Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 5134/24 od 16.01.2025. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene, potvrđena prvostepena presuda i odbijen zahtev tužene za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju tužene, sa zahtevom za naknadu troškova povodom njegovog sastava.

Po oceni Vrhovnog suda, o posebnoj reviziji tužene u ovom sporu potrebno je odlučivati radi novog tumačenja prava po pitanju zastarelosti uplate doprinosa za obavezno socijalno osiguranje i načina računanja roka zastarelosti i ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je Vrhovni sud na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23) odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 612/19 od 12.12.2019. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1372/20 od 17.11.2021. godine, obavezana je tužena da, između ostalih, i tužiocu isplati neisplaćene mesečne zarade za period od juna 2013. godine zaključno sa septembrom 2017. godine, neisplaćene mesečne iznose „kosovskog dodatka“ za period od februara 2012. godine zaključno sa decembrom 2013. godine i neisplaćene mesečne bonuse za period od juna 2013. godine zaključno sa septembrom 2014. godine. Tužena nije u korist tužioca uplatila doprinose za zdravstveno osiguranje Republičkom fondu za zdravstevno osiguranje na uplaćene iznose zarada, kosovskog dodatka i bonusa po pravnosnažnoj presudi. Tužba za uplatu neuplaćenih doprinosa za zdravstveno osiguranje u ovoj parnici podneta je 07.09.2023. godine, a tužena je istakla prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev primenom članova 2, 3. i 51. stav 1. i 2. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, člana 105. stav 1. i 2. Zakona o radu i člana 2. stav 2. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika, smatrajući da je tužena bila dužna da istovremeno sa uplatom zarada, kosovskog dodatka i bonusa po pravnosnažnoj i izvršnoj presudi obračuna i uplati za tužioca doprinose za zdravstevno osiguranje nadležnom republičkom fondu. Ceneći istaknuti prigovor zastarelosti predmetnog potraživanja, prvostepeni sud je zauzeo stanovište, koje je prihvatio i drugostepeni sud kao pravilno i dovoljno obrazloženo, da tužiočevo potraživanje nije zastarelo jer je plaćanje doprinosa ustavna obaveza poslodavca za svrhe koje se utvrđuju Ustavom RS, te se iz tog razloga ne mogu predvideti zastarelost i oslobađanje od ove obaveze, jer bi se time dovelo u pitanje ostvarivanje ustavom zagarantovanih prava osiguranika.

Po nalaženju Vrhovnog suda, osnovani su navodi revidenta da je istaknuti prigovor zastarelosti pogrešno cenjen zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Naime, doprinosi koji se plaćaju iz zarade u smislu člana 105. stav 2. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05...95/2018), koje je poslodavac dužan da obračuna i uplati u svoje ime, a u korist zaposlenog, sastavni su deo zarade i predstavljaju potraživanje zaposlenog iz radnog odnosa koji je po svojoj prirodi građanskopravni obligacioni odnos. Zato se na sporni odnos stranaka u pogledu zastarelosti potraživanja doprinosa za zdravstveno osiguranje kao sastavnog dela zarade, kosovskog dodatka i bonusa za ukupan period od februara 2012. godine (od kada je nastarije potraživanje tužioca na ime kosovskog dodatka) zaključno sa septembrom 2017. godine (od kada je poslednje potraživanje po osnovu zarade), dosuđenih tužiocu pravnosnažnom i izvršnom presudom P1 612/19 od 12.12.2019. godine, primenjuje odredba člana 196. Zakona o radu u vezi sa članovima 360, 361. i 362. Zakona o obligacionim odnosima. Na taj pravni odnos se ne može primeniti odredba člana 114e Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, kojom je propisano da se odredbe tog zakona o zastarelosti prava na utvrđenje i naplatu ne primenjuju na doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje i doprinose za obavezno zdravstveno osiguranje, jer se u konkretnom slučaju ne radi o poreskom postupku i odnosu između poreske uprave i poreskog obveznika.

Odredbom člana 196. Zakona o radu propisano je da sva novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze. Za potraživanje iz radnog odnosa zastarelost počinje da teče prvog dana posle dana kada je zaposleni mogao da zahteva njeno ispunjenje, što je u skladu sa članom 361. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Prema odredbi člana 4. stav 2. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika, plate se isplaćuju u tekućem mesecu za prethodni mesec. Rok zastarelosti prema članu 362. Zakona o obligacionim odnosima nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena. Odredbom člana 360. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze i da zastarelost nastupa kada protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze. Prema stavu 3. istog člana, sud se ne može obazirati na zastarelost ako se dužnik nije na nju pozvao.

Sledom izloženom, obaveza tužene da u svoje ime, a za račun tužioca uplati doprinose za zdravstveno osiguranje nastala je istovremeno sa njenom obavezom da tužiocu isplati zaradu za svaki mesec u periodu od juna 2013. godine zaključno sa septembrom 2017. godine, kosovski dodatak za svaki mesec u periodu od februara 2012. godine zaključno sa decembrom 2013. godine i mesečne bonuse u periodu od juna 2013. godine zaključno sa septembrom 2014. godine. Tužilac je u parnici koju je pokrenuo radi isplate zarada, kosovskog dodatka i bonusa za označene vremenske periode i koja je okončana pravnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 612/19 od 12.12.2019. godine, propustio da traži i uplatu doprinosa za zdravstveno osiguranje na tražene i dosuđene iznose zarada, kosovskog dodatka i bonusa. Zato je od tada pa do podnošenja ove tužbe 07.09.2023. godine protekao rok od tri godine iz člana 196. Zakona o radu i usled nastupanja zastarelosti prestalo pravo tužioca da zahteva od tužene ispunjenje obaveze uplate doprinosa za zdravstveno osiguranje za navedeni period.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u drugom stavu izreke.

Tužena je u konačnom ishodu parnice uspela u postupku, pa joj na osnovu članova 153. stav 1., 154. i 163. stav 2. ZPP pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u neprocenjivom sporu. Visina je odmerena na ime traženih i troškova za sastav odgovora na tužbu 9.000,00 dinar (koliko je opredeljenom ovim podneskom), za sastav žalbe i revizije po 49.500,00 dinara, prema Tarifi o nagradama i naknada troškova za rad advokata važećoj u vreme preduzimanja ovihg parničnih radnji („Službeni glasnik RS“ br. 43/2023) u vezi sa članom 162. ZPP.

Na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Troškovi odgovora na reviziju, po oceni Vrhovnog suda, nisu bili potrebni tužiocu za vođenje ove parnice, te je primenom članova 154. stav 1. u vezi člana 165. stav 1. ZPP, Vrhovni sud odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković