Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 – dr. zakon), Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi iz stava 1. ovog člana da bi se prihvatilo odlučivanje o reviziji tužilja kao o izuzetno dozvoljenoj, jer po oceni ovog suda u konkretnom slučaju nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse ili novo tumačenje materijalnog prava.

Naime, predmet spora u ovoj parnici je zaštita prava svojine, odnosno zahtev vlasnika nepokretnosti za činidbom u smislu da se obaveže tuženi da ukloni postavljeni telekomunikacioni vod, da zatrpa iskopani kanal – rov i da zemljište parcela koje su u susvojini tužilja vrati u prvobitno stanje. Pravnosnažna odluka o odbijanju tužbenog zahteva doneta je primenom procesnih pravila o teretu dokazivanja iz člana 7, 8. i 228. – 231. Zakona o parničnom postupku i zasnovana je na stanovištu prvostepenog suda, koji je prihvatio i drugostepeni sud, da tužilje nisu dokazale da je tuženi postavio telekomunikacioni vod na katastarskim parcelama u njihovom suvlasništvu, odnosno da nisu dokazale da je kao investitor angažovao druga lica za preduzimanje radova na njihovim parcelama. Kako tužilje nisu dokazale da je tuženi investitor radova i vlasnik telekomunikacionih vodova koji prolaze preko njihovih katastarskih parcela kao pravno relevantne činjenice od čije dokazanosti zavisi i pravilna primena materijalnog prava radi zaštite prava svojine iz Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, to su nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o parnici radi činidbe, a u cilju zaštite prava svojine, a da odluka o osnovanosti tužbenog zahteva i primena materijalnog prava zavise upravo od dokazne aktivnosti stranaka, odnosno od utvrđenog činjeničnog stanja čija pravilnost ne može biti razlog da se izuzetno dozvoli odlučivanje o posebnoj reviziji, to Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, zbog čega je primenom odredbe člana 404. stav 2. istog zakona odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 479. stav 6. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, dok je stavom 4. istog člana propisano da se kao sporovi male vrednosti smatraju sporovi u kojima predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, a vrednost predmeta spora koji je tužilac u tužbi naveo ne prelazi iznos iz stava 1. ovog člana (član 33. stav 2.). Odredbom člana 479. stav 6. ZPP propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Tužba radi činidbe podneta je 18.02.2020. godine i u tužbi je označeno da je vrednost predmeta spora neprocenjiva, što je prihvatio i prvostepeni sud. U konkretnom slučaju je određena sudska taksa na tužbu u iznosu od 1.900,00 dinara, što odgovara vrednosti spora do 10.000,00 dinara.

Imajući u vidu da se radi o imovinsko-pravnom sporu koji se odnosi na nenovčano potraživanje (činidbu), a da vrednost predmeta spram određene sudske takse ne prelazi navedeni novčani cenzus za dozvoljenost revizije u sporu male vrednosti u kome je prema članu 479. stav 6. ZPP isključeno pravo na izjavljivanje revizije, to je Vrhovni sud našao da je revizija tužilja nedozvoljena.

Na osnovu navedenog, Vrhovni sud je primenom člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković