Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu revizije su blagovremeno izjavile obe stranke – tužilac, protiv odluka sadržanih u drugom, petom i šestom stavu izreke zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, a tužena protiv odluka sadržanih u stavu prvom tačka a) izreke, preko iznosa od 2.100 evra sa dosuđenom zateznom kamatom, stava četvrtog i šestog izreke zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenim revizijama, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 3. i člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca delimično osnovana i da je revizija tužene osnovana u celosti.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijskim navodima tužioca da pobijana presuda ima nedostataka zbog kojih se njena pravilnost ne može ispitati, jer je izreka nerazumljiva i protivrečna sama sebi i datim razlozima, odnosno da ne postoje razlozi o bitnim činjenicama, a oni koji su dati su nejasni i protivrečni, ukazuje se na učinjenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz tačke 12. stava 2. navedenog člana koja nije zakonski razlog za reviziju (član 407. stav 1. tačka 2. ZPP).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 16.10.2001. godine stupio na rad u apoteku „VV“ u ..., po ugovoru o radu bez datuma koji je zaključio sa tuženom, radi obavljanja poslova ... . Nakon otvaranja druge apoteke (apoteka „GG“) tužilac je nastavio sa radom u tom objektu i pored poslova farmaceutskog tehničara, po dogovoru sa tuženom, obavljao i poslove nabavke robe, uplate pazara i raspolaganja sredstvima na računu, za šta je imao deponovani potpis u banci kod koje je otvoren račun označene apoteke. Radni odnos tužioca prestao je na osnovu rešenja tužene od 07.08.2009. godine o otkazu ugovora o radu zbog povrede radne obaveze – protivpravnog raspolaganja novcem i dokumentacijom koja je poverena tužiocu u vršenju apotekarskih poslova nabavke i prodaje lekova i plaćanja obaveza prema dobavljačima, čime je poslodavcu prouzrokovana šteta.

Tužena je tim povodom podnela i krivičnu prijavu protiv tužioca zbog učinjenog produženog krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja, i preuzela njegovo krivično gonjenje u svojstvu oštećenog kao tužioca. Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 711/18 od 19.03.2019. godine usvojena je žalba branioca okrivljenog i preinačena prvostepena presuda. Presudom drugostepenog suda, tužilac – okrivljeni je zbog promene Krivičnog zakonika oslobođen od optužbe da je u periodu od 01.01.2007. godine do 01.06.2009. godine iskoristio svoj službeni položaj i prisvojio deo pazara u iznosu od 1.653.487,60 dinara, a zbog nastupanja zastarelosti optužba je odbijena u delu kojim mu je na teret bilo stavljeno pribavljanje imovinske koristi izvršeno zaključenjem ugovora o stipendiranju sa svojom ćerkom, po kojem je u periodu od 31.10.2005. godine do 29.05.2009. godine isplaćeno ukupno 231.000,00 dinara, i naplatom dela cene prodate robe preko njegovog tekućeg računa.

Objekat apoteke „GG“ otvoren je zajedničkim sredstvima stranaka, ali njihov međusobni odnos povodom izvršenih ulaganja nije uređen pisanim ugovorom. Tužilac je u tom zajedničkom ulaganju učestvovao sa iznosom od 6.500 evra koje je pozajmio od roditelja svoje supruge, smatrajući ortačkim ulogom po osnovu usmenog zaključenog ugovora sa tuženom, koji se nije realizovao zbog protivljenja njenog supruga da se takav ugovor zaključi.

Knjigovodstvena evidencija apoteke „GG“ vođena je putem trgovačke knjige (prosto knjigovodstvo). U trgovačkoj knjizi su uplate koje je izvršila apoteka „VV“, namenjene za isplatu zarada zaposlenih, knjižene kao uplata pazara apoteke „GG“, što je stvorilo privid više uplaćenog pazara za iznos uplaćen po drugom osnovu, a ne po osnovu ostvarenog pazara. Zbog toga je bilo vrlo teško uočiti da se na žiro-račun označene apoteke uplaćuju manja sredstva od iznosa koji je „prokucan“ na fiskalnoj kasi.

Veštačenjem je utvrđeno da ukupan manje predati pazar apoteke u periodu od 01.01.2007. godine do 01.06.2009. godine iznosi 1.653.487,60 dinara – u 2007. godini 317.692,02 dinara, u 2008. godini 710.299,57 dinara i u 2009. godini 625.459,94 dinara. Na isti način utvrđeno je da je tužiočevoj ćerci, na osnovu ugovora o stipendiranju, isplaćen iznos od 63.000,00 dinara, a bez ugovora iznos od 168.000,00 dinara. Kupac DD je za robu kupljenu u apoteci isplatu cene izvršio na tekući račun tužioca, a ne na tekući račun apoteke.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je pravilnom primenom materijalnog prava odlučio o delu protivtužbenog zahteva za isplatu novčanog potraživanja po osnovu manjka pazara uplaćenog na račun apoteke u označenom periodu i iznosa koje je kupac robe uplatio na račun tužioca.

Odredbom člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Odgovornost za štetu po navedenoj odredbi zasnovana je na pretpostavljenoj krivici štetnika. Prema članu 155. tog Zakona, šteta je i umanjenje nečije imovine (obična šteta).

Tužilac je u apoteci „GG“ obavljao poslove uplate pazara, odnosno raspolaganja sredstvima na računu apoteke. Zbog toga je on, u smislu navedene odredbe člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, odgovoran za običnu štetu koja je tuženoj prouzrokovana uplatom pazara u manjem iznosu od ostvarenog prodajom robe i evidentiranog kroz fiskalnu kasu. Postojanje štete i njena visina utvrđeni su veštačenjem. Nalazom veštaka utvrđeno je i da su u knjigovodstvenoj evidenciji – trgovačkoj knjizi, evidentirane uplate po drugim osnovama (sredstva za isplatu zarada zaposlenima) i knjižene kao uplate pazara.

Tužilac u reviziji ponavlja svoje tvrdnje iznete tokom postupka – da je zaposlenima u apoteci deo zarade isplaćivan u gotovom novcu i da su na isti način plaćane usluge održavanja higijene u objektu, odnosno plaćana zakupnina vlasniku lokala, kao da je i sama tužena uzimala gotovinu iz kase za sopstvene potrebe, odnosno da joj je svakog meseca kupovano 1.000 evra. Iz tih razloga, tužilac osporava nalaz i mišljenje veštaka, smatrajući da isti nije od presudnog značaja za odluku o protivtužbenom zahtevu, već da su mnogo bitnije navedene činjenice koje su morale biti uzete u obzir prilikom veštačenja.

Po oceni revizijskog suda, ovi navodi tužioca nisu osnovani. Veštačenje je obavljeno na osnovu knjigovodstvene dokumentacije – podataka o ostvarenom pazaru i podataka o izvršenoj uplati pazara, na osnovu čega je utvrđeno da je na račun apoteke bio uplaćivan manji iznos od iznosa ostvarenog prodajom robe. Činjenice o gotovinskim isplatima koje iznosi revident veštak nije mogao uzeti u obzir, jer o tome nema pisanih dokaza, a one se dokazuju drugim dokaznim sredstvima. Iskazima lica zaposlenih u apoteci tužene utvrđeno je da im je deo zarade isplaćivan i u gotovom novcu, ali se na osnovu tih iskaza ne može pouzdano utvrditi da li su te isplate vršene gotovinom uzetom iz kase, pre uplate pazara na račun apoteke, ili iz novca podignutog sa računa. U gotovini su plaćane i usluge lica koja su održavala higijenu u lokalu, kao i zakupnina za lokal, ali se iz iskaza svedoka koji su saslušani na te okolnosti takođe ne može pouzdano utvrditi da su te isplate izvršene novcem uzetim iz kase. Osim iskaza tužioca nema drugih dokaza da je tužena uzimala novac iz kase po svom nahođenju, niti da joj je svakog meseca od ostvarenog pazara kupovan i predavan iznos od 1.000 evra. Iskaz tužioca, kao stranke zainteresovane da suprotna strana ne uspe u ovom sporu, drugostepeni sud je u tom delu pravilno ocenio i nije ga prihvatio, imajući u vidu i pravilo o teretu dokazivanja po kojem je tužilac te činjenice bio dužan dokazati do nivoa njihovog pouzdanog utvrđenja.

Navod revidenta da je tužena svakodnevno bila prisutna u apoteci i vršila kontrolu njenog poslovanja, tako da joj nije moglo ostati nepoznato da je na račun uplaćivan manji iznos od ostvarenog pazara, nije osnovan. Nalazom veštaka utvrđeno je da su u trgovačkoj knjizi bile proknjižene i uplate koje nisu nastale prometom robe, već su bile namenjene isplati zarade zaposlenih, što je stvorilo privid o više uplaćenom pazaru i otežalo uočavanje da se na račun uplaćuje manji iznos od onog koji je ostvaren prodajom robe i evidentiran kroz fiskalnu kasu.

