Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneli su branioci okrivljenog Mihajla Pekovića - advokati Zdravko Đukanović i Predrag Čukić, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev, ukine presudu Apelacionog suda u Beogradu Kž1 144/25 od 27.03.2025. godine i vrati je na ponovno odlučivanje.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioce okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, branioci okrivljenog u podnetom zahtevu navode da je drugostepeni sud povredio zakon na štetu okrivljenog kada je našao da su ispunjeni zakonski uslovi za primenu odredbe člana 55a KZ, odnosno da sud ne može okrivljenom ublažiti kaznu zatvora, ispod granica propisanih zakonom, kako je tu učinio prvostepeni sud, jer primena člana 55a KZ isključuje mogućnost suda da iz fakultativnih razloga ublažava kaznu okrivljenom. Naime, u toku prvostepenog postupka ukazivano je na postojanje dve različite odredbe koje su u očiglednoj koliziji jedna sa drugom, dakle, postojanje odredbe iz člana 55a – jer je reč o okrivljenom koji je više puta osuđivan i sa druge strane postojanje mogućnosti za primenu člana 246. stav 6. ZKP koja ima afirmativni karakter, a to znači da sud može ublažiti kaznu ili osloboditi okrivljenog kazne u potpunosti. Ideja vodilja zakonodavca prilikom propisivanja člana 246. stav 6. KZ je da se propisivanjem mogućnosti za oslobođenje ili ublažavanje kazne motivišu učinioci krivičnog dela iz člana 246. stav 1. KZ, da kroz saradnju sa državnim organima ukažu na dobavljanje narkotika koji su na hijerarhijski višem nivou u tom lancu i time isti prekinu. Po stavu branioca, u konkrentom slučaju, drugostepeni sud je pogrešno tumačio odredbe u koliziji kada je našao da nije bilo zakonskih uslova da se primeni odredba člana 246. stav 6. KZ te da je sud morao da primeni isključivo član 55a KZ, kojim je propisano da se optuženom izrekne kazna iznad polovine raspona kazne propisane za ovo krivično delo ako su ispunjeni i drugi zakonski uslovi. Po navodima zahteva ovakvim tumačenjem je povređen zakon na štetu okrivljenog, posebno odredbe Krivičnog zakonika, jer se okrivljenom ni u slučaju da sarađuje sa organima postupka ne ostavlja mogućnost da ima privilegovani položaj u pogledu kazne, odnosno da mu se kazna ublaži shodno članu 57. KZ jer postoje uslovi za primenu odredbi člana 55a KZ i to isključuje mogućnost suda da iz fakultativnih razloga ublažava kaznu okrivljenom.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Iz spisa predmeta proizilazi da je okrivljeni Mihajlo Peković presudom Višeg suda u Beogradu K.br.307/23 od 05.11.2024. godine oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od tri godine u koju mu je uračunato vreme provedeno u policijskom zadržavanju, u pritvoru i po meri zabrane napuštanja stana. U obrazloženju navedene odluke navedeno je da su ispunjeni uslovi za primenu člana 55a KZ, ali da su se stekli uslovi i za primenu člana 246. stav 6. KZ, kojom sud učinioca dela iz člana 246. stav 1. KZ može osloboditi od kazne a na osnovu člana 57. stav 4. KZ sud je ovlašćen i da mu kaznu ublaži bez ograničenja propisanih u stavu 1. do 3., pa je uzimajući sve okolnosti koje utiču da kazna bude veća ili manja okrivljenog osudio na kaznu zatvora u trajanju od tri godine. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 144/25 od 27.03.2025. godine delimičnim usvajanjem žalbe javnog tužioca VJT u Beogradu, preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu K.br.307/23 od 05.11.2024. godine, samo u delu odluke o kazni koja je izrečena okrivljenom Mihajlu Pekoviću, tako što je Apelacioni sud u Beogradu okrivljenog osudio na kaznu zatvora u trajanju od sedam godina i sedam meseci u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u policijskom zadržavanju, u pritvoru i po meri zabrane napuštanja stana. Drugostepeni sud je u obrazloženju svoje odluke naveo da u sitaciji kada su ispunjeni zakonski uslovi za primenu odredbe člana 55a KZ, sud ne može okrivljenom ublažiti kaznu zatvora ispod granica propisanih zakonom, jer primena ove odredbe isključuje mogućnost suda da iz fakultativnih razloga ublažava kaznu okrivljenom, već je zakonom konstituisana obaveza da okrivljenom izrekne kaznu zatvora koja je iznad polovine raspona propisane kazne.

Odredbom člana 55a Krivičnog zakonika („Sl. glasnik RS“, br.35/2019, koji se primenjuje od 01.12.2019. godine), propisano je da će sud, za krivično delo učinjeno sa umišljajem, za koje je propisana kazna zatvora, izreći kaznu iznad polovine raspona propisane kazne pod sledećim uslovima:1) ako je učinilac ranije dva puta osuđen za krivično delo učinjeno sa umišljajem na zatvor od najmanje jednu godinu; 2) ako od dana otpuštanja učinioca sa izdržavanja izrečene kazne do izvršenja novog krivičnog dela nije proteklo pet godina.

Naime, po nalaženju Vrhovnog suda odredba člana 55a KZ je imperativnog karaktera i kada su ispunjeni uslovi za njenu primenu na učinioca krivičnog dela se obavezno primenjuje, pa i u situaciji kada postoje uslovi za ublažavanje kazne zatvora, pošto odredbom člana 55a KZ nisu propisani nikakvi izuzeci. Međutim, ako su ispunjeni uslovi u smislu člana 58. stav 1. KZ, okrivljeni se može osloboditi od kazne, bez obzira na postojanje uslova za višestruki povrat propisani članom 55a KZ obzirom da se u toj situaciji ne odmerava kazna, već se okrivljeni oslobađa od iste ako su ostvareni zakonom propisani uslovi, a čiju ispunjenost je sud u konkretnom slučaju utvrđivao i doneo pravilnu odluku.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Mihajla Pekovića - advokata Zdravka Đukanovića i Predraga Čukića, to je Vrhovni sud, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, navedeni zahtev branilaca okrivljenog odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik                                                                                                           Predsednik veća-sudija

Vesna Zarić, s.r.                                                                                                                     Milena Rašić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković