Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2298/23 od 09.11.2023. godine, usvojena je žalba tuženog i prvostepena presuda preinačena tako što je u celosti odbijen postavljeni tužbeni zahtev i tužilac obavezan da tuženom naknadi troškove prvostepenog postupka od 90.000,00 dinara i troškove žalbenog postupka od 118.718,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, radi zaštite opšteg interesa, ravnopravnosti građana i ujednačavanja sudske prakse.

Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem R3 3/25 od 14.02.2025. godine predložio Vrhovnom sudu odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2298/23 od 09.11.2023. godine, u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011).

Vrhovni sud je prihvatio odlučivanje o reviziji, pošto su ispunjeni uslovi predviđeni članom 395. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09), zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 399. ZPP, revizijski sud nalazi da je ona doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pokojni VV, koji je umro 02.10.1983. godine je bio suvlasnik 48/144 delova nepokretnosti upisanih u listu nepokretnosti broj ... i ... KO ..., opredeljenih brojevima parcela, katastarskom kulturom i površinom u izreci prvostepene presude. Pismenim testamentom pred svedocima sačinjenim 13.05.1983. godine, VV je svoje pripadnosti na nepokretnostima ostavio u nasleđe sestri GG, a tužioca, svog sina isključio iz nasleđa, navodeći u testamentu da prema njemu nije pokazao pomoć i poštovanje. U momentu smrti VV je bio oženjen DD. Supruga pokojnog VV i tužilac su 07.02.1984. godine pokrenuli ovu parnicu, u kojoj su podneskom od 17.04.1984. godine postavili eventualni tužbeni zahtev kojim zahtevaju nužni nasledni deo od ukupno ½ dela celokupne zaostavštine pokojnog VV. U toku parnice DD je umrla, a njeni naslednici tužbu povukli. GG je takođe umrla u toku parnice, pa je aktuelno vlasnik nasleđenog dela nepokretnosti od VV tuženi, kao njen zaveštajni naslednik. Ukupna vrednost zaostavštine kojom je pokojni VV raspolagao testamentom iznosi 16.713.107,20 dinara. U toku života, pokojni VV je 1979. godine dao tužiocu 300.000,00 dinara povodom rođenja unuka, sina tužioca, a nakon smrti VV tužilac i DD su ostvarili pravo na povraćaj oduzete imovine pravnom prethodniku ĐĐ. Roditelji tužioca su bili razvedeni, tužilac je održavao kontakte sa ocem, ali nije prihvatio očevu želju da pređe da živi kod njega.

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica, kao i činjenice da tuženi nije pružio dokaze o postojanju okolnosti koje isključuju tužioca iz prava na nasleđe pokojnog oca, prvostepeni sud nalazi da je testamentalnim raspolaganjem pokojni VV povredio pravo na nužni nasledni deo tužioca u visini ¼ dela zaostavštine, pošto je VV imao dva zakonska naslednika, a tužiočev nužni deo iznosi ½ dela od onoga što bi po zakonu nasledio. Odluku zasniva na odredbama članova 61, 62. stav 4, 39, 40, 42. i 43. stav 1. Zakona o nasleđivanju. Po stanovištu tog suda, novčani iznos dat povodom rođenja deteta tužioca ne smatra se poklonom koji se uračunava u nužni nasledni deo, a tužiocu pripada suvlasnički udeo na spornim nepokretnostima, pošto zaveštalac u testamentu nije opredelio pravnu prirodu nužnog dela.

Drugostepeni sud prihvata kao pravilno i potpuno činjenično utvrđenje u prvostepenoj presudi, ali nalazi da je na tako utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenjeno materijalno pravo. Prema Zakonu o nasleđivanju, naslednik ima pravo na novčanu protivvrednost nužnog dela, s obzirom na obligacionopravnu prirodu prava na nužni deo, koje je kao takvo ustanovljeno zakonom. Za preobražaj prava na nužni deo iz obligacionopravne u stvarnopravnu prirodu bitno je postojanje okolnosti na strani nužnog naslednika koji takav zahtev postavlja i neophodnost njihovog vrednovanja, a koje se odnose na: karakter dobara zaveštanih ili poklonjenih trećim licima; postojanje i trajanje zajednice života između ostavioca i nužnog naslednika; lične i imovinske prilike nužnog naslednika. U konkretnom slučaju za promenjenu pravnu prirodu prava na nužni deo tužilac ni u tužbi, a ni u toku postupka nije naveo opravdane razloge, pa po oceni drugostepenog suda nije bilo činjenica na osnovu kojih bi se moglo utvrditi postojanje razloga za dosuđivanje nužnog dela kao stvarnog prava. Iz navedenih razloga, pobijanom presudom je odbijen postavljeni tužbeni zahtev kao neosnovan.

Po stanovištu Vrhovnog suda, oba nižestepena suda su pogrešno na sporni odnos primenila merodavno materijalno pravo, što je za posledicu imalo nepravilnu odluku drugostepenog suda, kojom je prvostepena presuda preinačena i odbijen postavljeni tužbeni zahtev.

Prema članu 237. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“ br. 46/95 ... 6/15), nasleđa otvorena pre stupanja na snagu ovog zakona raspraviće se po propisima koji su važili do dana njegovog stupanja na snagu (stav 1.); na zaveštanja, ugovore o doživotnom izdržavanju i ugovore o ustupanju i raspodeli imovine za života, koji su sačinjeni do dana stupanja na snagu ovog zakona, primeniće se propisi koji su važili u vreme njihovog sačinjavanja (stav 2.).

U vreme sačinjenja testamenta i smrti pokojnog VV, na teritoriji Autonomne Pokrajine Vojvodine važio je Zakon o nasleđivanju („Službeni list SAPV“ br. 8/75 i 27/79). Prema ovom zakonu, nasleđivati se mogu stvari i prava na kojima pojedinac ima pravo svojine (član 2. stav 1.); naslediti se može na osnovu zakona ili na osnovu testamenta (član 6.); na osnovu zakona nasleđuju umrlog njegovi potomci, njegovi usvojenici i njihovi potomci, njegov bračni drug, njegovi roditelji i njihovi potomci, njegovi dedovi i babe i njihova deca; ova lica nasleđuju po naslednim redovima (član 9. stavovi 1. i 2.); zaostavštinu umrlog nasleđuju pre svega njegova deca i njegov bračni drug; oni nasleđuju na ravne delove (član 10.); nužni naslednici su potomci umrlog, njegovi usvojenici i njihovi potomci, njegovi roditelji i njegov bračni drug (član 26. stav 1.); nužni naslednici imaju pravo na deo zaostavštine kojim ostavilac ne može raspolagati i koji se naziva nužni deo; nužni deo potomaka, usvojenika i njihovih potomaka i bračnog druga iznosi 1/2, a nužni deo ostalih naslednika 1/3 od onog dela koji bi svakom pojedinom od njih pripadao po zakonskom redu nasleđivanja; ostatkom zaostavštine može zaveštalac raspolagati po svojoj volji i taj deo zaostavštine naziva se raspoloživi deo (član 27); nužnom nasledniku pripada određeni deo svake stvari i prava koji sačinjavaju zaostavštinu, ali zaveštalac može odrediti da nužni naslednik primi svoj deo i u određenim stvarima, pravima ili novcu (član 28.); smanjenje raspolaganja testamentom može se tražiti u roku od tri godine od proglašenja testamenta (član 42.); zaveštalac može isključiti iz nasleđa naslednika koji ima pravo na nužni deo: 1) ako se on povredom neke zakonske ili moralne obaveze teže ogrešio prema ostaviocu; 2) ako je sa umišljajem učinio neko teže krivično delo prema njemu ili njegovom bračnom drugu, detetu, ili roditelju; 3) ako je učinio krivično delo upravljeno na podrivanje vlasti radnog naroda, nezavisnosti zemlje, njene odbrambene snage ili socijalističke izgradnje; 4) ako se odao neradu i nepoštenom životu; isključenje iz nasleđa može biti potpuno ili delimično (član 43.); zaveštalac koji želi da isključi nekog naslednika mora to izraziti u testamenu na nesumnjiv način, a korisno je da navede i osnov za isključenje; osnov za isključenje mora postojati u vreme sastavljanja testamenta; u slučaju spora o osnovanosti isključenja dužnost dokazivanja da je isključenje osnovano leži na onome ko se na isključenje poziva (član 44.); uobičajeni manji pokloni ne uračunavaju se u nasledni deo (član 56.).

Iz navedenih materijalnopravnih odredbi sledi da je prvostepeni sud utvrdio sve bitne činjenice za odluku o postavljenom zahtevu, te izveo pravilan zaključak da je teret dokazivanja osnovanosti isključenja iz nasleđa tužioca ležao na tuženom. Činjenično je utvrđeno da je tužilac bio u kontaktu sa ocem, da je kvalitet njihovog odnosa bio uslovljen ranijim razvodom roditelja tužioca, pa ne postoji ni jedan od zakonom predviđenih uslova za isključenje iz nasleđa, pošto se držanje tužioca u porodičnim okolnostima u kojima je odrastao i živeo ne može pravno standardizovati kao teže ogrešenje sina prema ocu. Pravilan je i zaključak da novčani iznos koji je otac predao tužiocu prilikom rođenja njegovog deteta, odnosno unuka pokojnog VV ne predstavlja poklon koji se uračunava u nužni nasledni deo, kao i da imovina oduzeta ĐĐ, a vraćena tužiocu i supruzi pokojnog VV nakon njegove smrti ne predstavlja zaostavštinu, pa se ova imovina ne može uračunati tužiocu u nužni nasledni deo.

Tužilac je, suprotno isticanju tuženog, postavljanjem eventualnog tužbenog zahteva podneskom od 17.04.1984. godine u zakonskom roku od tri godine zahtevao nužni nasledni deo. Po izričitoj zakonaskoj odredbi nužnom nasledniku pripada određeni deo svake stvari i prava koji sačinjavaju zaostavštinu, pa je prvostepeni sud, sa polazištem na činjenicu da je pokojni VV imao dva zakonska naslednika prvog naslednog reda pravilno usvojio tužbeni zahtev i tužiocu priznao pravo svojine na ¼ dela zaostavštine kojom je njegov pokojni otac raspolagao testamentom u korist sestre, pošto ovim delom po merodavnim materijalnopravnim odredbama nije mogao raspolagati.

Pogreška u označavanju dela prvostepene presude u kojoj su opisane sporne nepokretnosti kao stava 1. izreke, iako su nepokretnosti opisane u stavu 3. tačkama 1. i 2. izreke ne utiče na zakonitost presude, pošto se može ispraviti u svako doba u skladu sa odredbama člana 349. ZPP.

Na osnovu odredbi članova 161. stav 2, 149. stav 1, 150. i 159. stavovi 1. – 4. ZPP, odlučeno je o troškovima celog postupka. Prvostepeni sud je pravilno odlučio o obavezi tuženog da tužiocu naknadi opravdane troškove prvostepenog postupka, tuženi nije postigao uspeh u žalbenom postupku pa mu troškovi tog postupka ne pripadaju, a tužiocu je dosuđen kao opravdani i trošak revizijskog postupka u granicama postavljenog zahteva od 49.500,00 dinara, na ime nagrade za sastav revizije.

Iz iznetih razloga, na osnovu odredbe člana 407. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković