Tužilac je podneo odgovor na reviziju. Troškove revizijskog postupka je tražio i opredelio.

Ispitujući pobijanu odluku u odbijajućem delu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Sl. glasnik RS“ br. 72/11, 55/14 ... 10/23), Vrhovni sud je ocenio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog na poslovima ... . Po nalogu tuženog od 11.03.2019. godine formirana je komisija koja je vršila kontrolu prisutnosti radnika na radnim mestima u toku radnog vremena, koja je u izveštaju od 13.03.2019. godine konstatovala da su dana 11.03.2019. godine u vremenu od 10,42 do 11,19 časova i 12.03.2019. godine od 13,25 do 13,35 časova svi radnici zatečeni na svojim radnim mestima sem tužioca. Tužiocu je rešenjem tuženog broj .../... od 01.04.2019. godine otkazan ugovor o radu br. ...-.../... od 30.08.2012. godine, sa aneksima od 13.12.2013. godine, aneksom 2 od 02.03.2013. godine, aneksom br. .../... od 29.09.2017. godine, aneksom br. 3 br. ...-.../... od 06.07.2018. godine, zbog svojom krivicom učinjene povrede radne obaveze u skladu sa članom 179. stav 2. tačka 1. Zakona o radu i članom 91. stav 1. tačka 7. Pravilnika o radu tuženog. U obrazloženju rešenja navedeno je da je tužilac 11.03.2019. godine i 12.03.2019. godine u toku radnog vremena, nakon korišćenja dnevnog odmora, samovoljno napustio svoje radno mesto bez obaveštavanja neposredno nadređenog rukovodioca ili direktora i ostavio celokupni sistem crpne stanice „...“ bez odgovarajućeg nadzora, ne obavestivši nikoga da će biti odsutan, kako bi se organizovala zamena, pa kako tužilac u navedenom periodu nije bio na godišnjem odmoru i nije odsustvovao sa rada po osnovu privremene sprečenosti za rad, njegovo samovoljno napuštanje radnog mesta se ima smatrati nesavesnim, odnosno nemarnim izvršavanjem radne obaveze krivicom zaposlenog u smislu člana 179. stav 2. tačka 1. Zakona o radu. Pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocu je dostavljeno upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu 19.03.2019. godine, na koje se blagovremeno izjasnio 26.03.2019. godine. Tužilac je 11.03.2019. godine po dolasku na radno mesto utvrdio da su polomljena stakla na prozorima crpne pumpe, o čemu je obavestio HE „Đerdap“ i tehničkog direktora kada je došao u njegovu kancelariju, nakon čega se vratio na svoje radno mesto i čekao da dođe policija, a posle nekog vremena je otišao do kuće po usisivač, da očisti staklo jer je njegova obaveza u stvari održavanje i čišćenje crpne pumpe, dok je 12.03.2019. godine otišao kući po terapiju i nakon toga se vrati na posao, a pre tog dana nije koristio pauzu. Utvrđeno je da je tužilac dnevni odmor pauzu koristio u vreme kada nije zatečen na radnom mestu i da odlukom o raspodeli radnog vremena i korišćenju dnevnog odmora u toku radnog dana br. 2235/2018 od 22.10.2018. godine za radnike na crpnim stanicima gde je tužilac radio nije bilo određeno vreme korišćenja pauze, da pauzu nisu koristili u fiksno određeno vreme zbog prirode posla radi obezbeđenja neprekidnog i nesmetanog funkcionisanja pumpi, koje ne mogu da se ostave zbog opasnosti od kvara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja o otkazu, uz osnovan zaključak da tuženi na kome je teret dokazivanja nije dokazao postojanje činjenica koje su obrazovale otkazni razlog iz člana 179. stav 2. tačka 1. Zakona o radu i člana 91. stav 1. tačka 7. Pravilnika o radu tuženog.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovano se revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Naime, osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu tuženi je doneo na osnovu člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/2005, 95/2018), u vezi sa članom 91. stav 1. tačka 7. Pravilnika o radu JKP „Dunav Veliko Gradište“ Veliko Gradište. Navednom zakonskom odredbom, propisano je da poslodavac zaposlenom može otkazati ugovor o radu ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to ako nesavesno ili nemarno izvršava radne obaveze. Pravilnikom o radu JKP „Dunav Veliko Gradište“ Veliko Gradište u članu 91. stav 1. tačka 7. predviđene su povrede radnih obaveza zbog kojih poslodavac može otkazati ugovor o radu zaposlenom, i to pored ostalih, neblagovremeno, nesavesno i nemarno izvršavanje radnih obaveza. Saglasno navedenoj zakonskoj odredbi, poslodavac može otkazati ugovor o radu zaposlenom ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze, pri čemu je teret dokazivanja postojanja činjenica koje formiraju otkazni razlog na strani poslodavca.

U konkretnom slučaju, rešenjem o otkazu ugovora o radu tužiocu je stavljeno na teret da je 11.03.2019. godine i 12.03.2019. godine u toku radnog vremena, nakon korišćenja dnevnog odmora, samovoljno napustio svoje radno mesto bez obaveštavanja neposredno nadređenog rukovodioca ili direktora i ostavio celokupni sistem crpne stanice bez odgovarajućeg nadzora, ne obavestivši nikoga da će biti odsutan, kako bi se organizovala zamena, iako u navedenom periodu nije bio na godišnjem odmoru i nije odsustvovao sa rada po osnovu privremene sprečenosti za rad, zbog čega se njegovo samovoljno napuštanje radnog mesta ima smatrati nesavesnim, odnosno nemarnim izvršavanjem radne obaveze krivicom zaposlenog u smislu člana 179. stav 2. tačka 1. Zakona o radu. Tuženi (poslodavac) nije pružio dokaze na osnovu kojih bi se moglo pouzdano i nesumnjivo utvrditi da postoji krivica tužioca kao zaposlenog za povredu radne obaveza koja mu je osporenim rešenjem stavljena na teret (odnosno da je kritičnom prilikom samovoljno nakon odmora u toku radne pauze ostavio bez nadzora stanicu i time postupio suprotno pravilima ponašanja utvrđenim od strane poslodavca koja mu nisu mogla ostati nepoznata), iako je na njemu bio teret dokazivanja postojanja činjenica koje su obrazovale otkazni razlog.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog suda, pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je rešenje poništeno kao nezakonito, s obzirom da tuženi na kome je teret dokazivanja nije pružio dokaze o postojanju krivice i osnovanog razloga za otkaz ugovora o radu tužiocu, primenom člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu. Naprotiv, iz rezultata dokaznog postupka pouzdano proizlazi utvrđenje da odlukom o rasporedu radnog vremena i vremenu korišćenja dnevnog odmora u toku dnevnog rada za zaposlene na crpnim stanicama nije određeno vreme za korišćenje pauze, da pauzu i nisu koristili u tačno određeno vreme zbog prirode posla i da prilikom kontrole radnog vremena tužilac nije zatečen na radnom mestu jer je koristio pauzu, kao i da tuženi nije dokazao da je praksa bila da se zaposleni koji rade na crpnim stanicama javljaju rukovodiocima da bi im obezbedili zamenu kada koriste tu pauzu. S toga otkazni razlog na kom je zasnovano pobijano rešenje nije nastao i nema odgovornosti tužioca za povredu radne obaveze koja mu je osporenim rešenjem stavljena na teret, pa su suprotni navodi revizije neosnovani.

Kako se u revizijskom postupku raspravljaju pravna, a ne i činjenična pitanja, predmet ocene revizijskog suda nisu bili navodi revizije kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje (član 407. stav 2. ZPP).

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Zahtev tužioca za naknadu troškova sastava odgovora na reviziju, odbijen je na osnovu člana 154. stav 1. ZPP, jer odgovor na reviziju nije potreban radi vođenja parnice, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković