Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu odredbe člana 488. stav 1. ZKP, dostavio braniocu okrivljenog Branka Čegara, advokatu Zoranu Kojiću, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća shodno odredbi člana 490. ZKP, o kojoj, u smislu odredbi člana 488. stav 2. ZKP nije obavestio Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, nalazeći da njihovo prisustvo sednici veća nije od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća, Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta, sa presudom protiv koje je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu, našao:

Osnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca ukazuje da je pobijana presuda doneta uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Naime, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca ukazuje da je Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje pobijanom pravnosnažnom presudom povredio zakon iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP u korist okrivljenog na taj način što iako je našao da šest razgovora pribavljenih primenom mere tajnog nadzora komunikacije prema okrivljenima Momčilu Rajiću i dr, a po odluci sudije za prethodni postupak o određivanju ove mere, ne mogu biti dokaz u krivičnom postupku koji se vodi protiv okrivljenog Branka Čegara, iste nije, shodno odredbi člana 84. stav 2. ZKP izdvojio iz spisa predmeta, stavio u poseban zapečaćeni omot i dao na čuvanje kod sudije za prethodni postupak do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka, nakon čega se takvi dokazi uništavaju i o tome se sastavlja zapisnik, a što je bio dužan da učini, zbog čega je ovaj sud našao da na izneti način drugostepeni sud u pobijanoj pravnosnažnoj presudi nije naveo razloge o ovoj činjenici i da je na taj način učinio povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, na šta se osnovano zahtevom za zaštitu zakonitosti ukazuje.

Stoga je Vrhovni kasacioni sud usvojio kao osnovan zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca Ktz. OK. 496/17 od 29.08.2017. godine i utvrdio povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP u korist okrivljenog Branka Čegara.

S tim u vezi, po oceni ovoga suda, bez osnova je isticanje u zahtevu za zaštitu zakonitosti da se navedeni dokazi ne mogu smatrati slučajnim nalazom u smislu odredbe člana 164. ZKP u vezi člana 162. ZKP i člana 2. tačka 7. Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, korupciji i drugih teških krivičnih dela, isticanjem da zakonodavac ne definiše pojam dokaza, već da članom 83. ZKP propisuje šta je predmet dokazivanja, dok odredbom člana 84. stav 1. KZ pod nazivom ''nezakoniti dokazi'' zakonodavac propisuje da dokazi koje su pribavili protivno članu 16. stav 1. ZKP ne mogu biti korišćeni u krivičnom postupku.

Naime, odredbom člana 2. tačka 7. Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, korupciji i drugih teških krivičnih dela (''Službeni glasnik RS'' 42/2012... 32/2013) propisano je da se taj zakon primenjuje radi otkrivanja, krivičnog gonjenja i suđenja za krivična dela protiv državnih organa (član 322. st. 3. i 4. i član 323. st. 3. i 4. Krivičnog zakonika) i za krivično delo protiv pravosuđa (čl. 333. i 335, član 336. st. 1, 2. i 4. i čl. 336b, 337. i 339. KZ), ako su izvršena u vezi sa krivičnim delima iz čl. 1. do 6. ovog zakona.

Kako je okrivljenom Branku Čegaru optužnim predlogom Tužilaštva za organizovani kriminal Kt 4/14 od 03.02.2014. godine stavljeno na teret da je opravdano sumnjiv da je izvršio krivično delo davanje lažnog iskaza iz člana 335. stav 3. u vezi stava 1. KZ, za koje je pobijanom pravnosnažnom presudom oslobođen da ga je počinio u smislu odredbe člana 432. tačka 2) ZKP, a da je okrivljeni Momčilo Rajić u drugom krivičnom postupku zaključio sporazum o priznanju krivičnog dela udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 2. KZ za koje mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od jedne godine i produženog krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 3. u vezi stava 1. KZ za koje mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od dve godine i šest meseci i novčana kazna u iznosu od 2.000.000,00 dinara, pa je osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od tri godine i četiri meseca u koju mu se uračunava i vreme provedeno u pritvoru i novčana kazna u iznosu od 2.000.000,00 dinara, to, po nalaženju ovoga suda, a suprotno navodu iz zahteva Republičkog javnog tužioca okrivljenom Branku Čegaru nije stavljeno na teret da je opravdano sumnjiv da je predmetno krivično delo - davanje lažnog iskaza iz člana 335. stav 3. u vezi stava 1. KZ izvršio u vezi sa krivičnim delima iz čl. 1. do 6. navedenog zakona, niti u vezi sa krivičnim delima propisanim odredbom člana 162. ZKP.

Pored toga, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, a suprotno navodu iz zahteva Republičkog javnog tužioca, bez uticaja je na ocenu suda da li se radi o dokazu na kome se presuda ne može zasnivati okolnost da je drugostepeni sud u pravnosnažnoj presudi pored zakonom propisanih izraza: ''dokazi koji ne mogu biti korišćeni u postupku (čl. 84. i 237) i dokazi na kojima se ne može zasnivati presuda (član 438. stav 2. tačka 1), uveo i treći pojam ''ne može biti dokaz u postupku'', koji Zakonik o krivičnom postupku ne poznaje, obzirom da je u ovom zakoniku kao bitna povreda odredaba krivičnog postupka u članu 438. stav 2. tačka 1) ZKP izričito navedeno da ova povreda postoji, ako se presuda zasniva na dokazu na kome se po odredbama ovog zakonika ne može zasnivati, osim ako je, s obzirom na druge dokaze, očigledno da bi bez tog dokaza bila donesena ista presuda, a da iz neprecizno navedene formulacije: ''ne može biti dokaz u postupku'', iako ovaj pojam ZKP ne poznaje nesumnjivo proizilazi, po oceni ovoga suda, a suprotno navodima iz zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca da se ovaj pojam, koji zakonodavac nije propisao, svakako odnosi na pojam dokaza na kome se presuda ne može zasnivati.

Osim toga, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, bez osnova je isticanje zahtevom za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca da se ne mogu prihvatiti navodi apelacionog suda da se istinitost iskaza tada svedoka, sada okrivljenog Branka Čegara u konkretnom slučaju osporava samo činjenicama utvrđenim u navedenoj presudi koja je rezultat sporazuma o priznanju krivice, kao i to da presuda kojima su osuđeni Momčilo Rajić i Dejan Rajić nemaju pravnu snagu kao presude koje su donete nakon kontradiktornog postupka, zbog čega se činjenice koje takve presude sadrže moraju proveravati, kao i da nedostaje valjano i na zakonu zasnovano obrazloženje suda zato što jedan isti dokaz u dva postupka nema istu pravnu snagu, kod činjenice da je drugi postupak nastao kao posledica postupanja okrivljenog Branka Čegara u prvom postupku i okviru iznetog, da kod ocene vinosti okrivljenog u odnosu na krivično delo davanje lažnog iskaza iz člana 335. stav 3. u vezi stava 1. KZ u ponovnom postupku nije utvrdio da li je okrivljeni u smislu odredbe člana 100. tada važećeg ZKP bio u obavezi da kao svedok odgovara na pojedina pitanja koja bi ga eventualno izložila krivičnom gonjenju, a da je na glavnom pretresu održanom dana 01.11.2010. godine potvrdio da je svojeručno potpisao zapisnik sačinjen od strane istražnog sudije Dragana Lazarevića.

Naime, odgovarajućim odredbama ZKP različito su definisana prava i obaveze okrivljenog i svedoka i to odredbom člana 86. stav 1. ZKP propisano je da se okrivljeni saslušava usmeno, sa pristojnošću i uz puno poštovanje njegove ličnosti, te da ima pravo da se pri saslušanju koristi svojim beleškama dok je stavom 2. navedenog člana propisano da prilikom saslušanja će se okrivljenom omogućiti da se u neometanom izlaganju izjasni o svim okolnostima koje ga terete i da iznese sve činjenice koje mu služe za odbranu, dakle, iz citirane zakonske odredbe jasno proizilazi da je okrivljenom dato pravo da se brani na način za koji smatra da je najpovoljniji za njega, i da sledstveno tome može i da ne govori istinu.

Sledstveno citiranim zakonskim odredbama, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, a suprotno navodu iz zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca sporazum o priznanju krivice Kts 19/10 Sk 6/11 od 01.12.2011. godine zaključen između Tužilaštva za organizovani kriminal i okrivljenog Momčila Rajića koji je presudom Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje Spk Po1 5/11 od 05.12.2011. godine usvojen i u okviru tog postupka iskaz koji je Branko Čegar dao u svojstvu svedoka nije se mogao koristiti kao dokaz u postupku koji se vodio protiv okrivljenog Branka Čegara zbog opravdane sumnje da je izvršio krivično delo davanje lažnog iskaza iz člana 335. stav 3. u vezi stava 1. KZ, s obzirom na dualitet procesnih uloga koje je okrivljeni imao u ova dva postupka i to ulogu svedoka u postupku koji se vodio protiv okrivljenog Momčila Rajića i ulogu okrivljenog u postupku koji se vodio protiv njega, a po optužnom predlogu Tužilaštva za organizovani kriminal Kt 4/14 od 03.02.2014. godine, pa samim tim ni čitanje iskaza tada svedoka Branka Čegara datom u postupku koji se vodio protiv okrivljenog Momčila Rajića, a kako je to već navedeno.

Takođe, Republički javni tužilac u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da su razlozi presude protivrečni izreci navodima da je sud okrivljenog Branka Čegara oslobodio na osnovu odredbe člana 423. tačka 2) ZKP, jer nije dokazano da je okrivljeni učinio krivično delo za koje je optužen, dok je u razlozima presude na strani 5 naveo da prvostepeni sud prilikom donošenja pobijane presude nije imao u vidu primedbe drugostepenog suda kod ocene vinosti okrivljenog u odnosu na krivično delo u pitanju, odnosno nije izvesno utvrdio da je okrivljeni postupao sa umišljajem, pa kako krivica predstavlja konstitutivni element krivičnog dela, to je sud ovog okrivljenog morao osloboditi na osnovu odredbe člana 423. tačka 1) ZKP, na koji način je sud učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Iznete navode zahteva Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Naime, iz obrazloženja pravnosnažne pobijane presude jasno proizilazi da je sud ovog okrivljenog oslobodio zbog toga što nije dokazano da je isti izvršio predmetno krivično delo (str. 5 pasus treći obrazloženja presude), dakle, upravo po zakonskom osnovu iz člana 423. tačka 2) ZKP koje je i naveo u izreci presude.

I na kraju, Vrhovni kasacioni sud neosnovanim ocenjuje isticanje zahtevom za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca da je pobijanom pravnosnažnom presudom povređen zakon iz člana 439. tačka 2) ZKP, budući da je, po oceni ovoga suda, pravilno drugostepeni sud pravnosnažnom presudom našao da nema dokaza da je okrivljeni Branko Čegar počinio krivično delo davanje lažnog iskaza iz člana 335. stav 3. u vezi stava 1. KZ i na osnovu odredbe člana 423. tačka 2) ZKP oslobodio ga od optužbe, dakle, shodno odredbi člana 439. tačka 2) ZKP u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenio zakon koji se može primeniti.

Rukovođen iznetim razlozima, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 492. stav 1. tačka 3) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                     Predsednik veća-sudija

Jelena Petković-Milojković,s.r.                                                                                            Zoran Tatalović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić