Protiv navedene presude donete u drugom stepenu 02.02.2024. godine, u pravnosnažnom delu (stav prvi izreke) tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 2261/2024 od 06.11.2024. godine, ispravljenom rešenjem istog suda Gž1 2261/2024 od 19.12.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena presuda Osnovnog suda u Leskovcu P1 123/2024 od 04.04.2024. godine u stavu drugom izreke, kojim je odbačena kao nedozvoljena tužba u delu kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužilju rasporedi na poslove koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima. Stavom drugim izreke, prvostepena presuda je preinačena u stavovima prvom, trećem i četvrtom izreke, tako što je obavezan tuženi da tužilju vrati na rad i prizna joj sva prava iz rada i i po osnovu rada počev od 31.07.2021. godine, kao dana prestanaka radnog odnosa do vraćanja na rad, kao i da joj na ime naknade troškova prvostepenog postupka isplati 220.500,00 dinara. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime naknade troškova drugostepenog postupka isplati 49.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu 06.11.2024. godine, ispravljene 19.12.2024. godine, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je u stavovima drugom i trećem izreke, iz svih zakonskih razloga.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Ispitujući pravilnost navedenih presuda, u pobijanom delu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….10/2023, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je ocenio da revizije tuženog nisu osnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. i 2. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog po osnovu Ugovora o radu od 01.10.2019. godine zaključenog na neodređeno vreme, na poslovima „rukovalac mašina za ...“. Tužilja je, prema izveštaju o privremenoj sprečenosti za rad, odsustvovala sa rada usled bolesti u periodu od 27.05.2021. godine do 20.07.2021. godine, a od 20.07.2021. godine, nakon isteka bolovanja, nije dolazila na posao sve do 18.10.2021. godine, kada joj je uručeno pobijano rešenje od 20.07.2021. godine o otkazu ugovora o radu na zahtev zaposlene sa danom 31.07.2021. godine, kada je odjavljena sa obaveznog socijalnog osiguranja. U obrazloženju pobijanog rešenja je navedeno da je BB podnela zahtev za prestanak radnog odnosa. Tužilja tuženom nije podnela pisani zahtev za raskid radnog odnosa.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo iz odrebi čl. 178. i 191. stav 1. Zakona o radu i ocenili osnovanim tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu na zahtev zaposlenog i vraćanje tužilje na rad.

Neosnovano se navodima revizije osporava pravilna primena materijalnog prava.

Odredbom člana 175. tačka 4. Zakona o radu propisano je da radni odnos prestaje otkazom ugovora o radu od strane poslodavca ili zaposlenog, dok je odredbom člana 178. istog zakona propisano da zaposleni ima pravo da poslodavcu otkaže ugovor o radu (stav 1.) da otkaz ugovora o radu zaposleni dostavlja poslodavcu u pisanom obliku, najmanje 15 dana pre dana koji je zaposleni naveo, kao dan prestanka radnog odnosa (otkazni rok) (stav 2.).

Iz navedenog proizlazi da osnov za prestanak radnog odnosa može biti izjava zaposlenog da želi da mu prestane radni odnos, ali da bi takva izjava proizvodila radno-pravno dejstvo ona mora da bude u pisanom obliku, a ne data u vidu usmene izjave i mora biti rezultat slobodno date, odnosno slobodno izražene volje zaposlenog da mu prestane radni odnos, izričita, kategorična, jasna i nedvosmislena.

Kako je u pobijanom rešenju kojim je tužilji prestao radni odnos navedeno da je rešenje doneto na lični zahtev tužilje (pri čemu je u obrazloženju rešenja navedeno ime trećeg lica, a ne tužilje kao zaposlene koja je podnela zahtev za prestanak radnog odnosa), a prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja nije tuženom u propisanoj formi dostavila izjavu iz koje bi proizlazilo da zahteva da joj prestane radni odnos, i po oceni Vrhovnog suda, nisu ispunjeni zakonom predviđeni uslovi iz člana 178. Zakona o radu za prestanak radnog odnosa otkazom od strane zaposlenog, zbog čega je pobijano rešenje nezakonito, a posledično pravilna i odluka o zahtevu za reintegraciju tužilje na rad.

Iako neopravdani izostanak sa rada može da bude osnov za otkaz koji daje poslodavac zaposlenom u skladu sa članom 179. Zakona o radu, u ovom slučaju nema mesta primeni navedene zakonske odredbe, obzirom da u pobijanom rešenju kao osnov otkaza nije navedeno ovo skrivljeno ponašanje tužilje. U sporu radi ocene zakonitosti otkaza ugovora o radu sud ispituje samo razloge za otkaz koji su sadržani u pobijanom rešenju, ali ne i postojanje drugih mogućih osnova za prestanak radnog odnosa zaposlenom. Stoga suprotno navodima revizije u konkretnom slučaju nema mesta primeni odredbe člana 191. stav 7. Zakona o radu, jer iz utvrđenih činjenica u toku postupka, a naročito sadržine pobijanog rešenja, nije utvrđeno da je postojao osnov za prestanak radnog odnosa tužilji.

Revizijskim navodima se kroz osporavanje ocene dokaza suštinski osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, što ne predstavlja revizijski razlog prema članu 407. ZPP. Osim toga, sve navode isticane u žalbama tuženog, drugostepeni sud je cenio i o istima dao pravilne i jasne razloge koje prihvata i revizijski sud.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković