KZ na način predstavljen izrekom pravnosnažne presude, za koje su oglašeni krivim, proizilazi da podnetim zahtevima osporavaju utvrđeno činjenično stanje.

Naime, branilac okrivljenog Ivana Pekovića, advokat S.M. u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti, polemišući sa ocenom izvedenih dokaza ukazuje da su iskazi saslušanih svedoka I.Š. i H.V. o činjenicama koje su predmet dokazivanja međusobno protivrečni, da je selektivno korišćenje dokaznog materijala od strane suda dovelo do neosnovane osude okrivljenog Ivana Pekovića za delo koje nije počinio, da nije izveden ni jedan dokaz koji bi pružao osnov za zaključak da su okrivljeni Ivan Peković i Bobe Nedeljkovski u kritičnom periodu postupali kao saizvršioci na način predstavljen izrekom pravosnažne presude, da je tokom postupka morao biti izveden dokaz saslušanjem prikrivenih islednika, na koju okolnost ukazuje branilac okrivljenog Ivana Pekovića, advokat B.D., a obojica branilaca okrivljenog Ivana Pekovića, kao i branilac okrivljenog Gorana Radojevića u podnetim zahtevima ukazuju na činjenicu da je MUP-u Republike Srbije policija Švajcarske dostavila CD sa fotografijom otiska prsta čiji kvalitet osporavaju. Pored toga branilac okrivljenog Gorana Radojevića u zahtevu ističe da se ne može kao pravilna prihvatiti činjenica da se ovaj okrivljeni dana 10.04.2012. godine u 17,50 časova nalazio na pasareli za prelazak auto-puta, isticanjem da je ova činjenica osporena snimcima sa kamera Hotela „I.“ za dan 10.04.2014. godine.

Takođe, branioci okrivljenih Ivana Pekovića i Gorana Radojevića u zahtevima za zaštitu zakonitosti ukazuju da nema dokaza za zaključivanje da su ovi okrivljeni stekli protivpravnu imovinsku korist u iznosu bliže označenom u izreci pravosnažne presude, dok branilac okrivljenog Ivana Pekovića ističe da se ovaj okrivljeni oseća krivim da je prikrivao novac u iznosu od 490.000,00 eura koji je primio od okrivljenog Bobeta Nedeljkovskog pretpostavljajući da ga ovaj nije mogao steći zakonitim putem.

Pored toga, branilac okrivljenog Bobeta Nedeljkovskog u zahtevu ističe da je sud izveo pogrešan zaključak o postojanju krivičnog dela prikrivanje iz člana 221. stav 4. u vezi stava 1. KZ u vezi člana 33. KZ i krivice njegovog branjenika isticanjem da je svoje utvrđenje zasnovao na osnovu odbrane okrivljenog Raška Mladenovića, kojoj se ne može pokloniti vera, te iskazu svedoka I.Š. koji nije verodostojan, a da sud nije poklonio veru svedoku A.P.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda iznetim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Ivana Pekovića i Gorana Radojevića osporava se činjenično stanje utvrđeno pravosnažnim presudama u pogledu učešća ovih okrivljenih u izvršenju krivičnog dela u pitanju na način predstavljen izrekom pravosnažne presude.

Međutim, kako pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, kao ni bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz čl. 438. stav 1. tačka 11) i 438. stav 2. tačka 2) ZKP na koje se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Ivana Pekovića, advokata S.M. ukazuje ne predstavljaju razloge propisane odredbom člana 485. stav 4. ZKP zbog kojih je podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti dozvoljeno okrivljenom, preko branioca, to se Vrhovni kasacioni sud u ocenu ovih navoda nije upuštao.

Sa iznetih razloga, a na osnovu odredbe člana 491. st. 1. i 2. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                               Predsednik veća sudija

Jelena Petković-Milojković,s.r.                                                                     Dragiša Đorđević,s.r.