Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužioca i u celosti osporio navode revidenta i zahtevao naknadu troškova revizijskog postupka.

Ispitujući pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23 – dr. zakon), Vrhovni sud je odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

U donošenju pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju sud u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Neosnovani su navodi revidenta kojim ukazuje na povrede odredbe člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku od strane drugostepenog suda, a u vezi sa odredbom člana 8, 386, 394 i 396. Zakona o parničnom postupku. Drugostepeni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama zakonskih ovlašćenja, cenio je sve bitne žalbene navode i dao razloge kroz obrazloženje. Sledi da je odluka doneta bez bitnih povreda od strane drugostepenog suda. Tužilac ukazivanjem na navedene povrede zapravo ukazuje da prvostepeni, a zatim i drugostepeni sud nisu pravilno cenili dokaze u ovoj parnici, te da je činjenično stanje pogrešno utvrđeno, što nisu dozvoljeni revizijski razlozi u smislu odredbe člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predmet tužbenog zahteva je isplata izmakle koristi u iznosu od 36.096.732,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana 21.04.2017. godine do konačne isplate. Tužba je zasnovana na navodima da je radnjama tuženog ( nepredaja guma po izvršnoj ispravi-presudi Privrednog suda u Beogradu 3 P-2132/98-95 od dana 09.03.2000. godine odnosno neblagovremenom isplatom novčane protivvrednosti istih), tužilac sprečen da ostvari korist od prodaje guma odnosno daljeg plasiranja u otkup i prodaju guma.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda, presudom Privrednog suda u Beogradu 3 P – 2132/98-95 od 09.03.2000. godine, obavezan je ovde tuženi da tužiocu preda spoljne Tubelles automobilske gume ( 21 kom. dimenzije od 155P-13, 2 kom. dimenzija od 155/70P-13, 37 kom. dimenzije od 175/70-P-13, 1 kom. dimenzije od 175/7041-14, 29 kom. dimenzije od 185/65-P-14 i 4 kom. dimenzija od 185/65-P-15) i set kamionskih guma-spoljna guma, unutrašnja guma i podmetač za gumu (21 set dimenzija 10,0041-20-943, 15 setova dimenzije 11,00-P-20943 i 148 setova dimenzije 11,00 – P – 20 – 956, sve proizvođača „Marshal“ Brand Tires, Tubes & Flaps, Koreja). U postupku privatizacije koji je pokrenut nad tuženim, tužilac je prijavio potraživanje u ukupnom iznosu od 13.147.109,00 dinara. Agencija za privatizaciju dana 03.05.2007. godine donela je Obračun sredstava za isplatu, kojim je tužiocu utvrdila potraživanje u iznosu od 14.326.391,00 dinara, pri čemu je tužiocu dana 06.03.2007. godine isplaćen deo potraživanja u iznosu od 1.013.905,31 dinara, dok se preostali deo potraživanja otpisuje u poslovnim knjigama poverioca u iznosu od 13.369.162,31 dinara. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu 4-I 1877/2000 od 28.09.2015. godine, određeno je izvršenje na osnovu izvršne isprave presude Privrednog suda u Beogradu 3P 2132/98-95 od 09.03.2000. godine u kom se tuženi obavezuje da isplati tužiocu novčani iznos od 15.952.679,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 03.02.2015. godine do isplate. Nije bilo sporno da je tuženi kao protivvrednost predate robe, umesto predate robe isplatio tužiocu novčani iznos od 13.193.804,58 dinara i to dana 29.12.2015. godine dok je dana 12.01.2016. godine isplatio novčani iznos od 2.732.874,42 dinara, odnosno ukupno iznos od 15.296.679,00 dinara. Tužilac nema registrovanu poslovnu delatnost prometa automobilskih i kamionskih guma. Tužilac tokom postupka nije pružio dokaze da je imao ugovorene poslove u vezi sa prodajom automobilskih i kamionskih guma sa drugim pravnim licima.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su saglasni u zaključku da je zahtev neosnovan jer tužilac nije dokazao da je ostvarenje dobiti u konkretnom slučaju bilo izvesno.

Vrhovno sud nalazi da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo u odlučivanju o tužbenom zahtevu.

Prema odredbi člana 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije ostvarenje je sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

Kod odmeravanja materijalne štete u vidu izmakle koristi uzima se u obzir samo konkretni dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije ostvarenje je sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem. Stoga dobitak očekivan po subjektivnoj proceni da će nastupiti nije od značaja već samo onaj dobitak koji se prema objektivnim okolnostima i razumnoj verovatnoći mogao osnovano očekivati. Redovan tok stvari u konkretnom slučaju bi podrazumevao da je to ona šteta koju tužilac trpi radnjom tuženog ( nepredaja automobilskih i kamionskih guma po presudi Privrednog suda u Beogradu 3 P-2132/98-95 od dana 09.03.2000. godine), zbog čega tužilac ne može da ispuni obaveze prema drugim pravnim licima u vezi sa zaključenim ugovorima o prodaji sporne robe, nakon čije prodaje bi tužilac ostvario korist koju redovno ostvaruje u svojoj delatnosti. Tužilac u ovoj parnici nije dostavio dokaze da je imao zaključene ugovore o prodaji guma sa drugim pravnim licima. Izostankom dokazivanja objektivnih okolnosti ( ugovor o prodaji sa drugim pravnim licima), tužilac nije dokazao da bi po redovnom toku stvari izvesno očekivao korist, niti se bez ugovora sa drugim pravnim licem, može odrediti visina eventualno izmakle koristi. Ugovor br. No. 01/92 od dana 29.09.1992. godine, između Brodoimpeks Tim doo export-import, pravnog prethodnika tužioca i privrednog društva „Kumho“, sudovi nisu prihvatili kao dokaz, jer isti nije potpisan i potvrđen od strane ugovornih strana, pa nije pravno relevantan dokaz. Na tužiocu je bio teret dokazivanja da je postojala realna mogućnost ostvarivanja dobiti i njena visina. Izmakla korist ne sme biti apstraktna, već se mora izračunati njen iznos. Upravo, nedostavljanjem dokaza u vidu zaključenih ugovora o prodaji guma sa drugim pravnim licima, tužilac nije dokazao da je radnjama tuženog sprečeno povećanje imovine tužioca niti visinu očekivanog povećanja. U tom smislu neosnovano se tužilac poziva na sprovedena veštačenja u ovoj parnici, jer se za komparativ ne može uzeti u obzir dobit koju bi ostvarila kompanija Tigar ad Pirot. Kompanija Tigar ad Pirot kao pretežni deo poslovanja ima proizvodnju guma, poznata je na tržištu dok tužilac nije dokazao da se bavi delatnošću prodaje guma niti je dostavio dokaz u vidu zaključenog ugovora o prodaji robe sa drugim pravnim licima kao jedini merodavan parametar utvrđenja visine eventualno izmakle koristi.

Zbog toga su neosnovani navodi revidenta da su sudovi pogrešno primenili materijalno pravo iz odredbe člana 16, 154, 155 i 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima.

Navodi revidenta kojim ukazuje na pogrešnu primenu odredbe člana 4. Zakona o privrednim društvima, neosnovani su. Prema navedenoj odredbi društvo ima pretežnu delatnost, koja se registruje u skladu sa zakonom o registraciji, a može obavljati i sve druge delatnosti koje nisu zakonom zabranjene nezavisno od toga da li su određene osnivačkim aktom, odnosno statutom. Nije sporno da društvo pored pretežne delatnosti može da obavlja i druge delatnosti, što nižestepeni sudovi tokom postupka nisu dovodili u pitanje. Naprotiv, pretežna delatnost koja se registruje u skladu sa zakonom omogućava lakše dokazivanje, u smislu da se registracijom društvo kvalifikuje kao društvo koje se bavi određenom delatnošću kao pretežnom. U konkretnom slučaju niti je prodaja guma pretežna delatnost tužioca niti je tužilac dokazao da je prodaja guma delatnost kojom se inače bavi pored svoje pretežne delatnosti.

Stoga, kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud odluku kao u stavu drugom izreke doneo je primenom odredbe člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa odredbom člana 154. stav 1. ZPP- a, jer troškovi na ime sastava odgovora na reviziju nisu troškovi koji su bili potrebni za vođenje parnice dok tužilac nema pravo na troškove jer nije uspeo u postupku sa revizijom.

Predsednik veća – sudija

Jasmina Stamenković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković