Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20), Vrhovni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP na koju se ukazuje u reviziji, a ne predstavlja razlog za izjavljivanje ovog pravnog leka, na osnovu odredbe čl. 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je po usmenom dogovoru sa majkom tuženog obavljala rad kod tuženog u butiku, u kome je radila i sama, i to radnim danima od 08,00 do 18,00 časova i subotom od 08,00 do 15,00 časova, koji rad je imao sve karakteristike radnog odnosa. Tužilja je rad u butiku obavljala u periodu od 01.07.2019. godine do kraja septembra 2019. godine, a u opisu rada je prodavala robu, radila popis robe, kao i poslove održavanja i sređivanja butika. Kad je počela da radi, tužilja je dostavila svu potrebnu dokumentaciju radi prijave na obavezno socijalno osiguranje, da bi naknadno saznala da nije bila prijavljena. Dogovoreno je da se tužilji za obavljanje rada u butiku plati za jedan radni sat 150,00 dinara, te joj je za juli i avgust 2019.godine isplaćeno po 30.000,00 dinara, dok joj za mesec septembar nije ništa isplaćeno. Za vreme rada kod tuženog tužilja je putovala na relaciji Beška – Inđija – Beška, a naknada troškova za dolazak i odlazak sa rada joj nije isplaćena. Cena pojedinačne karte u jednom pravcu iznosi 120,00 dinara, 240,00 dinara u oba pravca, a cena mesečne pretplatne karte je 3.700,00 dinara. Veštak je prilikom obračuna imao u vidu cenu jednog radnog sata, broj sati rada tužilje, kao i činjenicu da je za juli i avgust 2019. godine tužilji isplaćeno po 30.000,00 dinara, pa je obračunao da je manje isplaćena neto zarada za avgust 12.791,36 dinara, a za septembar joj ništa nije isplaćeno te joj ukupno za taj mesec pripada 39.787,86 dinara. Tužilji nisu isplaćivani troškovi za dolazak na rad i odlazak sa rada, te joj za period od 01.07.2019. godine do 30.09.2019. godine za svaki mesec pripada iznos od po 3.700,00 dinara. Takođe, tužilja u spornom periodu nije koristila godišnji odmor, te joj naknada štete za neiskorišćenih 5 radnih dana godišnjeg odmora srazmerno vremenu provedenom na radu, odnosno 3/12 od zakonom utvrđenog minimuma godišnjeg odmora od 20 radnih dana po tom osnovu pripada 6.812,66 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužbeni zahtev tužilje nije osnovan, s obzirom da ista nije imala zaključen Ugovor o radu, niti je radila na sistematizovanim poslovima kod tuženog, te ne postoji radni odnos sa elementima koji čine njegov sadržaj. Tužilja je obavljala faktički rad kod tuženog, a da bi se na osnovu postojanja faktičkog rada smatralo da je lice zasnovalo radni odnos moraju postojati sve karakteristike radnog odnosa, u pogledu kvaliteta rada, prava i odgovornosti, radnog vremena, zarada, naknada zarade i druga primanja iz radnog odnosa. U konkretnom slučaju, nije bilo dogovora između tužilje i majke tuženog, pa ni tužilje ni tuženog oko zasnivanja radnog odnosa, već je tužilja radila po principu probnog rada povremeno i za taj rad je bila plaćena, te stoga tužilja neosnovano zahteva isplatu zarade, kao i uplatu doprinosa za socijalno osiguranje, te naknadu putnih troškova, troškova za ishrane za rad, kao i naknadu za neiskorišćeni godišnji odmor.

Drugostepeni sud je primenom odredbe člana 32. stav 2., 104., 105., 108. stav 1. tačka 3., 76. i 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu ocenio da je tužbeni zahtev tužilje osnovan. Naime, tužilja je po usmenom dogovoru obavljala rad kod tuženog u butiku sa dogovorenom cenom rada po satu, tačno određenim radnim vremenom kao i opisom radnih zadataka tj.posla koje tužilja treba da obavlja. Tužilja je dostavila svu potrebnu dokumentaciju, smatrajući da će biti prijavljena na obavezno socijalno osiguranje, što tuženi nije učinio. Tuženi u toku postupka nije pružio dokaze na okolnost da je između stranaka zaključen neki od ugovora kojima se ne zasniva radni odnos, te je ovaj sud stao na stanovište da je rad tužilje kod tuženog imao karakter radnog odnosa i utvrdio da je tužilja u periodu juli, avgust i septembar 2019. godine bila u radnom odnosu kod tuženog zbog čega joj pripada neisplaćena zarada za avgust i septembar 2019. godine, kao i pravo da joj se uplate pripadajući porezi i doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za juli, avgust i septembar 2019. godine, kao i da joj se naknade troškovi za dolazak na rad i odlazak sa rada za jul, avgust i septembar 2019. godine, kao i da joj naknadi štetu zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora srazmerno vremenu njenog radnog angažovanja kod tuženog.

Neosnovano se revizijom ukazuje da se navedeni zaključak drugostepenog suda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 32. stav 1. Zakona o radu propisano je da se ugovor o radu zaključuje pre stupanja zaposlenog na rad u pisanom obliku, a stavom 2. da ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1. ovog člana, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad.

U cilju sprečavanja zloupotrebe na tržištu rada zakon je uveo pravilo o pravnoj fikciji postojanja radnog odnosa izraženog u citiranom članu shodno kome se smatra da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad. Ova pravna fikcija omogućava da radni odnos nastane i bez zaključenja ugovora o radu u pisanom obliku. Za njenu primenu dovoljno je da je radnik stupio na rad i obavljao rad sa svim elementima radnog odnosa, pa se smatra da je danom početka rada zasnovao radni odnos. U situaciji kada je zaposleni stupio na rad nije nužno posebno istraživati volju ugovarača, jer volja se smatra postojećom samom činjenicom da poslodavac prima zaposlenog na rad i da zaposleni za rad prima naknadu (zaradu). Ako poslodavac ne želi primenu ove odredbe (fikcija o postojanju radnog odnosa) mora zaključiti ugovor o privremenim i povremenim poslovima, ugovor o delu ili neki drugi ugovor kojim se izričito ne zasniva radni odnos.

U konkretnom slučaju tuženi nije pružio dokaze na okolnost da je sa tužiljom zaključio neki od ugovora kojim se ne zasniva radni odnos, te je pravilno drugostepeni sud zaključio da rad tužilje kod tuženog ima karakter radnog odnosa te da je ista u periodu jul, avgust i septembar 2019. godine bila u radnom odnosu kod tuženog. Stoga kako je tužiljin rad imao karakter radnog odnosa, to joj saglasno odredbi člana 104., 105., 106. i 108. stav 1. tačka 3. Zakona o radu pripada razlika zarade za avgust i septembar 2019. godine, shodno članu 118. stav 1. tačka 1. istog zakona naknada troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, a shodno odredbi člana 76. istog zakona pravo na novčanu naknadu umesto korišćenja godišnjeg odmora, srazmerno vremenu radnog angažovanja. Takođe, shdono odredbi člana 105. Zakona o radu i člana 51. Zakona o obaveznom socijalnom osiguranju tuženi je u obavezi da u korist tužilje izvrši uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje na ukupne iznose zarada.

Nasuprot revizijskim navodima da na strani tuženog nije postojala volja za ugovaranjem radnog odnosa sa tužiljom, tuženi je to morao dokazati u toku postupka, što isti nije učinio, s obzirom da nije pružio sudu dokaz da je zaključio neki ugovor kojim se izričito ne zasniva radni odnos. Takođe, i ako se inicijalno tužilja dogovorila sa majkom tuženog, koja je i sama radila u butiku, tuženi je odmah obavešte o tome kao i o svim elementima koji su činili dogovor (cena rada, radno vreme, opis poslova koje tužilja mora obavljati i dr.), te neosnovano ukazuje da je dogovor bio sa neovlašćenim lice, jer je tuženi odmah upoznat sa radnim angažovanjem tužilje i isti je bio saglasan sa tim, a tužilja je i stupila na rad u butiku tuženog i bila radno angažovana u spornom periodu sa svim karakteristikama i elementima rada koji čine radni odnos.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković