U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Mirjane Andrijašević, predsednika veća, Ivane Rađenović, Vladislave Milićević, Marine Milanović i Vesne Mastilović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Ljubica Vignjević, advokat iz ..., protiv tuženog Grada Novog Sada, koga zastupa Pravobranilaštvo Grada Novog Sada, radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1389/24 od 29.05.2024. godine, u sednici održanoj 03.07.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1389/24 od 29.05.2024. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

DELIMIČNO SE USVAJA revizija tuženog, pa se PREINAČUJU presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1389/24 od 29.05.2024. godine, u delu stava prvog izreke (kojim je potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom i trećem izreke) i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P 2816/2021 od 12.07.2023. godine u stavovima prvom, drugom i trećem izreke, tako što se DELIMIČNO ODBIJA, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je tuženi nosilac prava javne svojine na 1428/11358 dela kat.parcele br. .. u površini od 181 m2, upisana u LN br. .. KO Sremska Kamenica, da se obaveže tuženi da na predmetnoj parceli pred nadležnim Republičkim geodetskim zavodom izvrši upis javne svojine u korist tuženog i da se tuženi obaveže da tužiocu isplati preko iznosa od 704.100,18 do traženih 1.022.658,21 dinara (za iznos od 318.558,03 dinara), sa zakonskom zateznom kamatom od 12.07.2023. godine do isplate.

U preostalom delu revizija tuženog, ODBIJA SE kao neosnovana.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženom naknadi troškove revizijskog postupka od 10.750,13 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema otpravka ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P 2816/2021 od 12.07.2023. godine, stavovima prvim i drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno je da je tuženi stekao pravo javne svojine na faktički eksproprisanoj nepokretnoti na 1428/11358 dela kat.parceli br. .. ukupne površine 581 m2, koja je upisana u LN br. .. KO Sremska Kamenica i obavezan je tuženi da na predmetnoj parceli pred nadležnim Republičkim geodetskim zavodom izvrši upis javne svojine u korist tuženog, što je tužilac dužan da prizna i trpi. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu isplati 1.022.658,21 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 12.07.2023. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka od 319.902,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1389/24 od 29.05.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o istoj odluči u skladu sa odredbom člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 18/20), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), pa je našao da je revizija tuženog delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je suvlasnik sa udelom 1428/11358 na parceli br. .., ukupne površine 581 m2, upisana u LN br. .. KO Sremska Kamenica, gradsko građevinsko zemljište, vinograd prve klase. Prema Planu generalne regulacije Mišeluka sa Ribnjakom (,,Sl. list Grada Novog Sada“, br. 50/2014) i Planu detaljne regulacije Mišeluka II u Novom Sadu (,,Sl. list Grada Novog Sada“, br. 26/2017), predmetna parcela br. .. KO Sremska Kamenica, celom površinom namenjena je za javnu površinu, deo saobraćajne površine - ulice ... i na njoj nije predviđena izgradnja porodičnih objekata. Taj lokalitet je infrastrukturno opremljen elektroenergetskom, vodovodnom, ptt, gasnom mrežom i javnom rasvetom. Prema faktičkom stanju, predmetna parcela je privedena planskoj nameni u površini od 400 m2, koristi se kao deo asfaltne saobraćajnice u ulici ... i kao betonsko behatonske staze i platoi ispred građevinskih parcela sa istočne strane predmetne parcele, što sve čini 68,85% ukupne površine parcele. Deo predmetne parcele u površini od 181 m2 odnosno 31,15% nije priveden svojoj planskoj nameni, ograđen je i funkcionalno se koristi kao delovi dvorišta zajedno sa susednim građevinskim parcelama br. .., .., .. i kao deo parcele na kome je izgrađena nadstrešnica koja funkionalno pripada objektu na parceli .. . Nalazom i mišljenjem veštaka građevinske struke utvrđena je tržišna vrednost 1m2 gradskog građevinskog zemljišta predmetne parcela od 14.000,00 dinara, tako da tržišna vrednost suvlasničkog udela tužioca od 1428/11358 iznosi 1.022.658,21 dinara. Postupak eksproprijacije za predmetnu parcelu nije vođen, nije doneta odluka o oduzimanju zemljišta, niti o određivanju naknade za oduzeto zemljište, a tužiocu nije isplaćena naknada za faktički oduzeto zemljište.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom člana 58. Ustava Republike Srbije, Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 42. Zakon o eksproprijaciji ocenili da je osnovan tužbeni zahtev, nalazeći da je tužilac, kao suvlasnik predmetne parcele, usled propusta u dužem vremenskom periodu nosioca javne vlasti u realizaciji donetih planskih akata i preduzetih faktičkih radnji, da pokrene i sprovede odgovarajući postupak i imaocu svojinskog prava isplati tržišnu vrednost nepokretnosti, onemogućen da u punom obimu ostvaruje svojinska ovlašćenja na predmetnoj parceli. Ta povreda zajemčenog prava na mirno uživanje imovine opravdava dosudu novčane naknade u visini tržišne vrednosti predmetne parcele shodno tužiočevom suvlasničkom udelu i sledom toga utvrđenje prava svojine na navedenoj parceli u korist tuženog, zbog čega je usvojen tužbeni zahtev.

Po stanovištu Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tuženog ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su obavezali tuženog da u celosti isplati naknadu za predmetne parcele.

Odredbom člana 58. Ustava Republike Srbije, propisano je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1), da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona i da je učinjeno uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2). Saglasno navedenom, dozvoljeno oduzimanje prava svojine koje ne predstavlja povredu prava na imovinu postoji samo kada su kumulativno ispunjena dva uslova: da je učinjeno u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona i da je učinjeno uz naknadu koja ne može da bude niža od tržišne.

Članom 1. stavom 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, garantuje se zaštita imovine i propisano je da svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine, da niko ne može biti lišen svoje imovine osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava. Stavom 2. istog člana propisano je da prethodne odredbe ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu sa opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.

Odredbom člana 2. stav 6. Zakona o planiranju i izgradnji („Sl. glasnik RS“, br. 72/2009...89/2018), koji je bio snazi u vreme usvajanja Prema Planu generalne regulacije Mišeluka sa Ribnjakom (,,Sl. list Grada Novog Sada“, br. 50/2014) i Planu detaljne regulacije Mišeluka II u Novom Sadu (,,Sl. list Grada Novog Sada“, br. 26/2017), propisano je da je površina javne namene prostor određen planskim dokumentom za uređenje ili izgradnju objekata javne namene ili javnih površina, za koje je predviđeno utvrđivanje javnog interesa u skladu sa posebnim zakonom (ulice, trgovi, parkovi i drugo).

Prema članu 10. stav 2. Zakona o javnoj svojini („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 72/11... 95/2018), dobrima u opštoj upotrebi u javnoj svojini, smatraju se one stvari koje su zbog svoje prirode namenjene korišćenju svih i koje su, kao takve, određene zakonom (javni putevi, javne pruge, most i tunel na javnom putu, pruzi ili ulici, ulice, trgovi, javni parkovi, granični prelazi i drugo). Prema stavu 10. istog člana, dobra u opštoj upotrebi su u svojini Republike Srbije, izuzev puteva drugog reda koji su u svojini autonomne pokrajine na čijoj se teritoriji nalaze, kao i izuzev nekategorisanih puteva, opštinskih puteva i ulica (koji nisu deo autoputa ili državnog puta prvog i drugog reda) i trgova i javnih površina koji su u svojini jedinica lokalne samouprave na čijoj se teritoriji nalaze.

U konkretnom slučaju, predmetna parcela na kojoj je tužilac nosilac prava susvojine, prema urbanističkim planskim dokumentima tuženog Grada Novog Sada predviđena je za površinu javne namene – regulaciju ulice ... . Prema faktičkom stanju ta parcela u površini od 400 m2, odnosno 68,85% predstavlja deo asfaltne saobraćajnice u ulici ..., betonsko behatonske staze i platoi ispred građevinskih parcela sa istočne strane predmetne parcele koju koristi neograničen broj lica, ali manjim delom od 181 m2 što čini 31,15% ukupne površine, nije priveden nameni, ograđen je i funkcionalno se koristi kao delovi dvorišta zajedno sa susednim građevinskim parcelama br. .., .., .. i deo parcele na kome je izgrađena nadstrešnica koja funkionalno pripada objektu na parceli .. .

Imajući u vidu činjenicu da je deo predmetne parcele faktički privedena nameni predviđenoj planskim aktom, s obzirom na to da se koristi kao javni put u naselju i da je na taj način izvršena tzv. faktička eksproprijacija, koja i nastaje kada se na zemljištu grade putevi, infrastrukturni i drugi objekti u javnom interesu, iako ne postoji rešenje o eksproprijaciji zemljišta, odnosno njegovom izuzimanju iz poseda, to je po oceni Vrhovnog suda pravilan zaključak nižestepenih sudova da, kada je zemljište faktički privedeno nameni u skladu sa planskim aktom i po sili zakona postalo javna svojina, tužilac kao korisnik tog zemljišta ne može trpeti štetne posledice zato što nadležni organ nije sproveo upravni postupak i doneo rešenje o eksproprijaciji koje bi bilo osnov za isplatu novčane naknade. Tužiocu je time povređeno pravo na imovinu, pa zato ima pravo na naknadu za faktički oduzetu imovinu, odnosno zbog izvršene faktičke eksproprijacije zemljišta, shodno članu 42. Zakona o eksproprijaciji.

Kod utvrđenja da se predmetna katastarska parcela br. .., delom u površini od 400 m2 koristi kao ulica, behatonske staze i platoi, što čini 68,85% ukupne površine te parcele, a kako su ulice javno dobro u opštoj upotrebi i u svojini su jedinice lokalne samouprave na čijoj se teritoriji nalaze na osnovu člana 10. stav 2. i 7. Zakona o javnoj svojini, to je tuženi u obavezi da tužiocu isplati odgovarajuću novčanu naknadu za faktički oduzet deo predmetne parcele. Nalazom i mišljenjem sudskog veštaka utvrđena je visina naknade prema tržišnoj vrednosti predmetne parcele, a što prema tužiočevom suvlasničkom udelu iznosi 1.022.658,21 dinara. Slednom iznetog, tuženi u obavezi da tužiocu isplati novčanu naknadu srazmerno delu faktički eksproprisane predmetne parcele br. .. od 68,85% (400 m2) u iznosu od 704.100,18 dinara.

Međutim, postupak oduzimanja zemljišta nije u celosti sproveden na način propisan Zakonom o eksproprijaciji, niti je parcela br. .. u preostaloj površini od 181 m2 faktički oduzeta od tužioca i privedena nameni u skladu sa donetim planskim aktima.

Time što je predmetna parcele obuhvaćena planskim dokumentom njena postojeća namena i promena titulara stvarnog prava se ne menja po automatizmu, niti je zbog činjenice da je planski akt donet, sporno zemljište postalo javna svojina. Postupak oduzimanja zemljišta nije sproveden na način propisan Zakonom o eksproprijaciji, niti je zemljište faktički oduzeto od tužioca i privedeno nameni predviđenoj planskim aktima. U takvoj situaciji, za promenu oblika svojine iz privatne u javnu i isplatu tražene novčane naknade u visini tržišne vrednosti zemljišta kao za oduzeto pravo svojine, nije dovoljno samo da je ono planskim aktima jedinice lokalne samouprave određeno za javnu površinu, već je nužno da je zemljište i neposredno oduzeto i da se koristi kao javna površina, čime bi vlasnik bio onemogućen da na njemu ostvaruje vlasnička prava u punom obimu, što ovde nije slučaj.

Predmetni deo parcele u navedenoj površini od 181 m2 nije faktički na licu mesta priveden nameni predviđenoj planskim aktima, jer se taj deo parele ne koristi kao ulica - javni put, niti je tužilac deposediran na tom spornom delu nepokretnosti koji je ograđen i funkcionalno se koristi kao deo dvorišta zajedno sa susednim građevinskim parcelama. Navedeni deo predmetne parcele još uvek ne predstavlja površinu javne namene zbog čega bi tuženi bio u obavezi da tužiocu isplati njegovu tržišnu vrednost, a planski akt koji nije faktički sproveden, ne može biti ni osnov sticanja prava javne svojine tuženog.

Tuženi ima funkciju urbanističkog planiranja građevinskog područja i donošenja prostornih planova, ali za isplatu naknade po osnovu oduzimanja prava svojine i garantovanog prava na imovinu sama činjenica donošenja planskih akata ne može se smatrati privođenjem zemljišta nameni, jer se tek sprovođenjem zakonske procedure za oduzimanje zemljišta ili neposrednim oduzimanjem i lišavanjem vlasnika da zemljište koristi u punom obimu svojih vlasničkih ovlašćenja, stiču uslovi za isplatu tržišne naknade i obavezu tuženog da sprovede postupak parcelacije i izvrši upis svog prava svojine.

Sledom izloženog, po stanovištu Vrhovnog suda ne može se prihvatiti ocena nižestepenih sudova da je zbog postojanja planskih rešenja pravo susvojine tužioca u toj meri ograničeno da vodi obavezi javne vlasti da mu isplati tržišnu vrednost nepokretnosti i za površinu koja nije faktički privedena planiranoj nameni. Imajući u vidu navedeno, pravo tužioca na isplatu navedene naknade u visini tržišne vrednosti zemljišta za deo predmetnih parcela prema suvlasničkom udelu tužioca za parcelu br. .. u preostaloj površini od 181 m2 (što čini 31,15% ukupne površine) koja se u tom delu ne koriste kao javna površina, može nastati tek u momentu kada joj tuženi zemljište faktički oduzme i privede nameni, zbog čega su nižestepene presude u tom delu preinačene i odbijen zahtev za isplatu srazmernog iznosa od 318.558,03 dinara dinara.

Pravilno je odlučeno i o naknadi troškova postupka na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 1. i 414. stav 1. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u stavovima drugom i trećem izreke.

Tuženi je delimično uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu članova 153. stav 2, 154. stav 2. i 163. stav 2. ZPP, pripada srazmerno opredeljen deo troškova na ime sastava revizije, prema važećoj advokatskoj tarifi u vreme preduzimanja te radnje, u iznosu od 10.750,13 dinara.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković