Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku (posebna revizija).

U odnosu na odluku iz prvog stava izreke pobijane presude, po oceni Vrhovnog suda posebna revizija tužene nije dozvoljena iz bilo kog od razloga predviđenih članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Posebna revizija je izuzetno pravno sredstvo koje se, zbog pogrešne primene materijalnog prava, može izjaviti na osnovu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23; u daljem tekstu: ZPP) protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom. Odluku o tome donosi Vrhovni sud na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, u vezi s članom 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23), ceneći potrebu odlučivanja o tom pravnom sredstvu zbog razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Pošto se posebnom revizijom izjavljenom u konkretnom slučaju osporava utvrđeno činjenično stanje i ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postupka što nisu razlozi za izjavljivanje ovakve revizije, Vrhovni sud je odlučio kao u prvom stavu izreke, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužene u odnosu na odluku iz prvog stava izreke pobijane presude, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija u ovom delu nije dozvoljena.

Prema članu 403. stav 1. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari radi duga podneta je 18.02.2016. godine, a vrednost predmeta spora pobijenog dela iznosi 376.352,17 dinara, što očigldno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, pa je revizija nedozvoljena i kao takva odbačena drugim stavom izreke, na osnovu člana 413. ZPP.

Odlučujući o pobijanoj presudi u preostalom delu koji se pobija revizijom u skladu sa čl. 403. stav 2. tačka 2. i 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tužene nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a takođe nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, 01.09.2006. godine parnične stranke su zaključile usmeni ugovor o zakupu kojim je tužilja izdala u zakup tuženoj svoj dvoiposoban stana u ... u Ulici ... br. ..., koji se nalazi u porodičnoj kući u kojoj je tužena stanovala sa porodicom do preseljenja u ..., za mesečnu zakupninu od 85 evra, koja je sporazumno povećana 2008. godine na 100 evra. Ugovoreno je i da tužena plaća utrošenu električnu energiju, vodu i komunalne usluge. U pomoćnoj zgradi je živela još jedna studentkinja kao stanar, pa su plaćale troškove po članu porodice, a pomoćna zgrada je imala pomoćni monofazni strujomer. Tužena nije uredno plaćala utrošenu električnu energiju, vodu i komunalne usluge, zbog čega je pokrenuto više postupka za izvršenje radi naplate dugovanja protiv tužilje kao vlasnika, a takođe je dva puta struja isključivana zbog neplaćanja. Zakupninu je tužena, po dogovoru, davala ocu tužilje, a od 2012. godine, kada se i on preselio u ...., komšinici i poslednji put je platila 15.04.2015. godine 200 evra na ime zakupnine za januar i februar mesec 2015. godine. Pošto se 15.06.2015. godine iselila, ostala je dužna za zakupninu za mart, april, maj i jun mesec 2015. godine. Stranke nisu sačinjavale priznanice o plaćanju zakupnine. Pored dugovanja od 262.782,66 dinara, utvrđeno je da za utrošenu električnu energiju postoji evidentirani dug tužilje od 93.715,25 dinara zbog neovlašćene potrošnje (prema analitičkoj kartici na osnovu obračuna broj .../... od 19.02.2015. godine), za obračunski period od 27.08.2014. do 19.01.2015. godine, u kome je tužena sa porodicom koristila objekat na kome je registrovana neovlašćena potrošnja. S tim u vezi je protiv tužilje vođen krivični postupak, pa je tužilja navedeni iznos u celosti izmirila.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je osnovan tužbeni zahtev za isplatu potrošene električne energije nastale neovlašćenim priključivanjem za period od 27.08.2014. do 19.01.2015. godine, koji počiva na odredbi člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, kao i za zakupninu za poslednja četiri meseca u kojima je tužena koristila tužiljin stan, u smislu odredaba čl. 567. i 570. st. 1. i 2. istog zakona, o čemu je drugostepeni sud dao razloge koje ovaj sud u svemu prihvata.

S obzirom na izloženo, navodima revizije se neuspešno osporava pobijana presuda, pa je Vrhovni sud odlučio kao u trećem stavu izreke, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković