.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 3566/2023
14.02.2025. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelene Ivanović, predsednika veća, Željka Škorića i Vesne Subić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., ..., čiji je punomoćnik Dejan Cvijanović, advokat iz ..., protiv tuženog Doma za decu i lica ometena u razvoju „ Dr Nikola Šumenković“ Stamnica, Petrovac na Mlavi, radi isplate, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3066/22 od 01.06.2023. godine, u sednici održanoj 14.02.2025. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3066/22 od 01.06.2023. godine.
ODBIJA SE zahtev tužilje za naknadu troškova revizijskog postupka.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Petrovcu na Mlavi P1 10/21 od 30.03.2022. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je koeficijent zarade tužilje 15.83 u skladu sa Uredbom o koeficijentima za obračun plata zaposlenih u javnim službama počev od 23.09.2016. godine, što je tuženi dužan priznati i trpeti. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime naknade razlike u neto zaradi, za period od 23.09.2016. godine do 30.04.2019. godine, isplati pojedinačne mesečne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom od označenih datuma dospelosti do konačne isplate, kao u ovom stavu izreke. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da na dosuđene osnovice uplati tužilji pripadajuće doprinose, kao u ovom stavu izreke. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužilji počev od maja 2019. godine pa ubuduće do konačnog usklađivanja zarade u skladu sa stavom prvim izreke presude isplaćuje razliku u neto zaradi do koeficijenta 15.83 i pripadajuće doprinose, sa zakonskom zateznom kamatom, kao u ovom stavu izreke. Stavom petim izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove postupka u iznosu od 462.900,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.
Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3066/22 od 01.06.2023. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Petrovcu na Mlavi P1 10/21 od 30.03.2022. godine, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da je koeficijent zarade tužilje 15.83 u skladu sa Uredbom o koeficijentima za obračun plata zaposlenih u javnim službama počev od 23.09.2016. godine, što je tuženi dužan priznati i trpeti. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se obaveže tuženi da joj na ime naknade razlike u neto zaradi, za period od 23.09.2016. godine zaključno sa 30.04.2019. godine, isplati pojedinačne mesečne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom od označenih datuma dospelosti do isplate, kao u ovom stavu izreke. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se obaveže tuženi da joj, za period od 23.09.2016. godine do 30.04.2019. godine, na dosuđene osnovice tom presudom uplati obavezne doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu za PIO – ispostava Petrovac, doprinose za zdravstveno osiguranje matičnoj filijali Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje i doprinose za slučaj nezaposlenosti nadležnoj filijali Službe za zapošljavanje. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se obaveže tuženi da joj počev od maja 2019. godine pa ubuduće do konačnog usklađivanja zarade u skladu sa stavom prvim izreke presude isplaćuje razliku u neto zaradi do koeficijenta 15.83 sa pripadajućim obaveznim doprinosima za penzijsko i invalidsko osiguranje – ispostava Petrovac, doprinose za zdravstveno osiguranje matičnoj filijali Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje i doprinose za slučaj nezaposlenosti nadležnoj filijali Službe za zapošljavanje, sa zakonskom zateznom kamatom, kao u ovom stavu izreke. Stavom petim izreke, obavezana je tužilja da tuženom nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 30.000,00 dinara.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku, zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 i 23/10 – drugi zakon) - u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da je revizija tužilje neosnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja - ... sa ... stepenom stručne spreme je zasnovala radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme Ugovorom o radu od 16.12.2011. godine i raspoređena je na radno mesto radnog ..., za koje je Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova tuženog određeno da može da ga obavlja lice sa VII ili VI stepenom stručne spreme – društvenog smera pedagoške struke i položenim odgovarajućim stručnim ispitom. Narednim Ugovorom o radu od 25.09.2014. godine, predviđeno je da će se tužilji, raspoređenoj na poslovima radnog terapeuta, osnovna zarada obračunavati primenom koeficijenta 10,69, prema elementima utvrđenim Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama i Uredbom o koeficijentima za obračun plata zaposlenih u javnim službama. Tužilja je prema diplomi ... škole strukovnih studija u ... od 23.09.2016. godine stekla više obrazovanje - VI stepen stručne spreme i stručni naziv – viši ..., nakon čega se obratila poslodavcu zahtevom da joj se uskladi obračun zarade sa stečenim stepenom obrazovanja, odnosno da joj se isplaćuje zarada obračunata primenom koeficijenta od 15,83, koji je navedenom Uredbom o koeficijentima za obračun plata zaposlenih u javnim službama određen za izvršioca poslova ... u socijalnim službama sa VI stepenom stručne spreme. Pošto od nadležnog ministarstva nije dobio pozitivan odgovor u vezi tužiljinog zahteva, tuženi je nastavio da tužilji obračunava osnovnu zaradu primenom koeficijenta 10,69. Na radnom mestu ... kod tuženog je angažovano ukupno deset zaposlenih, od kojim pet lica sa IV stepenom stručne spreme, s tim da ni kod jednog od zaposlenih nije došlo do povećanja koeficijenta, a da prethodno nije praćen popunjavanjem ili premeštajem na upražnjeno radno mesto. Ekonomsko – finansijskim veštačenjem, utvrđena je visina razlike u zaradi tužilje, između iznosa koji su joj u utuženom periodu isplaćeni i zarade obračunate primenom koeficijenta 15,83.
Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom odredaba člana 104, člana 110. stav 1. i člana 164. Zakona o radu u vezi člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, našao da je tužbeni zahtev tužilje osnovan, iz razloga što tuženi poslodavac tužilji, nakon sticanja VI stepena stručne spreme, nije izvršio usaglašavanje koeficijenta zarade i novostečenog stepena njene stručne spreme.
Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je kao neosnovan odbio tužbeni zahtev, nalazeći da tužilji ne pripada tražena razlika u zaradi primenom uvećanog koeficijenta, jer tuženi nije izmenio ugovorene uslove rada, niti je to bio dužan da učini. U konkretnom slučaju se primenjuje zaključeni Ugovor o radu od 25.09.2014. godine, čija punovažnost nije dovedena u pitanje i osnovnom koga je tužilji obračunavana i isplaćivana plata tokom čitavog utuženog perioda. Činjenica da je tužilja u međuvremenu stekla diplomu višeg fizioterapeuta, po oceni drugostepenog suda, sama po sebi ne obavezuje poslodavca da zaposlenom prizna novostečeno zvanje i shodno tome mu uveća koeficijent plate prema važećoj Uredbi o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, jer se radi o diskrecionom pravu poslodavca kojim se on u konkretnom slučaju nije koristio. Pri tom, tuženi u smislu člana 4. Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik RS“, broj 116/14 i 95/18), koji je važio u utuženom periodu, nije imao mogućnost da poveća iznos plate tužilji, a niti je to mogao da učini po osnovu uspešnosti (napredovanja).
Prema stanovištu Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je prvostepenu presudu preinačio i odbio tužbeni zahtev.
Naime, u konkretnom slučaju, tužilja je zasnovala radni odnos kod tuženog sa srednjom stručnom spremom i koeficijentom za obračun zarade 10,69, primenom kog koeficijenta je tuženi obračunavao i isplaćivao zaradu tužilji u utuženom periodu. Činjenica da je tužilja naknadno, 23.09.2016. godine, stekla više obrazovanje, nije po automatizmu vodila obavezi tuženog da sa njom zaključi ugovor o radu sa koeficijenom za obračun zarade od 15,83, jer je ta promena u domenu autonomije poslodavca. Budući da tuženi poslodavac nije izmenio ugovorene uslove rada, niti je to bio dužan da iz navedenih razloga učini, tužilji je u utuženom periodu na osnovu punovažnog ugovora o radu obračunavana i isplaćivana zarada, pa tužilja neosnovano potražuje razliku zarade i pripadajuće doprinose.
Sa izloženih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.
Odluka o troškovima postupka iz stava drugog izreke doneta je primenom člana 165. stav 1. u vezi člana 153. ZPP, imajući u vidu da revident nije uspela u ovom postupku.
Predsednik veća – sudija
Jelena Ivanović, s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
