3. treća sporna deonica puta definisana od tačke T10 do tačke T11. Koordinate tačaka su: T10=7 393 732, 79 - 4 784 568,18 i T11 = 7 393 764, 45 - 4 784 579,12. Sporna deonica većim delom ide preko južnog dela parcele tužioca kp.br. .. KO Slatina Osovina deonice trase novoformiranog puta od tačke T10 do tačke T11 pruža se približno pravcem jugozapad-severoistok u prosečnoj širini od 3,0 m. Osovina ove trase novoformiranog puta ide preko parcele tužioca i to kp.br. .. KO Slatina u dužini od 28,63 m.

4. četvrta sporna deonica puta definisana od tačke T12 do tačke T13. Koordinate tačaka su: T12 =7 393 813, 89 – 4 784 590,43 i T13 -7 393 831, 67 – 4 784 600,66. Sporna deonica manjim svojim delom ide preko severnog dela parcele tužioca kp.br. .. KO Slatina, do većeg dela se poklapa sa kp.br. .. KO Slatina. Osovina trase novoformiranog puta od tačke T12 do tačke T13 pruža se približnim pravcem jugozapad-severoistok u prosečnoj širini od 3,0 m. Osovina ove trase novoformiranog puta ide preko parcele tužioca i to kp.br. .. KO Slatina u dužini od 7,05 m.

5. peta sporna deonica puta definisana od tačke T14/92 do tačke T15/93. Koordinate tačaka su: T14/92 =7 393 855, 86 – 4 784 611,03. T15/93 =7 393 872, 81 - 4 784 618,81 Osovina deonica trase novoformiranog puta ide većim delom preko južnog dela parcele tužioca kp.br. .. KO Slatina, dok manjim delom se poklapa sa kl.br. .. KO Slatina, katastarsko nekategorisanog puta. Osovina trase novoformiranog puta od tačke T14/92 do tačke T15/93 pruža se približno pravcem jugozapad-severoistok u prosečnoj širini od 3,0 m. Osovina ove trase novoformiranog puta ide preko parcele tužioca i to kp.br. .. KO Slatina u dužini od 10,66 m, radi dolaska na kp.br 884, po kulturi zemljište pod zgradom-objektom u površini od 0.00,45 ha, zemljište pod zgradom-objektoim u površini od 2.00,29 ha, zemljište uz zgradu-objekat u površini od 5.05,00 ha i pašnjak četvrte klase u površini od 5.05,21 ha ukupne površine od 0.10,95 ha, upisano u list nepokretnosti broj .. KO Slatina na ime GG sa udelom od 1/1 i kp.br. ... po kulturi zemljište pod zgradom- objektom u površini od 0.00,38 ha, zemljište pod zgradom objekta u površini od 0.00,22 ha, zemljište uz zgradu-objekat u površini od 5.05,00 ha i voćnjak četvrte klase u površini od 0.00,57 ha, ukupne površine od 0.06,17 ha upisana u list nepokretnosti broj .. KO Slatina na ime DD, ĐĐ i EE da udelima od po 1/3 idealne, kao povlasne, što su tuženi dužni da priznaju i uzdrže se od takvog ili sličnog ponašanja i prolaza navedenim putnim pravcima, pod pretnjom zakonskih posledica, sve u roku od 15 dana od dana prijema pisanog otpremanja presude. Obavezani su da tužiocu solidarno plate, na ime troškova parničnog postupka, iznos od 500.691,00 dinara, sa zakonskim zateznim kamatom na taj iznos počev od dana izvršenja presude pa do konačne isplate, sve u roku od 15 dana od dana prijema presude, pod pretnjom izvršenja. Odbijena je žalba tužioca izjavljena protiv rešenja o troškovima veštačenja i potvrđeno rešenje rešenje Osnovnog suda u Prijepolju P.br. 58/23 od 19.02.2024. godine.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude blagovremene revizije ulažu tuženi zbog bitne povrede učinjene u postupku po žalbi, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava, pa u smislu obrazloženih navoda predlažu da se odluka ukine ili preinači.

Tužilac je podneo odgovor na revizije kojim osporava osnovanost revizijskih razloga i tačnost revizijskih navoda sa predlogom da se revizije kao neosnovane odbiju.

Revizija tuženih dozvoljena je u smislu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući drugostepenu presudu u granicama određenim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da su revizije osnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju od strane prvostepenog suda, u okviru Katastarske Opštine Slatina, katastarske parcele .. i .. bile su u funkciji nekategorisanih puteva, a obe su u SKN Prijepolje, listu nepokretnosti .., evidentirane kao nekategorisani put u javnoj svojini imaoca prava Opštine Prijepolje. Rekonstrukcijom tih postojećih puteva, zbog loše konfiguracije terena i da bi se postojeći put prilagodio za prohodnost pored zaprega i drugim vozilima, na pojedinim delovima vršeno je proširivanje prosecanjem novih deonica preko parcela fizičkih lica što je dovelo do odstupanja od trase katastarskog, nekategorisanog puta. Utvrđeno je, nalazom veštaka, da su u pogledu katastarske parcele broj .. (nekategorisani put) odstupanja neznatna. Međutim, trasa nekategorisanog puta parcele broj .. KO Slatina je na više mesta izmenjena novoformiranim putem, pa delovi trase katastarskog nekategorisanog puta koji su ostali van novoformiranog, sada postojećeg, su zarasli i neprohodni za vozila. Sa druge strane, trasa novoformiranih delova puta na više mesta zadire u parcele tužioca broj .., .., .., .., .., .. sve KO Slatina. Dakle, radovi koji su izvođeni na uređenju i proširivanju postojećih trasa katastarskih nekategorisanih puteva kao i na prosecanju novih deonica puta van katastarskih granica navedenih nekategorisanih puteva imali su za posledicu zauzeće delova parcela trećih lica, pa i parcela tužioca, kao i stavljanje van funkcije korišćenja pojedinih delova katastarskog nekategorisanog puta parcele .. KO Slatina. Sporni delovi puta, kojim se zadire u parcele tužioca, ne razlikuju se od ostatka puta u pogledu širine, pravca pružanja i kvaliteta. Sporni deo puta, odnosno putni pravci koji čine sastavni deo javnog nekategorisanog puta, prema utvrđenju prvostepenog suda, probijen je 1978. godine uz učešće meštana sela Slatine i Rogojevca i uz učešće Mesne zajednice Slatina. Radovima je rukovodio otac tužioca jer je bio predsednik Mesne zajednice Slatina. Prvostepeni sud je utvrdio i to da se spornim putem prolazilo od kada je probijen i pešice i zapregom i svim vrstama motornih vozila, te da niko nije branio prolaz, sve dok tužilac i njegov pokojni brat nisu zabranili prolaz tuženima.

Pozivom na odredbu čl. 49. stav 1, čl. 54. stav 1. i čl. 58. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa prvostepeni sud tužbeni zahtev odbija. Obrazlaže da je u postupku utvrđeno da su spornim putem nesmetano prolazili pravni prethodnici tuženih, tuženi, kao i ostali meštani sela Slatina, Rogajevca, Jedinog bora i Poda i to peške, zaprežnim vozilima i svim vrstama motornih vozila, da je put potreban za korišćenje tuženim, da su više od 20 godina faktički ostvarivali pravo službenosti prolaza a da se vlasnici poslužnog dobra tome nisu protivili, te da je neosnovan zahtev za prestankom stvarne službenosti svim vrstama motornih vozila.

Drugostepeni sud obrazlaže da je prvostepeni sud utvrdio da je put probijen 1978. godine i da je to učinio otac tužioca radeći za sopstvene potrebe i sopstvenim sredstvima uz određenu pomoć MZ Slatina koju su pružali meštani, za prolaz pešice i eventualno konjskom zapregom, a zatim i da je postojalo protivljenje tužioca i njegovih pravnih prethodnika prolasku tuženih putničkim vozilima i mehanizacijom što znači, kako obrazlaže na strani sedmoj presude, da je prvostepeni sud pogrešno ocenio da se korišćenje prolaza kroz parcele tužioca odvijalo bez protivljenja vlasnika poslužnog dobra. Obrazlaže i da je pogrešna ocena prvostepenog suda se prolaz tuženih kroz parcele tužioca odvijao putem koji predstavlja javno dobro budući da tuženi nisu dokazali da deo trase puta koji prolazi kroz parcele tužioca predstavlja javno dobro. Ocenjuje da ni tužilac ni njegov prethodnik nisu, ni prećutno ni izričito, dali saglasnost tuženima za za prolaz pešice ili vozilima preko zemljišta na parcelama koje su u vlasništvu tužioca. Drugostepeni sud napominje da nema odluke suda ili drugog državnog organa na osnovu koje bi se moglo zaključiti da na delovima parcela tužioca postoji bilo kakvo pravo tuženih kao vlasnika povlasnog dobra koje je ustanovljeno na teret tužioca kao vlasnika poslužnog dobra i da, suprotno obrazloženju prvostepenog suda, predmet tužbenog zahteva nije prestanak službenosti. Ukazuje da tužilac traži da prvostepeni sud utvrdi da tuženi nemaju pravo službenosti prolaza kolima, kamionom ili mehanizacijom preko parcela tužioca, što znači da traži da se utvrdi da to pravo nikada nisu ostvarili, da tuženi nisu dokazali da to pravo imaju po bilo kom pravnom osnovu, da nije dovoljno da ističu činjenicu faktičkog prolaza parcelama tužioca već da dokažu da im to pravo pripada i to kako u vreme kada je put probijen, tako i posle protivljenja tužioca njihovom prolazu počev od 2017. godine. Zaključuje da niti postoji saglasnost tužioca za faktičkim vršenjem prolaza tuženih kroz tužiočeve parcele, niti su tuženi dokazali da su kroz parcele tužioca prolazili motornim vozilima i mehanizacijom u periodu dužem od 20 godina što je uslov za sticanje službenosti održajem u smislu člana 54. stav 1. Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa. Stoga, nalazeći da je činjenično stanje pravilno utvrđeno ali da na isto nije pravilno primenjeno materijalno pravo prenačava prvostepenu odluku i usvaja tužbeni zahtev.

Revizijama tuženih ukazuje se, između ostalog, da je odluka drugostepenog suda zasnovana na drugačijem činjeničnom stanju od onog koje je utvrđeno prvostepenom presudom bez da je drugostepeni sud otvorio raspravu.

Drugostepeni sud se pozvao na odredbu člana 394. tačka 4. Zakona o parničnom postupku. Međutim, navedena odredba Zakona o parničnom postupku predstavlja osnov za preinačenje samo ukoliko sud smatra da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno, ali da je pogrešno primenjeno materijalno pravo. Odluka se može preinačiti i s osloncem na odredbu člana 394. tačka 2. istog propisa ako drugostepeni sud zaključi da je prvostepeni sud pogrešno ocenio isprave i posredno izvedene dokaze, a odluka je zasnovana na tim dokazima. To znači da se ne može, bez rasprave, preinačiti ukoliko drugostepeni sud oceni da je prvostepeni pogrešno ocenio neposredno izvedene dokaze kao što je saslušanje stranaka ili svedoka. Najzad, a prema članu 394. tačka 3. Zakona o parničnom postupku, može se preinačiti prvostepena presuda i ukoliko iz činjenica koje je utvrdio, prvostepeni sud izveo nepravilan zaključak o postojanju drugih na kojima je zasnovana presuda.

U konkretnom slučaju prvostepeni sud je svoju odluku zasnovao na utvrđenju da je sporni put probijen 1978. godine uz učešće meštana sela Slatine i Rogojevice i uz učešće Mesne Zajednice Slatina, uz rukovođenje oca tužioca koji je zajedno sa meštanima pravio i popravljao sporni putni pravac (strana 17. stav deseti i jedanaesti prvostepene presude) i da se spornim putem prolazilo od kada je probijen i pešice i zapregom i svim motornim vozilima, te da niko nije branio prolaz, sve dok AA nisu zabranili prolaz tuženim (strana 18. prvi stav prvostepene presude).

Drugostepeni sud, sasvim drugačije interpretira utvrđenje činjenice prvostepenog suda, tako što na strani 4. navodi da je put probijen 1978. godine od strane oca tužioca za njegove sopstvene potrebe i sopstvenim sredstvima, a uz određenu pomoć mesne zajednice koju su pružili meštani za prolaz pešice eventualno zapregom (strana 4 treći stav drugostepene odluke) i da je postojalo jasno protivljenje tužioca, kao i njegovog prethodnika (strana 7. drugi stav). Drugostepeni sud dakle, bez rasprave, utvrđuje drugačije činjenično stanje na kojem zasniva svoju odluku. Pritom, konstatuje da su 2017. godine, prilikom prolaska tuženih, tužilac i njegov brat saopštili protivljenje, zanemarujući da je prvostepeni sud utvrdio, i obrazložio, da od kada je probijen put (što znači od 1978. godine), da je korišćen kako za prolaz pešice tako i zapregom i svim vrstama motornih vozila, te da niko nije branio prolaz sve dok AA nisu zabranili prolaz tuženima. Očito je da je prvostepeni sud utvrdio da je do prvog protivljenja, računajući od 1978. godine, došlo tek 2017. godine, a da drugostepeni sud, bez rasprave, i ne obrazlažući iz kojih dokaza, utvrđuje da su se prolasku protivili i prethodnici tužioca. Vrhovni sud ukazuje da drugačije činjenično stanje, posebno ono koje je zasnovano na neposredno izvedenim dokazima, moglo je biti utvrđeno samo na raspravi koju drugostepeni sud nije održao, a navedeno predstavlja bitnu povredu koja je i razlog za ukidanje drugostepene presude.

Odredbom člana 53. stav 1. Zakon o osnovama svojinsko pravnih odnosa propisano je da odlukom suda ili drugog državnog organa stvarna službenost ustanovljava se kada vlasnik povlasnog dobra u celini ili delimično ne može koristiti to dobro bez odgovarajućeg korišćenja poslužnog dobra, kao i u drugim slučajevima određenim zakonom. Odredbom člana 54. istog propisa predviđeno je da stvarna službenost stiče se održajem kada je vlasnik povlasnog dobra faktički ostvarivao službenost za vreme od 20 godina, a vlasnik poslužnog dobra se tome nije protivio (stav 1), te da se stvarna službenost ne može steći održajem ako je vršena zloupotrebom poverenja vlasnika ili držaoca poslužnog dobra, silom, prevarom ili ako je službenost ustupljena do opoziva (stav 2.).

Proizilazi da konstituisanje prava stvarne službenosti prolaza dozvoljeno je izuzetno, kada se povlasno dobro na drugi način ili bez nesrazmerno velikih troškova ne može koristiti. Kako službenost generalno, pa i službenost prolaza, predstavlja opterećenje i ograničenje prava svojine vlasnika poslužnog dobra, to se prema načelu restrikcije kod zasnivanja i vršenja službenosti polazi od neophodnih potreba za korišćenje povlasnog dobra. Dalje, jedan od načina sticanja službenosti jeste održaj, odnosno po samom zakonu ispunjavanjem propisanih uslova (protekom vremena i savesnom državinom). Kod ovog načina uslovi za sticanje su da se službenost vršila savesno, odnosno da je lice smatralo da ima prava na to, ili barem nije znalo niti moglo znati da ga nema, da je vršenje trajalo određeno vreme odnosno 20 godina, te da se vlasnik poslužnog dobra tome nije protivio. Sudska odluka u ovom slučaju ima deklaratorni karakter, ne konstitutivni, jer potvrđuje da su uslovi za sticanje ispunjeni.

Sledeći navedeno i ceneći činjenični sklop prvostepenog suda, pravilno konstatuje drugostepeni sud da predmet tužbenog zahteva nije ukidanje prava službenosti. Zahtev za prestankom prava službenosti kada ono postane nepotrebno za korišćenje povlasnog dobra ostvaruje se preobražajnom tužbom. To ovde nije slučaj. Radi se o zahtevu za utvrđenje da službenost ne postoji a ne postoji onda kada nije stečena na jedan od zakonom propisanih načina - pa ni održajem. Da li je stečena zavisi od utvrđenih činjenica koje su u žalbenom postupku utvrđene mimo zakonom propisanih odredbi, uz bitnu povredu iz čl. člana 374. stav 1, a u vezi člana 394. stav 4. Zakona o parničnom postupku.

Stoga, zbog učinjene bitne povrede iz odredbi člana 374. stav 1, a u vezi člana 394. stav 4. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u izreci.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će odluku doneti bez bitne povrede na koju je ukazano ovom odlukom što znači da će, ukoliko prihvati činjenično stanje utvrđeno od strane prvostepenog suda, oceniti primenu materijalnog prava. Ukoliko pak smatra da činjenično stanje nije pravilno ili potpuno utvrđeno ili da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja zasnovanog na neposredno izvedenim dokazima potrebno izvesti dokaze pred drugostepenim sudom, zakazaće raspravu i odlučiti o žalbama. Konačnom odlukom rešiće i o troškovima postupka.

Predsednik veća-sudija,

Tatjana Matković Stefanović s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković