Vrhovni kasacioni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, nalazeći da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažna rešenja protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev je nedozvoljen.

Odredbom člana 484. Zakonika o krivičnom postupku, propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje (član 485. stav 1. ZKP).

Kada se zahtev podnosi zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1) ZKP), okrivljeni preko svog branioca, a i sam branilac koji u korist okrivljenog preduzima sve radnje koje može preduzeti okrivljeni (član 71. tačka 5) ZKP), takav zahtev može podneti samo iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 4. ZKP, dakle zbog povreda odredaba člana 74, član 438. stav 1. tač. 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), član 439. tačka 1) do 3) i član 441. st. 3. i 4. ZKP.

U konkretnom slučaju, branilac okrivljenog Darka Šarića, kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti, u uvodu zahteva, označava povredu zakona uopšte, u smislu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, međutim ne konkretizuje o kojoj povredi zakona se radi, a s tim u vezi u obrazloženju zahteva navodi da prilikom donošenja pobijanog rešenja sud nije cenio odlučnu činjenicu – da se okrivljeni Darko Šarić dobrovoljno predao državnim organima Republike Srbije, te da ima prijavljeno prebivalište u Beogradu na adresi ..., a što prema stavu branioca „ima za posledicu povredu člana 16. i 83. ZKP“. Nadalje, u zahtevu se ističe da je sud pogrešno utvrdio činjenično stanje i nije dao jasne razloge o odlučnoj činjenici - postojanju novca za potencijalno finansiranje bekstva okrivljenog, te da nije naveo konkretne okolnosti koje bi ukazivale na opasnost od bekstva, niti ih je opredelio u odnosu na član 346. i 246. KZ, već je pobijano rešenje zasnovao na neutemeljenim pretpostavkama, a iz kojih razloga prema stavu branioca ne stoje razlozi za pritvor prema okrivljenom iz člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP.

Pored toga, u zahtevu se ističe da sud u odnosu na razloge za produženje pritvora iz člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP nije utvrdio postojanje osobitih okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni ponovio krivično delo, niti je o tome dao razloge o odlučnim činjenicama, već je od strane suda „izostala svaka konkretizacija u odnosu na okrivljenog kao individuu, odnosno koje je to njegovo konkretno delovanje u dužem vremenskom periodu, te koje je konkretne radnje preduzeo u većem broju, kao i koja njegova konkretna uloga opravdava produženje pritvora po ovom osnovu“. Prema stavu branioca, sud u pobijanom pravnosnažnom rešenju ponavlja iste one razloge, navedene u rešenju o određivanju pritvora pre više od osam godina, dok nove osobite okolnosti za osnovanost pritvora uopšte ne navodi. Nadalje, u vezi sa ovim osnovom za produženje pritvora, branilac ističe da sud prilikom donošenja odluke nije utvrdio odlučnu činjenicu – da okrivljeni Darko Šarić nije osuđivan za ista ili istovrsna krivična dela za koja mu se sudi, te da je nepotpuno i pogrešno utvrdio činjenično stanje u odnosu na raniju osuđivanost okrivljenog, obzirom da je prva osuda bila pre 25, a poslednja pre 16 godina, a što prema stavu branioca „za posledicu mora imati ukidanje pobijanog rešenja, obzirom da sud nije naveo jasne, ubedljive i individualizovane razloge na strani okrivljenog za produženje pritvora“.

U zahtevu se ističe i da prilikom donošenja pobijanih rešenja sud nije primenio član 189. ZKP i član 210. stav 1. ZKP, obzirom da ni u jednom trenutku nije razmatrao opciju da pritvor zameni blažom merom – merom zabrane napuštanja stana, niti je uzeo u obzir činjenice i okolnosti koje idu u prilog okrivljenom Darku Šariću.

Imajući u vidu da branilac okrivljenog Darka Šarića – advokat Goran Jovandić, izloženim navodima zahteva ne opredeljuje konkretno nijednu povredu zakona koja u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP predstavlja razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog preko branioca, već u suštini osporava ocenu suda o razlozima za produženje pritvora prema okrivljenom po osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 1) i 3) ZKP i ukazuje na povredu odredba člana 16. stav 2. ZKP kao i članova 189. i 210. stav 1. ZKP, a iz kojih razloga okrivljenom preko branioca nije dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovom delu odbacio kao nedozvoljen.

Najzad, u zahtevu se ističe i da je sud pobijanim rešenjem prekršio odredbe Ustava Republike Srbije i Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i druge međunarodne ugovore koje je potpisala Republika Srbija.

Kako je odredbom člana 484. ZKP propisano da se u slučaju tih povreda uz zahtev za zaštitu zakonitosti mora dostaviti i odluka Ustavnog suda ili odluka Evropskog suda za ljudska prava kojom je takva povreda utvrđena, te obzirom da branilac okrivljenog u zahtevu nije opisao u čemu se konkretno sastoje ove povrede, niti je odluka Ustavnog suda, odnosno Evropskog suda za ljudska prava priložena uz zahtev, to je Vrhovni kasacioni sud ocenio da zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovom delu nema zakonom propisan sadržaj u smislu odredbe člana 484. ZKP.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar-savetnik                                                                                                       Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica,s.r.                                                                                                   Vesko Krstajić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić