Rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1401/24 od 18.09.2024. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i prvostepeno rešenje je potvrđeno.

Protiv rešenja donetog u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi VV je na reviziju tužioca odgovorio.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji na osnovu člana 408. u vezi člana 420. stav 6. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

Nižestepeni sudovi su ocenili da je tužba tužioca nedozvoljena, jer zahtevom za utvrđenje traži da se utvrdi da je izvršena deoba suvlasničke zajednice parničnih stranaka na istočnom delu dvojnog objekta vikend kuće na Zlatiboru, objekat br.1, u Ulici ... br. .., a postojećoj na kp. ... KO Čajetina, i da su tužilac i tuženi na osnovu izvršene deobe isključivi vlasnici posebnih delova- etaža objekta, kao i da na suterenu imaju pravo korišćenja sa jednakim udelom. Ovo stoga što tužilac traži utvređenje činjenice da je izvršena deoba imovine, da su oni već postali vlasnici navedenih posebnih delova, a ne postojanje odnosno nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa. Poseban zakon ne predviđa podnošenje tužbe radi utvrđenja postojanja činjenica koje tužilac tužbom traži, pri čemu nema ni ovlašćenje da raspolaže pravima tuženih VV i BB, u čije ime traži utvrđenje da imaju pravo isključive svojine na posebnim delovima. Zaštitu svog prava tužilac je mogao ostvariti postavljanjem svojinskog zahteva za utvrđenje, ili pak u vanparničnom postupku zahtevati deobu kuće. Zbog toga je tužba tužioca odbačena primenom odredbe člana 294. stav 1. tačka 6. i 7. u vezi člana 101. stav 5. i 194. Zakona o parničnom postupku.

Međutim, po oceni Vrhovnog suda, zaključak nižestepenih sudova o nedozvoljenoj tužbi za utvrđenje ne može se prihvatiti kao pravilan zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Prema odredbi člana 13. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br.6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, br.29/96 i „Službeni glasnik RS“, br. 115/2005 – dr zakon), više lica ima pravo susvojine na nepodeljenoj stvari kada je deo svakog od njih određen srazmerno celini (idealni deo). Susvojina podrazumeva da svaki suvlasnik ima individualno pravo na svoj udeo, ali istovremeno postoji suvlasnička zajednica na stvari, tako da nijedan od njih ne može preduzimati ni materijalne akte, niti pravne poslove u odnosu na stvar bez saglasnosti ostalih suvlasnika. Međutim, suvlasnici mogu tražiti da se izvrši deoba i tako izazvati prestanak susvojine. To pravo suvlasnika propisano je odredbom člana 16. stav 1. istog zakona, koja propisuje da suvlasnik ima pravo da u svako doba zahteva deobu stvari, osim u vreme u koje bi ta deoba bila na štetu drugih suvlasnika, ako zakonom nije drukčije određeno. Dakle, svaki suvlasnik ima pravo da zahteva deobu i prema stavu 4. istog člana, suvlasnici sporazumno određuju način deobe stvari, a u slučaju da se ne može postići sporazum, odlučuje sud. Prema tome, svaki pojedini suvlasnik može zahtevati da se deoba izvrši, ali za odluku o načinu na koji će se deoba izvršiti nije dovoljna većina glasova, već jednoglasnost, a tek ukoliko se suvlasnici ne mogu sporazumeti o načinu deobe, odluku donosi sud, tako što vrši sudsku deobu prema pravilim vanparničnog postupka.

Prema odredbi člana 194. stav 1. Zakona o parničnom postupku, tužilac može u tužbi da traži da sud samo utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa, povredu prava ličnosti ili istinitost, odnosno neistinitost neke isprave, a prema stavu 2. istog člana tužba za utvrđenje može da se podnese ako tužilac ima pravni interes da sud utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog spornog prava ili pravnog odnosa, pre dospelosti zahteva za činidbu iz istog odnosa ili istinitost odnosno neistinitost neke isprave, ili ako tužilac ima neki drugi pravni interes. Prema stavu 3. istog člana, tužba za utvrđenje može da se podnese radi utvrđivanja postojanja, odnosno nepostojanja činjenice, ako je to predviđeno zakonom ili drugim propisom.

Iz citiranih odredbi proizilazi da činjenice ne mogu biti predmet utvrđenja, osim izuzetno, ako je to predviđeno zakonom ili drugim propisom. Međutim, prilikom ocene da li je, s obzirom na predmet utvrđenja, deklarativna tužba dozvoljena, sud nije vezan formulacijama sadržanim u tužbenom predlogu (predlogu tužioca o tome kako presuda treba da glasi) ako tužilac na nevešt način izražava volju da predmet utvrđenja bude pravni odnos ili pravo, ali je nesumnjivo kakav mu je zahtev odnosno šta tužbom traži.

U konkretnom slučaju, tužilac je u tužbi istakao tužbeni zahtev kojim se traži utvrđenje da je izvršena deoba suvlasničke zajednice istočnog dela dvojnog objekta – vikend kuće, i to tako što se utvrđuje da su nakon deobe tužilac i tuženi VV i BB stekli pravo isključive svojine na posebnim delovima objekta koji su opisani, a da na suterenu imaju pravo zajedničkog korišćenja. Iako formulacija prema kojoj se traži utvrđenje da je izvršena deoba suvlasničke zajednice na prvi pogled podrazumeva utvrđenje činjenice, tužilac bez svake sumnje traži da se utvrdi da stranke (tužilac i tuženi VV i BB), nisu u pravnom odnosu koji proizlazi iz njihove suvlasničke zajednice, jer je ona prestala deobom na osnovu sporazuma suvlasnika. Za utvrđenje da ne postoji pravni odnos između suvlasnika na objektu zbog prestanka suvlasničke zajednice deobom, te utvrđenja prava isključive svojine na sada posebnim delovima objekta, i to ne samo svojine na posebnom delu koji je po deobi, a prema tužiočevoj tvrdnji, njemu pripao u isključivu svojinu, već i ostalih ranijih suvlasnika, tužilac ima pravni interes ukoliko ostali suvlasnici osporavaju izvršenu deobu, pa se neizvesnost u pogledu postojanja ovog pravnog odnosa i prestanka istog nepovoljno održava na sferu njegovih pravnih odnosa.

Saglasno izloženom, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke na osnovu člana 416. stav 2. u vezi člana 420. ZPP.

Rešenjem o izvršenju Višeg suda u Užicu P 63/23 od 19.11.2024. godine, stavom prvim izreke, obavezan je takseni obveznik da plati dugovanu sudsku taksu na tužbu u iznosu od 94.325,00 dinara, opomenu u iznosu od 390,00 dinara, kao i kaznenu taksu od 50% od visine takse u iznosu od 49.162,50 dinara, ukupno 141.877,50 dinara, na račun koji zaključkom odredi javni izvršitelj. Stavom drugim izreke, određeno je izvršenje radi naplate takse iz stava prvog izreke rešenja ukoliko takseni obveznik ne izvrši obavezu u ostavljenom roku. Stavom trećim izreke, odlučeno je da će izvršenje sprovesti javni izvršitelj koga odredi predsednik suda. Stavom četvrtim izreke, po naplati takse javni izvršitelj će na ime nagrade za sebe zadržati 10% nalaćene vrednosti takse i kaznene takse, a preostali iznos će uplatiti na račun Višeg suda u Užicu za naplatu sudskih taksi bliže naveden u ovom stavu izreke koji se vodi kod Ministarstva finansija - Uprava za trezor sa pozivom na broj predmeta P 63/23, i to za sudsku taksu na tužbu, opomenu i kaznenu taksu po modelu i sa pozivom na broj bliže naveden u ovom stavu izreke.

Rešenjem o izvršenju Višeg suda u Užicu P 63/23 od 19.11.2024. godine, stavom prvim izreke, obavezan je takseni obveznik da plati dugovanu sudsku taksu na rešenje o odbacivanju tužbe u iznosu od 9.800,00 dinara, opomenu u iznosu od 390,00 dinara, kao i kaznenu taksu od 50% od visine takse u iznosu od 4.900,00 dinara, ukupno 15.090,00 dinara, na račun koji zaključkom odredi javni izvršitelj. Stavom drugim izreke, određeno je izvršenje radi naplate takse iz stava prvog rešenja da ukoliko takseni obveznik ne izvrši obavezu u ostavljenom roku. Stavom trećim izreke, odlučeno je da će izvršenje sprovesti javni izvršitelj koga odredi predsednik suda. Stavom četvrtim izreke, po naplati takse javni izvršitelj će na ime nagrade za sebe zadržati 10% nalaćene vrednosti takse i kaznene takse, a preostali iznos će uplatiti na račun Višeg suda u Užicu za naplatu sudskih taksi bliže naveden u ovom stavu izreke koji se vodi kod Ministarstva finansija - Uprava za trezor sa pozivom na broj predmeta P 63/23, i to na rešenje o odbacivanju tužbe, opomenu i kaznenu taksu po modelu i sa pozivom na broj bliže naveden u ovom stavu izreke.

Rešenjem o izvršenju Višeg suda u Užicu P 63/23 od 19.11.2024. godine, stavom prvim izreke, obavezan je takseni obveznik da plati dugovanu sudsku taksu na žalbu na rešenje o odbacivanju tužbe u iznosu od 9.800,00 dinara, opomenu u iznosu od 390,00 dinara, kao i kaznenu taksu od 50% od visine takse u iznosu od 4.900,00 dinara, ukupno 15.090,00 dinara, na račun koji zaključkom odredi javni izvršitelj. Stavom drugim izreke, određeno je izvršenje radi naplate takse iz stava prvog rešenja da ukoliko takseni obveznik ne izvrši obavezu u ostavljenom roku. Stavom trećim izreke, odlučeno je da će izvršenje sprovesti javni izvršitelj koga odredi predsednik suda. Stavom četvrtim izreke, po naplati takse javni izvršitelj će na ime nagrade za sebe zadržati 10% nalaćene vrednosti takse i kaznene takse, a preostali iznos će uplatiti na račun Višeg suda u Užicu za naplatu sudskih taksi bliže naveden u ovom stavu izreke koji se vodi kod Ministarstva finansija - Uprava za trezor sa pozivom na broj predmeta P 63/23, i to na rešenje na žalbu o odbacivanju tužbe, opomenu i kaznenu taksu po modelu i sa pozivom na broj bliže naveden u ovom stavu izreke.

Rešenjem P 63/23 od 09.12.2024. godine, odbijen je predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje od 03.12.2024. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3485/24 od 23.01.2025. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužioca i potvrđena su rešenja o izvršenju u vezi naplate dugovanih taksi na tužbu, na rešenje o odbacivanju tužbe i na žalbu na rešenje o odbacivanju tužbe, sva doneta od strane Višeg suda u Užicu P 63/23 od 09.12.2024. godine. Stavom drugim izreke, odbijena je žalba tužioca i potvrđeno je rešenje Višeg suda u Užicu P 63/23 od 09.12.2024. godine kojim je odbijen predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje od 03.12.2024. godine. Stavom trećim izreke, odbijena je žalba tužene GG i potvrđeno je rešenje Višeg suda u Užicu P 63/23 od 09.12.2024. godine kojim je odbačen kao nedozvoen prigovor tužene od 03.12.2024. godine na opomenu za sudsku taksu na odgovor na tužbu. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužene za troškove drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažnog rešenja donetog u drugom stepenu u odnosu na stav prvi i drugi izreke tužilac je izjavio reviziju iz svih zakonskih razloga sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. ZPP

Odlučujući o dozvoljenosti revizije tužioca u smislu člana 404. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP, a u vezi sa članom 420. stav 6. ZPP.

Prema članu 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Prema stavu 2. istog člana, o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji taksenog obveznika, tužilje kao izvršnog dužnika kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP, a u vezi sa članom 420. stav 6. ZPP jer se u konkretnom slučaju pobija odluka o načinu naplate sudskih taksi od taksenog obveznika koji ih nije platio u parničnom postupku zbog čega ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti razmatranja pitanja od opšteg interesa kao ni potrebe ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava u postupku prinudne naplate sudskih taksi. Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj u pogledu odluke kojom je odbijen predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje jer se izuzetna revizija može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava, a ne i zbog pogrešne primene odredaba parničnog postupka i utvrđenog činjeničnog stanja. U konkretnom slučaju, stavom drugim pobijanog drugostepenog rešenja potvrđeno je rešenje kojim je odbijen predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje kao neosnovan zbog propuštenog roka za plaćanje sudskih taksi, što predstavlja primenu procesnih pravila.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP u vezi člana 420. stav 1. i 6. ZPP Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Članom 420. stav 1. ZPP propisano je da stranke mogu da izjave reviziju protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan, a stavom 2. da revizija protiv rešenja iz stava 1. ovog člana nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena revizija protiv pravnosnažne presude. Kako je stavom prvim pobijanog rešenja, a saglasno čl. 40. Zakona o sudskim taksama pravnosnažno odlučeno o načinu plaćanja neplaćenih sudskih taksi i kaznene takse od taksenog obveznika – fizičkog lica, kojim rešenjem se postupak pravnosnažno ne okončava to revizija taksenog obveznika, nije dozvoljena. Pored navedenog, odluka o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje ne predstavlja rešenje kojim se postupak pravnosnažno okončava, pa revizija tužioca nije dozvoljena na osnovu navedene odredbe člana 420. stav 1. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković