Vrhovni sud je dostavio primerak zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), pa ja na sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim rešenjima protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te nakon ocene navoda iznetih u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da su odlukom o odbijanju puštanja okrivljenog na uslovni otpust učinjene povrede zakona iz člana 566. stav 1. ZKP, člana 565. stav 1. ZKP i člana 567. stav 1. ZKP, kao i povreda zakona iz člana 46. stav 1. Krivičnog zakonika, kojim su propisani slučajevi u kojima se okrivljeni može pustiti na uslovni otpust, navodeći da postoji protivrečnost između mišljenja KPZ Požarevac-Zabela koje je nedosledno i suprotno samom Izveštaju iz koga je mišljenje trebalo da proistekne. Pored toga, branilac u zahtevu navodi da je odbijanjem molbe okrivljenog za puštanje na uslovni otpust, sud učinio i povredu zakona iz člana 47. stav 2. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, s obzirom da Zavod u svom izveštaju nije dao mišljenje o stepenu ispunjenosti programa o postupanju i opravdanosti uslovnog otpusta, već je to mišljenje dato samo paušalno.

U preostalom delu podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti branilac navodi da je sud, prilikom donošenja odluke, propustio da utvrdi činjenice da bi okrivljeni, u slučaju usvajanja molbe za puštanje na uslovni otpust, mogao odmah početi da radi, da je isti porodičan čovek, otac jednog maloletnog deteta, te nije cenio činjenice i okolnosti iz člana 47. stav 1. i 2. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija niti okolnosti iz člana 567. stav 1. ZKP, već je iste samo paušalno nabrojao. Sud u pobijanim rešenjima, po navodima branioca, nije cenio okolnosti koje proizlaze iz izveštaja KPZ i to, da je vladanje osuđenog tokom više od osam godina izdržavanja kazne besprekorno, da je sve vreme radno angažovan, da nikada nije disciplinski kažnjavan, nije osuđivan, niti se protiv njega vodio drugi krivični postupak, da je razvrstan u grupu B1 i da bez zloupotrebe koristi prava koja su mu dodeljena, da se adekvatno postavlja u komunikaciji sa službenim licima i drugim osuđenicima, da kaznu prihvata i pravilno je izdržava poštujući sva pravila, a kojim svim navodima branilac suštinski ukazuje da je pobijanim odlukama pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, te da je učinjena povreda zakona iz člana 440. ZKP.

Kako odredbom člana 485. stav 4. ZKP, kojom su propisani razlozi zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povrede zakona iz člana 440. ZKP, člana 565. stav 1. ZKP, člana 566. stav 1. ZKP, člana 567. stav 1. ZKP, člana 46. stav 1. KZ i člana 47. stav 1. i 2. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, to je Vrhovni sud zahtev za zaštitu zakonitosti u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Branilac u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je pobijanim rešenjima učinjena i povreda prava na pravično suđenje okrivljenog zagarantovana članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, s obzirom da sud nije cenio sve činjenice sa jednakom pažnjom, posebno one činjenice koje idu u prilog okrivljenom.

Odredbom člana 484. ZKP propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje, a to podrazumeva ne samo opredeljenje o kojoj povredi zakona je reč, već i obrazloženje u čemu se ta povreda konkretno sastoji, s obzirom da Vrhovni sud nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ispituje u čemu se konkretno ogleda povreda zakona na koji se zahtevom ukazuje, a u slučaju iz člana 485. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP mora se dostaviti odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava. Imajući u vidu da branilac okrivljenog u zahtevu ukazuje na učinjene povrede Ustava, ali da uz zahtev za zaštitu zakonitosti nije dostavio odluku kojom je utvrđena povreda ljudskih prava okrivljenog, Vrhovni sud nalazi da zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovom delu nema propisan sadržaj u smislu odredbe člana 484. ZKP.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni sud je, na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP, odlučio kao u izreci ovog rešenja.

Zapisničar – savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                          Miroljub Tomić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković