Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava iz čije sadržine proizlazi da drugostepenu presudu pobija u usvajajućem delu (stavovima prvom, drugom i trećem izreke).

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 10/23) i utvrdio da revizija tužene nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano se revizijom ukazuje da je u postupku pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana članom 374. stav 1. u vezi sa članom 8. ZPP. Revizijsko ukazivanje na bitnu povredu parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nije relevantno, zato što ta povreda ne predstavlja dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke su u srodničkom odnosu. Tužilac je kao vlasnik dvosobnog stana broj 5 u ul. ... br. .. u Beogradu, specijalnim punomoćjem od 26.02.2007. godine overenog pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov. br. 5102/2007 od 08.03.2007. godine, ovlastio tuženu da u njegovo ime i za njegov račun može potpisati i overiti kod suda kao prodavac ugovor o kupoprodaji predmetne nepokretnosti, bliže opisane u obrazloženju nižestepenih presuda, kao i da u njegovo ime primi ukupnu kupoprodajnu cenu na ruke ili na svoj račun i da u njegovo ime otvori dinarski devizni račun i raspolaže sredstvima na računu, kao i da obavi sve ostale neophodne radnje u cilju realizacije navedene kupoprodaje. Specijalnim punomoćjem od 30.04.2007. godine, overenim pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov. br. 7843/2007 od 04.05.2007. godine, tužilac je kao vlasnik stana broj 16. u ulici ... u ... ovlastio tuženu da može u njegovo ime i za njegov račun potpisati i overiti kod suda kao prodavac ugovor o kupoprodaji predmetne nepokretnosti, kao i da u njegovo ime primi ukupnu kupoprodajnu cenu na ruke ili na svoj račun i da u njegovo ime otvori dinarski i devizni račun i raspolaže sredstvima na računima, kao i da obavi sve ostale neophodne radnje u cilju realizacije navedene kupoprodaje posebno je ovlastivši da u njegovo ime da hipotekarnu izjavu u vezi sa predmetnom nekretninom ukoliko se novčana sredstva radi isplate ugovorene kupoprodajne cene obezbeđuju putem kredita. Po osnovu specijalnog punomoćja od 26.02.2007. godine, tužena je u ime i za račun tužioca sa VV zaključila ugovor o kupoprodaji stana broj 5 u ul. ... broj .. koji je overen od strane Drugog opštinskog suda u Beogradu pod Ov. 3461/07. Stan je prodat po ugovorenoj ceni od 67.500 evra. Od novca koji je primila na ime prodaje ovog stana (67.500 evra), tužena je 23.03.2007. godine na svoje ime kupila dva stana u sivoj fazi koji se nalaze u ul. ... broj .. i to za 34.000 evra stan br. 17 površine 42m2 i za iznos od 496.000,00 dinara stan br 4. površine 31m2, bliže opisano u obrazloženju nižestepenih presuda. Nakon toga, tužena je 23.05.2007. godine po osnovu specijalnog punomoćja od 30.04.2007. godine u ime i za račun tužioca sa GG iz ..., zaključila ugovor o kupoprodaji stana u ..., koji je overen pred notarom Duzan Jusufom iz ... pod OPU br. 149/07, a zatim je zadržala za sebe 20.000 konvertabilnih maraka koji je primila na ime prodaje ovog stana. Utvrđeno je da je tužena zadržala i novac dobijen od prodaje prethodno kupljenog stana (broj 17 u ulici ... broj ..) a koji je prodala za 46.500 evra tako da je prodajom navedena dva tužiočeva stana i kupovinom dva stana na svoje ime kao i zadržavanjem novca dobijenog od prodaje stanova tužioca pribavila sebi imovinsku korist koja prelazi 1.500.000.00 dinara. Zbog navedenih radnji, odnosno zloupotrebe datih ovlašćenja u nameri da sebi pribavi imovinsku korist odnosno da ošteti tužioca čije je imovinske interese zastupala i o čijoj imovini se starala tužena je pravnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu K 6363/13 od 29.03.2016. oglašena krivom za krivično delo zloupotreba poverenja iz člana 216. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, pa joj je izrečena uslovna osuda. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka neuropsihijatrijske struke utvrđeno je da tužilac može biti stranka u postupku za šta je sposoban jer zna i razume kakve su posledice ovog spora, pozitivne i negativne i sposoban je da izda punomoćje svom advokatu u ovom sporu, razume ulogu punomoćnika i shvata značaj posledice davanja punomoćja. Utvrđeno je da se invaliditet tužioca odnosi na njegovu radnu, a ne na poslovnu sposobnost, da tužilac ima fluktuirajuću postojanost pažnje, ali ne u tom stepenu da ne bi mogao da računa i shvati vrednosti koje se izražavaju brojevima i da razlikuje zaštitu svojih imovinskih interesa od drugih poslova, da nije mentalno konfuzan. Veštačenjem veštaka za ekonomsko-finansijske struke utvrđeni su troškovi koje je tužilja imala kada je pomagala tužiocu (u tri varijante) iz izjašnjenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da nalaz predstavlja tačan dokaz samo ukoliko se utvrdi da je tužena plaćala račune, jer iz sadržine dostavljenih računa je utvrđeno da svi glase na tužioca kao uplatioca.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je na osnovu odredbe člana 13. ZPP po kojoj je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim, obavezao tuženu da tužiocu vrati primljeni iznos deviza od 67.500 evra i 10.000 evra sa zateznom kamatom od vremena prijema sve u dinarskoj protivvrednosti pozivom na odredbe članova 210 i 214, Zakona o obligacionim odnosima. Odbijen je kao neosnovan kompenzacioni prigovor tužene za iznos troškova osposobljavanja stana tužioca za stanovanje od 40.832,54 evra i ostalih troškova oko izdržavanja tužioca u smislu člana 341. tačka 2. ZOO imajući u vidu da je tužena bespravno zadržala novac od prodaje tužiočevih stanova, dok u smislu člana 231. ZPP nije ponudila dokaze da je imala troškove oko izdržavanja tužioca, u vezi sa negom tužioca, kao i troškove na ime ulaganja u njegov stan.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tužene prihvatio pravno stnanovište prvostepenog suda u pogledu odluke kojom je tužena obavezana da tužiocu isplati novčani iznos od 60.750 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Međutim, preinačio je prvostepenu presudu u pogledu odluke o kamati na iznos od 60.750 evra , nalazeći da tužilac ima pravo na kamatu od 19.03.2007. godine do 24.12.2012. godine, po stopi koju propisuje Evropska centralna banka, a od 25.12.2012. godine do isplate kamatu po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati, sve obračunato u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Drugostepeni sud, primenom odredbe člana 394. ZOO, preinačio prvostepenu presudu, tako što je obavezao tuženu da umesto navedenog iznosa od 10.00,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS, isplati tužiocu iznos od 20.000 konvertabilnih maraka sa kamatom po stopi Evropske centralne banke za period od 23.05.2007. godine do 24.12.2012. godine, a za period od 25.12.2012. godine do isplate zateznu kamatu po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati sve obračunato u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Prvostepena presuda je ukinuta u delu kojim je tužena obavezana da tužiocu vrati primljeni iznos od 6.750 evra u dinarskoj protivvrednosti sa pripadajućom kamatom (iznos dobijen na ime kapare prilikom prodaje stana u ul. ... br ..) i u odnosu na troškove postupka.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda je pravilno.

Po opštem pravilu za sticanje bez osnova iz člana 210. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi. Prema članu 214. tog zakona, kada se vraća ono što je stečeno bez osnova moraju se vratiti plodovi i platiti zatezna kamata i to, ako je sticalac nesavestan, od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva. Ako novčana obaveza glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti ili zlatu, njeno ispunjenje se može zahtevati u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze (član 395.).

Imajući u vidu okolnost da tužena nije tužiocu predala novac od prodaje njegovih stanova već ga je bespravno zadržala u obavezi je da tužiocu vrati novac dobijen od prodaje tih stanova, stečen bez osnova. Naime, u konkretnom slučaju, radnja i njena posledica predstavljaju biće krivičnog dela, za koje je tužena pravnosnažnom presudom krivičnog suda oglašena krivom. Po ovoj presudi, tužena je 19.03.2007. godine, kada je zaključen ugovor o prodaji stana u ul. ... i 23.05.2007. godine, kada je zaključen ugovor o prodaji stana u ... protivpravno prisvojila 60.750 evra (iznos kupoprodajne cene 67.500 evra umanjene za iznos kapare od 6.750 evra) i 20.000 konvertabilnih maraka, koji novac pripada tužiocu, pa tužilac osnovano traži isplatu kako iznosa glavnice, tako i zatezne kamate počev od dana prisvajanja novca, sve u dinarskoj protivvrednosti prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze.

Pored toga, primenom odredbe člana 394. ZOO kada obaveza ima za predmet svotu novca dužnik je u obavezi da isplati onaj broj novčanih jedinica na koji obaveza glasi osim kada zakon određuje nešto drugo. Tužilja je zaključila ugovor o prodaji tužiočevog stana u ... i bez pravnog osnova zadržala iznos kupoprodajne cene od 20.000 konvertabilnih maraka, a tužilac nije bio ovlašćen da izvrši jednostranu konverziju tog iznosa u evre već je ovlašćen da od tužene po osnovu sticanja bez osnova potražuje novčani iznos u onoj valuti u kojoj ga je tužena bespravno prisvojila. Međutim, suprotno navodima revizije, iako je tužilac je izvršio jednostranu konverziju u momentu podnošenja tužbe, tražeći tužbenim zahtevom umesto dugovanog iznosa u konvertibilnim markama njegovu protivvrednost u evrima u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS, pravilna je odluka drugostepenog suda. U takvoj situaciji, i po oceni Vrhonog suda, nepravično je uskratiti tužiocu pravo na sudsku zaštitu, samo zato što tužbeni zahtev nije postavljen u valuti u kojoj je tužena bespravno prisvojila novčani iznos, već u protivvrednosti valute evro (uz zahtev za isplatu u dinarskoj protivvrednosti). Ovo s toga jer je usled jednostrano izvršene konverzije na navedeni način, u zahtevu za isplatu novčane obaveze koja glasi na (dinarskuprotivvrednost) 10.000 evra, sadržan i zahtev za naplatu dugovanih 20.000 konvertibilnih maraka (u dinarskoj protivvrednost), na koji obaveza i glasi, a na koji iznos je tužiocu pravilno dosuđena kamata.

Sledom navedenog, dosuđenjem iznosa u konvertibilnim markama u dinarskoj protivvrednosti, tužbeni zahtev nije prekoračen i odluka je doneta u granicama zahteva stavljenog u postupku u smislu člana 3. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Istovremno postignuta je i svrha namirenja i ispunjenje dugovane novčane obaveze saglasno načelu jednake vrednosti uzajamnih davanja iz člana 15. Zakona o obligacionim odnosima.

Bez uticaja su navodi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, jer je počev od 01.01.2002. godine, na osnovu odluke o uslovima i načinu zamene stranih sredstava plaćanja za evro („Službeni list SRJ“ br. 71/2001), evro sredstvo plaćanja u 12 zemalja Evropske monetarne unije, pa se, shodno navedenoj Odluci, na evro plaća kamata po stopi koju propisuje Evropska centralna banka u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom kursu Narodne banke Srbije. To znači da je tužena dužna da na iznos glavnog duga isplati kamatu po stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 19.03.2007. godine do 24.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine, kada je stupio na snagu Zakon o zateznoj kamati („Službeni glasnik RS“ br. 119/12 od 17.12.2012. godine), po stopi koja je propisana odredbom člana 4. stav 1. i člana 5.Zakona o zateznoj kamati odnosno u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8 procentnih poena, koja se obračunava na iznos glavnog duga koji glasi na evre, a isplaćuje se u dinarima, a za period od 25.12.2012. godine zateznu kamatu po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati, kako to pravilno zaključuje i drugostepeni sud.

Suprotno revizijskim navodima, pravilna je i odluka o istaknutom kompenzacionom prigovoru doneta pravilnom primenom odredbe člana 341. stav 2. ZOO i pravila o teretu dokazivanja shodno članu 231. ZPP.

Iz navedenih razloga, neosnovano se revizijom tužene ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Kako je drugostepeni sud za svoju odluku dao jasne i potpune razloge, koje Vrhovni sud u svemu prihvata kao pravilne, suprotni navodi revizije koji predstavljaju ponavljanje navoda isticanih u žalbi na prvostepenu odluku nisu osnovani. Osim toga, ostalim revizijskim navodima se osporava ocena izvedenih dokaza zbog čega se revizija ne može izjaviti, prema članu 407. stav 2. ZPP, te ih ovaj sud neće detaljno obrazlagati u skladu sa odredbom člana 414. stav 2. ZPP.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković