O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje K – Po1 47/14 od 23.04.2015. godine, oglašeni su krivim: okrivljeni Žarko Daković, za krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 1. KZ, za koje mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od dve godine i za produženo krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, za koje mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od četiri godine, pa je osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od pet godina i šest meseci u koju se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 26.12.2006. godine do 15.10.2008. godine; okrivljeni Bugarin Željko, za krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 1. KZ za koje je utvrđena kazna zatvora u trajanju od dve godine, za produženo krivično delo davanje mita iz člana 368. stav 1. u vezi člana 61. KZ, za koje je utvrđena kazna zatvora u trajanju od jedne godine i šest meseci i za produženo krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, za koje je utvrđena kazna zatvora u trajanju od dve godine, pa je osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od pet godina u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 26.12.2006. godine do 15.10.2008. godine; okrivljeni Goran Ivanković za krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 1. KZ za koje je utvrđena kazna zatvora u trajanju od dve godine i za produženo krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, za koje je utvrđena kazna zatvora u trajanju od tri godine, pa je osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od četiri godine i šest meseci; okrivljeni Radovan Šarenac, zbog produženog krivičnog dela primanje mita iz člana 367. stav 1. u vezi člana 61. KZ i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od tri godine i šest meseci u koju se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 26.12.2006. godine do 14.11.2007. godine; okrivljeni Darko Tanasković, za produženo krivično delo davanje mita iz člana 368. stav 1. u vezi člana 61. KZ i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i devet meseci, u koju se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 26.12.2006. godine do 14.11.2007. godine i okrivljeni Himet Nezirović za krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica pomaganjem iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 35. KZ i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od deset meseci u koju se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 27.12.2006. godine do 21.05.2007. godine. Prvostepenom presudom je na osnovu člana 91. i člana 92. KZ od okrivljenih oduzeta imovinska korist i to tako što su okrivljeni Žarko Daković, Bugarin Željko i Goran Ivanković, obavezani da u korist budžeta Republike Srbije solidarno plate iznos od 2.020.195,99 dinara u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja. Na osnovu člana 367. stav 7. KZ, od okrivljenog Radovana Šarenca je u korist budžeta Republike Srbije, oduzet iznos od 1.290 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan uplate, pa je okrivljeni obavezan da navedeni iznos isplati u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja i od ovog okrivljenog je oduzet mobilni telefon marke „...“ Imei broj ... Na osnovu člana 85. KZ, prvostepenom presudom je izrečena mera bezbednosti i zabrana vršenja poziva, delatnosti i dužnosti i to zabrana vršenja poziva carinskog službenika okrivljenom Žarku Dakoviću u trajanju od pet godina, a okrivljenom Radovanu Šarencu u trajanju od tri godine, te je određeno da će ova mera trajati od pravnosnažnosti presude, s tim što se vreme provedeno na izdržavanju kazne zatvora ne uračunava u vreme trajanja mere. Prvostepenom presudom na osnovu člana 264. stav 1. ZKP, okrivljeni Žarko Daković, Bugarin Željko, Goran Ivanković, Radovan Šarenac, Darko Tanasković i Himet Nezirović su obavezani da naknade troškove krivičnog postupka o čijoj visini će prvostepeni sud odlučiti naknadno posebnim rešenjem.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 Po1 17/15 od 25.11.2015. godine, usvajanjem žalbi branioca okrivljenih Žarka Dakovića i Bugarin Željka, advokata B.K. i branioca okrivljenog Darka Tanaskovića, advokata K.B. i povodom žalbi okrivljenog Žarka Dakovića, branioca okrivljenog Gorana Ivankovića, advokata S.P. i majke okrivljenog Gorana Ivankovića, LJ.I., branioca okrivljenog Radovana Šarenca, advokata Z.P. i branioca okrivljenog Himeta Nezirovića, advokata S.R. – G., a po službenoj dužnosti preinačena je prvostepena presuda samo u pogledu odluke o kazni, tako što je Apelacioni sud u Beogradu, okrivljenima Žarku Dakoviću, Bugarin Željku i Ivanković Goranu za krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 1. KZ, okrivljenom Žarku Dakoviću za produženo krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, okrivljenom Bugarin Željku za produženo krivično delo davanje mita iz člana 368. stav 1. u vezi člana 61. KZ, i produženo krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. KZ, okrivljenom Goranu Ivankoviću za produženo krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, okrivljenom Radovanu Šarencu za produženo krivično delo primanje mita iz člana 367. stav 1. u vezi člana 61. KZ, okrivljenom Darku Tanaskoviću za produženo krivično delo davanje mita iz člana 368. stav 1. u vezi člana 61. KZ i okrivljenom Himetu Neziroviću za krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica pomaganjem iz člana 234. stav 3. u vezi člana 35. KZ, za koje su prvostepenom presudom oglašeni krivim, zadržao kao pravilno utvrđene kazne zatvora i to: okrivljenom Žarku Dakoviću za krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 1. KZ, kaznu zatvora u trajanju od dve godine, za produženo krivično delo zlupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, kaznu zatvora u trajanju od četiri godine, okrivljenom Bugarin Željku za krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 1. KZ, kaznu zatvora u trajanju od dve godine, za produženo krivično delo davanje mita iz člana 368. stav 1. u vezi člana 61. KZ, kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i šest meseci, za produženo krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, kaznu zatvora u trajanju od dve godine i okrivljenom Goranu Ivankoviću za krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 1. KZ, kaznu zatvora u trajanju od dve godine, produženo krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, kaznu zatvora u trajanju od tri godine, pa ih je osudio i to: okrivljenog Žarka Dakovića na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od četiri godine i šest meseci, u koju se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 26.12.2006. godine do 15.10.2008. godine, okrivljenog Bugarin Željka na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od četiri godine, u koju kaznu se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 26.12.2006. godine od 15.10.2008. godine, okrivljenog Gorana Ivankovića na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od četiri godine, okrivljenog Radovana Šarenca na kaznu zatvora u trajanju od tri godine, u koju kaznu se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 26.12.2006. do 14.11.2007. godine, okrivljenog Darka Tanaskovića na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i dva meseca u koju kaznu se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 26.12.2006. do 14.11.2007. godine i okrivljenog Himeta Nezirovića na kaznu zatvora u trajanju od šest meseci u koju se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 27.12.2006. do 21.05.2007. godine, dok je žalba Tužioca za organizovani kriminal i žalbe branioca okrivljenog Gorana Ivankovića, advokata S.P., majke okrivljenog Gorana Ivankovića, LJ.I., okrivljenog Žarka Dakovića, branioca okrivljenog R.Š., advokata Z.P., i branioca okrivljenog Himeta Nezirovića, advokata S.R.-G., u celosti i u ostalom delu žalbe branioca okrivljenih Žarka Dakovića i Bugarin Željka, advokata B.K. i branioca okrivljenog Darka Tanaskovića, advokata K.B. odbio kao neosnovane, a prvostepena presuda je u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv ovih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno su podneli:

Branilac okrivljenog Žarka Dakovića, advokat B.P., zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i člana 439. tačka 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje;

Branilac okrivljenog Žarka Dakovića, advokat B.K., zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 8), 9) i 11) i stav 2. tačka 2) ZKP, člana 439. tačka 3. ZKP i člana 441. stav 4. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i spise predmeta vrati drugostepenom sudu sa nalogom da se održi pretres pred tim sudom;

Branilac okrivljenog Bugarin Željka, advokat B.K., zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 8), 9) i 11), i stav 2. tačka 1) i tačka 2), člana 439. tačka 3) i člana 441. stav 4. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, ukine pobijane presude i predmet vrati drugostepenom sudu sa nalogom da se pred tim sudom održi pretres.

Branilac okrivljenog Radovana Šarenca, advokat Ž.D. zbog povrede zakona iz člana 460, člana 438. stav 1. tačka 11), člana 439. tačka 2) i člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine drugostepenu presudu u delu koji se odnosi na okrivljenog Radovana Šarenca i spise predmeta vrati drugostepenom sudu na ponovno suđenje a da branioca i okrivljenog obavesti o sednici veća u smislu člana 488. stav 2. ZKP.

Branilac okrivljenog Gorana Ivankovića, advokat S.P., zbog povreda zakona iz člana 439. tačka 1) i tačka 2) i člana 462. stav 3. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje, a da branioca okrivljenog obavesti o sednici veća u smislu člana 488. stav 2. ZKP.

Vrhovni kasacioni sud je u smislu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio primerke zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Republičkom javnom tužiocu pa je održao sednicu veća, o kojoj u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije obavestio javnog tužioca i branioca okrivljenih nalazeći da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke, u kojoj sednici je razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih su zahtevi podneti, pa je po oceni navoda i predloga u zahtevima branilaca okrivljenih našao:

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog Žarka Dakovića, advokat B.P., u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da se pobijane pravnosnažne presude zasnivaju na dokazu na kome se presuda prema odredbama ZKP ne može zasnivati i to: na snimljenim telefonskim razgovorima i njihovim transkriptima pribavljenim suprotno odredbama člana 232. i člana 233. tada važećeg ZKP, sa obrazloženjem da je Tužilac za organizovani kriminal, naredbom za sprovođenje istrage okrivljenog Žarka Dakovića teretio za krivično delo primanje mita iz člana 367. KZ, u odnosu na koje krivično delo je mogla biti primenjena mera nadzora i snimanja telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima iz člana 232. tada važećeg ZKP, ali da je u toku postupka, nakon ukidanja ranije prvostepene presude, izmenio optužnicu i ovom okrivljenom stavio na teret izvršenje krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. KZ, za koje krivično delo je ovaj okrivljeni i oglašen krivim pravnosnažnom presudom i to na osnovu dokaza prikupljenih primenom posebnih mera određenih za krivično delo primanje mita iz člana 367. KZ. Nižestepeni sudovi su na navedeni način prema stanovištu branioca, učinili navedenu bitnu povredu odredaba krivičnog postupka imajući u vidu da odredba člana 504a Zakona o izmenama i dopunama ZKP-a („Sl. list SRJ“ broj 68/2002), ne obuhvata krivično delo zloupotreba službenog položaja kao krivično delo organizovanog kriminala, a da su se prema Zakonu o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala („Sl. glasnik RS“, broj 61/2005), posebne mere mogle primenjivati za krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. ZKP, samo u slučaju da je tim delom pribavljena protivpravna imovinska korist u iznosu od 200.000.000,00 dinara, što u konkretnom slučaju ne postoji, pa se samim tim, na dokazima pribavljenim na navedeni način nije mogla zasnivati presuda u odnosu na krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. KZ.

Branilac okrivljenog Bugarin Željka, advokat B.K., u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da su nižestepeni sudovi prevideli činjenicu da odredbom člana 232. stav 1. tačka 3. tada važećeg ZKP, krivično delo zloupotreba službenog položaja nije bilo propisano kao krivično delo organizovanog kriminala, tako da se naredba za prisluškivanje na osnovu te odredbe nije mogla doneti u odnosu na krivično delo zloupotreba službenog položaja kao i da je naredba za prisluškivanje razgovora između okrivljenih Žarka Dakovića i Bugarin Željka izdata u odnosu na neku drugu kraljevačku grupu u nekom drugom predmetu, što, prema stavu branioca, transkripte snimljenih razgovora primenom navedene mere čini nezakonitim dokazima, kojim navodima se, po nalaženju ovog suda, pravnosnažne presude u suštini pobijaju zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Branilac okrivljenog Radovana Šarenca, advokat Ž.D., u zahtevu ukazuje da je pravnosnažna presuda zasnovana na nezakonitim dokazima, pribavljenim suprotno tada važećim odredbama člana 232. i člana 233. ZKP, s obzirom na to da su telefonski razgovori i njihovi transkripti sačinjeni od strane neovlašćnog organa – Ministarstva unutrašnjih poslova, a ne od strane istražnog sudije te da je naredbom istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu Kr Po 558/06 od 05.09.2006. godine, proširena naredba, koja se odnosila na lica u odnosu na koja nije vođen ovaj krivični postupak, kojim navodima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Odredba člana 84. stav 1. ZKP, propisuje da dokazi koji su pribavljeni protivna članu 16. stav 1. ZKP (nezakoniti dokazi), ne mogu biti korišćeni u krivičnom postupku i ti dokazi se izdvajaju iz spisa, čuvaju i uništavaju na način propisan odredbom stava 2. istog člana.

Članom 16. stav 1. ZKP, propisano je da se sudske odluke ne mogu zasnivati na dokazima koji su, neposredno ili posredno sami po sebi ili prema načinu pribavljanja u suprotnosti sa Ustavom, tim Zakonikom, drugim zakonom ili opšte prihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima, osim u postupku koji se vodi zbog pribavljanja takvih dokaza.

Odredbom člana 232. ZKP („Sl. list SRJ“, broj 70/2001,68/2002, „Sl. glasnik RS“, broj 58/2004 ...46/2006), koji je važio u vreme kada je obavljeno snimanje telefonskih razgovora okrivljenih, propisano je da istražni sudija, na pismeni i obrazloženi predlog javnog tužioca, može narediti nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima i optička snimanja lica za koja postoje osnovi sumnje da su sama ili sa drugim izvršila krivično delo, između ostalog, sa elementima organizovanog kriminala, davanja i primanja mita, iznude i otmice. Odredbom člana 504lj tada važećeg ZKP, propisano je da istražni sudija na zahtev javnog tužioca može prema licu za koje postoje osnovi sumnje da samo ili zajedno sa drugim licima priprema krivično delo organizovanog kriminala, između ostalog, odrediti primenu mere iz člana 232, ako se krivično delo organizovanog kriminala na drugi način ne bi moglo otkriti, dokazati ili sprečiti, ili bi to bilo povezano sa znatnim teškoćama. Iz spisa predmeta proizlazi da su u ovom postupku donete tri naredbe istražnog sudije Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu, i to Kri Pov P br.540/06 od 17.08.2006. godine, Kri Pov P br.558/06 od 05.09.2006. godine i Kri Pov P br.558/06 od 01.11.2006. godine, i to na osnovu pismenih i obrazloženih predloga Okružnog javnog tužioca u Beogradu – Specijalnog tužilaštava a koje su se odnosile na krivična dela za koja se navedena mera mogla primeniti.

Stoga su, po oceni ovoga suda, transkripti razgovora sa brojeva telefona koji su bili predmet nadzora po navedenim naredbama u tom smislu zakonit dokaz. Kako je mera nadzora i snimanja telefonskih razgovora okrivljenog Žarka Dakovića određena zbog postojanja osnova sumnje da je između ostalog izvršeno i krivično delo primanje mita iz člana 367. KZ (za koje se ova radnja dokazivanja mogla primeniti u smislu člana 232. ZKP), a za koje krivično delo je protiv ovog okrivljenog podnet zahtev za sprovođenje istrage, odnosno podignuta optužnica, to okolnost što je nadležni javni tužilac, nakon ukidanja ranije prvostepene presude, u odnosu na okrivljenog Žarka Dakovića izmenio optužnicu tako što mu je stavio na teret krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. KZ (koje nije bilo obuhvaćeno članom 232. tada važećeg ZKP), ne čini nezakonitim dokaze – snimljene telefonske razgovore i transkripte ovih razgovora pribavljene primenom mere nadzora iz člana 232. ZKP, jer je javni tužilac ovlašćen da u toku glavnog pretresa izmeni optužnicu ako oceni da izvedeni dokazi ukazuju da je činjenično stanje drugačije od onog iznetog u optužnici u skladu sa odredbom člana 409. stav 1. ZKP.

Iz iznetih razloga Vrhovni kasacioni sud je ocenio kao neosnovane navode zahteva branioca okrivljenog Žarka Dakovića, advokata B.P. da je pobijana pravnosnažna presuda doneta uz učinjenu bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Po nalaženju ovoga suda neosnovano se i zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Bugarin Željka, advokata B.K., pravnosnažna presuda pobija zbog povrede Zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, imajući u vidu da je mera nadzora i snimanja telefonskih razgovora okrivljenog Bugarin Željka vršena na osnovu naredbi istražnog sudije Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu od 05.09.2006. i 01.11.2006. godine, a koje su se odnosile između ostalog i na krivično delo primanje mita iz člana 368. stav 1. KZ, za koje se ova radnja dokazivanja mogla primeniti u smislu tada važeće odredbe člana 232. ZKP i za koje je ovaj okrivljeni optužen i pobijanom pravnosnažnom presudom oglašen krivim, pa su samim tim, transkripti razgovora pribavljeni po navedenim naredbama po oceni ovog suda zakoniti dokaz, a njihova zakonitost nije dovedena u pitanje ni time što je radnja nadzora i snimanja telefonskih razgovora okrivljenog Žarka Dakovića, Željka Bugarina i Radovana Šarenca izvršena na osnovu naredbi istražnog sudije od 05.09.2006. i 01.11.2006. godine, kojima je proširena naredba od 17.08.2006. godine koja se odnosila na lica koja nisu okrivljena u ovom krivičnom postupku imajući u vidu da su naredbe od 05.09.2006. i 01.11.2006. godine donete u skladu sa tada važećom odredbom člana 232. ZKP.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda neosnovani su i navodi zahteva branioca okrivljenog Radovana Šarenca, advokata Ž.D., da je na štetu ovog okrivljenog povređen zakon iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP. Naime iz spisa predmeta proizlazi da su citirane naredbe istražnog sudije Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu o primeni mere nadzora i snimanja telefonskih razgovora okrivljenih izvršene od strane organa unutrašnjih poslova na osnovu ovlašćenja iz člana 232. stav 3. tada važećeg ZKP, pa su neosnovani navodi zahteva da su dokazi – transkripti snimljenih razgovora okrivljenih nezakoniti dokazi.

Branilac okrivljenog Radovana Šarenca, navedene činjenice je isticao i u odbrani okrivljenog na glavnom pretresu u toku prvostepenog postupka, koja je od strane prvostepenog suda ocenjena kao neosnovana u vezi sa čim su dati razlozi u stavu IV na strani 111 i u prvom stavu na strani 112, obrazloženja prvostepene presude koje je ovaj sud prihvatio i na iste upućuje, a ista povreda Zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP je neosnovano isticana i u postupku po redovnom pravnom leku, a Vrhovni kasacioni sud prihvata razloge koje je dao Apelacioni sud u Beogradu u trećem stavu na strani 28 i u prvom stavu na strani 29, obrazloženja svoje presude i na iste upućuje u smislu člana 491. stav 2. ZKP.

Branilac okrivljenog Žarka Dakovića i Bugarin Željka, advokat B.K., u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je pravnosnažnom presudom povređen objektivni identitet između optužbe i presude u pogledu visine imovinske koristi pribavljene izvršenjem krivičnih dela, opisanih u stavu II izreke, prvostepene presude, tako što je pod tačkom 2, dispozitiva optužnice bilo navedeno da je okrivljeni Žarko Daković, zajedno sa okrivljenima Bugarin Željkom i Goranom Ivankovićem, pribavio imovinsku korist od preko 1.500.000,00 dinara, što je izrekom presude izmenjeno time što je u istoj navedeno da su okrivljeni i sebi i drugim licima i naznačenim privrednim društvima pribavili imovinsku korist najmanje u iznosu od 2.020.195,59 dinara, kojim navodima se po oceni ovoga suda pravnosnažna presuda pobija zbog povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Iznete navode zahteva branioca okrivljenih Žarka Dakovića i Bugarin Željka, advokata B.K., Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP, propisano je da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici.

U konkretnom slučaju nadležni javni tužilac je u dispozitivu optužnog akta naveo da su okrivljeni i to: okrivljeni Žarko Daković, izvršenjem produženog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, a okrivljeni Bugarin Željko izvršenjem produženog krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, sebi i drugima pribavili imovinsku korist koja prelazi iznos od 1.500.000,00 dinara što je zakonsko i kvalifikatorno obeležje ovih krivičnih dela, a prvostepeni sud je navođenjem tačnog najmanjeg iznosa imovinske koristi koju su okrivljeni sebi i drugom pribavili delujući u okviru grupe koja je izvršila predmetno krivično delo izreku presude samo upodobio činjeničnom stanju utvrđenom na glavnom pretresu, koje proizlazi iz izvedenih dokaza, pri čemu nije izmenjena suština činjeničnog opisa niti je to bilo od uticaja na drugačiju – težu pravnu kvalifikaciju predmetnog krivičnog dela.

Stoga su navodi zahteva branioca okrivljenih Žarka Dakovića i Bugarin Željka, advokata B.K., u odnosu na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP ocenjeni kao neosnovani.

Prema navodima zahteva branioca okrivljenih Žarka Dakovića i Bugarin Željka, advokata B.K., iz činjeničnog opisa krivičnog dela datog u stavu II izreke prvostepene presude proizlazi da se u radnjama ovih okrivljenih stiču zakonska obeležja krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. KZ i da je sud u konkretnom slučaju bio u obavezi da primeni blaži zakon za okrivljene sa obrazloženjem da su predmetna krivična dela izvršena u toku 2006. godine kada je odredba člana 242. KZ RS za krivično delo zloupotreba službenog položaja propisivala kvalifikovane oblike od stava 1. do 3. u zavisnosti od vrednosti imovinske koristi pribavljene izvršenjem krivičnog dela pri čemu je kod produženog krivičnog dela bilo neophodno da je bar jednom radnjom koja ulazi u njegov sastav iznos pribavljene imovinske koristi prelazi novčani cenzus propisan za to delo.

Iznete navode zahteva branioca okrivljenih Žarka Dakovića i Bugarin Željka, advokata B.K. kojima se ukazuje da je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se ne može primeniti i da je na taj način na štetu okrivljenih povređen krivični zakon iz člana 439. tačka 2) ZKP, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Naime, iz činjenica i okolnosti naznačenih u stavu II izreke prvostepene presude, proizlazi da se u radnjama okrivljenog Žarka Dakovića stiču sva zakonska obeležja produženog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, a u radnjama okrivljenog Bugarin Željka zakonska obeležja produženog krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, uključujući i to da je grupa u okviru koje su delovali ovi okrivljeni izvršenjem predmetnih krivičnih dela pribavila imovinsku korist sebi i drugom najmanje u iznosu od 2.020.195,99 dinara, za koji iznos je oštećen budžet Republike Srbije.

Prema izreci prvostepene presude okrivljeni Žarko Daković i Bugarin Željko navedena krivična dela su izvršili u periodu od maja do decembra 2006. godine, kada je važio Krivični zakonik („Sl. glasnik RS“, broj 85/2005), pa samim tim a nasuprot navodima zahteva branioca ovih okrivljenih nije bilo zakonskog osnova za primenu člana 242. Krivičnog zakona Republike Srbije.

Nadalje, kako je u toku postupka utvrđeno, a što proizlazi i iz izreke prvostepene presude da su okrivljeni Žarko Daković i okrivljeni Bugarin Željko preduzeli veći broj inkriminisanih radnji u vremenskoj povezanosti koje predstavljaju celinu zbog istovrsnosti predmeta dela, korišćenje iste situacije, jedinstva prostora izvršenja dela i jedinstvenog umišljaja učinioca, to su radnje okrivljenog Žarka Dakovića, opisane u stavu II izreke prvostepene presude pravilno pravno kvalifikovane kao produženo krivično delo.

Odredbom člana 61. stav 5. KZ, propisano je da ako produženo krivično delo obuhvata krivična dela čije je bitno obeležje određeni novčani iznos, smatraće se da je produženim krivičnim delom ostvaren zbir iznosa ostvarenih pojedinačnim delima ukoliko je to obuhvaćeno jedinstvenim umišljajem učinioca.

S obzirom na to da je u konkretnom slučaju utvrđeno postojanje jedinstvenog umišljaja kod okrivljenog Žarka Dakovića i Bugarin Željka u odnosu na produženo krivično delo kao celinu, kao i na ukupnu posledicu tog dela – pribavljanje imovinske koristi sebi i drugom od najmanje 2.020.195,00 dinara koja predstavlja zbir iznosa ostvarenih pojedinačnim delima obuhvaćenih produžnim krivičnim delom shodno odredbi člana 61. stav 5. KZ, i kako imovinska korist pribavljena izvršenjem dela iz stava 1. člana 359. KZ, odnosno stava 1. člana 234. KZ prelazi iznos 1.500.000,00 dinara, to su radnje okrivljenog Žarka Dakovića pravilno pravno kvalifikovane kao produženo krivično delo iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ odnosno radnje okrivljenog Bugarin Željka kao produženo krivično delo iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ. Iz iznetih razloga, zahtevi za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih Bugarin Željka i Žarka Dakovića, advokata B.K. su u pogledu povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, ocenjeni kao neosnovani.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog Radovana Šarenca ističe da iz činjeničnog opisa krivičnog dela datog u stavu II izreke prvostepene presude proizlazi da je ovaj okrivljeni najpre ocarinio vozilo, a potom zahtevao i primao poklone, odnosno da je nakon izvršenja službene radnje zahtevao i primao poklone, pa se takvo činjenično stanje, prema stavu branioca, može podvesti isključivo pod krivično delo primanje mita iz člana 367. stav 4. KZ.

Iznete navode zahteva branioca okrivljenog kojima se ukazuje da je na štetu okrivljenog Radovana Šarenca pravnosnažnom presudom povređen krivični zakon iz člana 439. tačka 2) ZKP, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Naime, u stavu II izreke prvostepene presude naznačeno je da je okrivljeni Radovan Šarenac najpre zahtevao od okrivljenih Bugarin Željka i Darka Tanaskovića, poklone da u okviru svog službenog ovlašćenja izvrši radnje koje ne bi smeo izvršiti da bi potom nakon carinjenja korišćenih motornih vozila koja ne ispunjavaju uslove propisane standardom „Euro 3“, od istih u više navrata primao poklone u gotovom novcu i drugim stvarima, što predstavlja radnju izvršenja produženog krivičnog dela primanje mita iz člana 367. stav 1. u vezi člana 41. KZ za koje je ovaj okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom, pa su samim tim neosnovani navodi zahteva branioca okrivljenog Radovana Šarenca, advokata Ž.D. da je pravnosnažnom presudom povređen Krivični zakon iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Branilac okrivljenih Žarka Dakovića i Bugarin Željka u zahtevima za zaštitu zakonitosti ističe i to da je izreka prvostepene presude nerazumljiva u pogledu opisa radnji izvršenja ovih okrivljenih čime se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11. ZKP; da su stav I i II izreke prvostepene presude međusobno protivrečni kao i da postoji kolizija između izreke i razloga presude što predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP; da je u konkretnom slučaju izostala savesna ocena dokaza pojedinačno i u vezi sa ostalim izvedenim dokazima u smislu člana 419. ZKP; da nižestepeni sudovi izvedene dokaze nisu cenili kako je to propisano odredbama ZKP, čime se ukazuje na povredu odredbe člana 16. ZKP; da je prvostepeni sud povredio odbranu okrivljenog Željka Bugarina, time što je odbio predlog odbrane da se odredi dopunsko ekonomsko-finansijsko veštačenje kojim navodima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 3. ZKP.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, branilac okrivljenih Žarka Dakovića i Bugarin Željka, advokat B.K., u zahtevu ističe da su kazne na koje su ovi okrivljeni osuđeni pobijano pravnosnažnom presudom previsoke i da je sud propustio da ceni kao olakšavajuće okolnosti na strani okrivljenih da ranije nisu osuđivani, neuzimajući u obzir načelo individualizacije kazne prilikom odmeravanja kazne okrivljenima kojim navodima se po nalaženju ovoga suda u suštini ističe da sud nije pravilno odmerio kaznu s obzirom na činjenice koje utiču da kazna bude veća ili manja i na taj način branilac pravnosnažnu presudu pobija zbog odluke o kazni, što predstavlja povredu zakona iz člana 441. stav 1. ZKP.

U zahtevima za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih Žarka Dakovića i Bugarin Željka, advokata B.K., ukazuje se i to da sud utvrđuje da je okrivljeni Žarko Daković, učestvovao u prodaji vozila, što nije potvrđeno nijednim izvedenim dokazom, da ne postoji uzročnoposledična veza između upravnika carine i carinika, a posebno ne između upravnika carine i špeditera, jer prema navodima zahteva, upravnik carine ne carini robu, pa samim tim ni automobile; da ničim nije dokazano utvrđenje suda da je okrivljeni Žarko Daković, znao za sačinjenu dokumentaciju neistinitog sadržaja i da se iz tog razloga postupak carinjenja mogao obaviti samo u Zrenjaninu; da je sud naredbom kojom se određuje veštačenje radi utvrđivanja carinske osnovice dao pogrešan nalog veštaku i u vezi sa tim osporava kriterijume na osnovu kojih je veštak utvrdio visinu štete koja je nastala kao posledica preduzetih radnji ovih okrivljenih; da inkriminisane radnje okrivljenog Žarka Daković ničim nisu dokazane niti je utvrđeno vreme kada je okrivljeni radio kao upravnik carine, zatim da nema dokaza da je okrivljeni Žarko Daković, izvršio krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 1. KZ, s obzirom na to da ne postoje dokazi da su se okrivljeni dogovarali i delovali kao organizatori kriminalne grupe, zatim da nije utvrđeno kako je nastala imovinska korist i ko je istu prisvojio, odnosno postojanje jedinstvenog umišljaja okrivljenih u odnosu na preduzete radnje, da nema dokaza da je okrivljeni Bugarin Željko kao odgovorno lice u pravnom licu „Z.K.“, prodavao ilegalno uvezena i ocarinjena vozila koja ne ispunjavaju standarde „Euro 3“, da nisu izvedeni dokazi na okolnost sadržine dokumentacije koja je pratila vozila i njihovu verodostojnost, da je sud propustio da odredi dopunsko ekonomsko – finansijsko veštačenje na okolnost provere postupka i načina carinjenja polovnih automobila na drugim carinarnicama, i da nisu utvrđene činjenice navedene u izreci prvostepene presude koje se tiču subjektivnog odnosa okrivljenih prema izvršenim delima. Vrhovni kasacioni sud nalazi da se iznetim navodima zahteva branioca okrivljenih Žarka Dakovića i Bugarin Željka, advokata B.K., u suštini osporava ocena izvedenih dokaza i ukazuje da se pravnosnažna presuda zasniva na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju u pogledu preduzetih radnji i vinosti okrivljenih.

Branilac okrivljenog Radovana Šarenca, advokat Ž.D. u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da drugostepeni sud nije cenio žalbene navode branioca okrivljenog u delu koji se odnosi na istaknute povrede zakona čime se ukazuje na povredu zakona iz člana 460. ZKP, kao i da je izreka presude nerazumljiva koji nedostatak presude predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, kao i da je izreka presude protivrečna samoj sebi i razlozima presude kojim navodima se presuda osporava zbog povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP. Pored toga, branilac okrivljenog Radovana Šarenca u zahtevu navodi i da je nejasno kako su nižestepeni sudovi utvrdili da je ovaj okrivljeni dobio mito za ukupno 86 vozila kao i da su prvostepeni i drugostepeni sud propustili da cene raspis pomoćnika direktora carine u kome se navodi da u radu Carinske ispostave Zrenjanin, nije bilo propusta, kojim navodima se po nalaženju ovoga suda pravnosnažna presuda pobija zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Međutim, odredbom člana 485. stav 4. ZKP, koja propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno branilac okrivljenog shodno ograničenju njegovih prava, pravima koja u postupku ima okrivljeni u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog napred istaknutih povreda odredaba procesnog zakona u zahtevima branilaca okrivljenih Žarka Dakovića, Bugarin Željka i Radovana Šarenca, niti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi, zbog čega su zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca ovih okrivljenih u ovom delu ocenjeni kao nedozvoljeni.

Branilac okrivljenog Gorana Ivankovića, advokat S.P., u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da je na štetu ovog okrivljenog pravnosnažnom presudom povređen krivični zakon iz člana 439. tačka 2) ZKP, i u vezi sa tim navodi da se radnje okrivljenog naznačene u činjeničnom opisu dela datom u izreci prvostepene presude u stavu II nisu mogle pravno kvalifikovati kao produženo krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, jer su i prvostepeni i drugostepeni sud pogrešno protumačili pojam odgovornog lica, a okrivljenom se, prema stanovištu branioca, ne može pripisati da je faktički upravljao poslovanjem „A.“ zato što je svedok J.Ć. lagala i rekla da ga je smatrala direktorom kao i da je pogrešan zaključak nižestepenih sudova da je okrivljeni izvršio krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 1. KZ, jer izvedeni dokazi ne ukazuju da je okrivljeni Goran Ivanković organizovao grupu koja je imala za cilj vršenje krivičnih dela. Izloženim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti, po oceni ovoga suda, branilac okrivljenog Gorana Ivankovića, advokat S.P., ceni izvedene dokaze tokom postupka i iznosi svoje činjenične zaključke koji su drugačiji od onih utvrđenih u ponovljenim presudama, zbog čega branilac okrivljenog iako formalno ističe povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, suštinski osporava ocenu izvedenih dokaza i istom utvrđeno činjenično stanje u pobijanim presudama.

Pored toga, branilac okrivljenog Gorana Ivankovića, advokat S.P. u zahtevu ističe i da je prvostepenom presudom povređena odredba člana 462. stav 3. ZKP, time što je prvostepeni sud nakon ukidanja ranije prvostepene presude propustio da izvede sve procesne radnje i raspravi sva sporna pitanja na koja je ukazao drugostepeni sud u svojoj odluci.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, istaknute povrede zakona i pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje nisu propisani kao razlog zbog kojih okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek, to je zahtev branioca okrivljenog Gorana Ivankovića, advokata S.P., u ovom delu ocenjen kao nedozvoljen.

Branilac okrivljenog Žarka Dakovića, advokat B.P., u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da su pobijane pravnosnažne presude donete uz učinjenu povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, zatim branilac okrivljenih Žarka Dakovića i Bugarin Željka, advokat B.K. u zahtevima ističe povrede zakona iz člana 441. stav 4. i člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP i branilac okrivljenog Gorana Ivankovića, advokat S.P., u zahtevu ukazuje da je pravnosnažnom presudom povređen krivični zakon iz člana 439. tačka 1) ZKP, međutim, u zahtevu ne navode razloge u pogledu istaknutih povreda zakona.

Vrhovni kasacioni sud je prilikom odlučivanja o zahtevu za zaštitu zakonitosti vezan razlozima, delom i pravcem pobijanja koji su istaknuti u zahtevu, kako je to izričito propisano članom 489. stav 1. ZKP, što znači da sud odlučujući o zahtevu, ukoliko razlozi za istaknute povrede zakona nisu navedeni, nema zakonsko ovlašćenje da po službenoj dužnosti ocenjuje u čemu se sastoje povrede zakona na koje se u zahtevu ukazuje, a da u predmetnim zahtevima branilaca okrivljenih citirane povrede zakona u pravnosnažnoj odluci nisu konkretizovane niti obrazložene, to je ovaj sud našao da zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Žarka Dakovića, Bugarin Željka i Gorana Ivankovića u ovom delu nemaju zakonom propisan sadržaj u smislu člana 484. ZKP.

Ispitujući zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Bugarin Željka advokata V.D., Vrhovni kasacioni sud je našao da je isti neblagovremen.

Naime, odredbom člana 485. stav 4. ZKP, propisano je da zbog taksativno navedenih povreda tog zakonika, učinjenih u prvostepenom postupku pred apelacionim sudom, okrivljeni može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti u roku od 30 dana od dana kada mu je dostavljena pravnosnažna odluka, pod uslovom da je protiv te odluke koristio redovni pravni lek. Ovaj rok važi i za branioca okrivljenog, s obzirom na odredbu člana 71. tačka 5) ZKP, kojom su prava branioca ograničena pravima okrivljenog.

S obzirom na to da iz spisa predmeta proizlazi da je okrivljeni Bugarin Željko, drugostepenu presudu primio dana 22.01.2016. godine, a da je njegov branilac, advokat V.D., protiv navedenih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo dana 25.02.2016. godine, dakle po proteku zakonom propisanog roka iz člana 485. stav 4. ZKP, za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog Bugarin Željka, advokata V.D. ocenio neblagovremenim.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. i člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP, odlučio kao u stavu I, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 1) ZKP, kao u stavu II izreke ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                               Predsednik veća-sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                          Janko Lazarević,s.r.