Neosnovano se revizijom tužioca osporava ocena izvedenih dokaza, iskaza tužioca i svedoka DD, u vezi sa činjenicom da je roba koju je označeni svedok kupio u apoteci, a nije platio gotovinom, plaćena uplatom na tekući račun tužioca, a ne na žiro-račun apoteke.

Iz tih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odluku o tužbenom zahtevu kojim je tražena isplata iznosa od 6.500 evra drugostepeni sud je doneo primenom člana 210. Zakona o obligacionim odnosima. Po stanovištu tog suda, zasnovanom na oceni iskaza svedoka – lica koja su tužiocu pozajmila iznos od 6.500 evra za potrebe koje su im saopštili tužilac i njihova supruga, tužilac je u otvaranje apoteke „GG“ uložio označeni iznos sa namerom da bude u ortakluku sa tuženom i da dele dobit od poslovanja, ali da taj odnos nije realizovan, a uložena novčana sredstva nisu vraćena tužiocu ni kroz uvećanu platu, kako je to tvrdila tužena, koja nije sporila tužiočevo ulaganje do visine od 3.160 evra.

Deo protivtužbenog zahteva kojim je tražena naknada štete u visini stipendije isplaćene tužiočevoj ćerci odbijen je sa obrazloženjem da je ocenom izvedenih dokaza – iskaza tužioca i njegove ćerke, utvrđeno da je ugovor o stipendiranju zaključen po usmenom odobrenju tužene i da je stipendija isplaćivana sa njenim znanjem, zbog čega nema odgovornosti tužioca za potraživanu štetu u iznosu od 230.000,00 dinara, u smislu članova 154, 155. i 185. Zakona o obligacionim odnosima. S tim u vezi, drugostepeni sud nije prihvatio iskaz tužene da nije imala saznanja o stipendiranju ćerke tužioca, nalazeći da je tužilac vodio posebnu evidenciju o stipendiji koju je držao na vidnom mestu, u koju je tužena mogla izvršiti uvid i bez stručnog znanja, pri čemu se i sama tužilja izjasnila da ne bi imala ništa protiv stipendiranja tužiočeve ćerke.

Po oceni revizijskog suda, osnovani su navodi tužene kojima se osporava ocena izvedenih dokaza i iz tog razloga utvrđeno činjenično stanje bitno za odluku o tužbenom i delu protivtužbenog zahteva.

Odredbom člana 8. ZPP propisano je da sud odlučuje po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza kao celine, i na osnovu rezultata celokupnog raspravljanja, koje će činjenice uzeti kao dokazane. Navedenom odredbom ustanovljeno je načelo slobodne ocene dokaza, zasnovano na slobodnom sudijskom uverenju, koje ipak mora biti obrazloženo navođenjem razloga zašto je jednom dokazu poverovano, a drugom nije.

O pravnom odnosu u koji su stranke stupile povodom otvaranja apoteke nema pismenog ugovora o zajedničkom ulaganju novčanih sredstava, kojeg je nesporno bilo – tužena ne spori da je tužilac u otvaranje druge apoteke uložio određena novčana sredstva, ali ne u onom iznosu koji tužilac tvrdi. Za takav pravni posao nije propisana obavezna pismena forma ugovora, tako da se on može zaključiti i u usmenoj formi, a njegovo postojanje i sadržina – prava i obaveze ugovarača, dokazuju se drugim dokaznim sredstvima.

O prirodi i sadržini njihovog pravnog odnosa stranke se različito izjašnjavaju. Podneta tužba zasnovana je na tvrdnji tužioca da je sa tuženom postigao dogovor o zajedničkom otvaranju apoteke, u koju će svako od njih uložiti issta novčana sredstva i deliti dobit ostvaren njenim poslovanjem. Tužiočevu tvrdnju o iznosu uloženih sredstava i sadržini sporazuma stranaka potvrđuju iskazi određenih svedoka, koji o tome imaju posredna saznanja stečena od tužioca i njegove supruge, a kojima je drugostepeni sud poverovao (u sklopu iskaza parničnih stranaka i drugih izvedenih dokaza). Tužilac tvrdi i da taj ugovorni odnos nije realizovan, jer mu osim zarade nije isplaćivan deo dobiti, zbog čega potražuje da mu se uložena sredstva vrate. Pravni osnov njegovog tužbenog zahteva je u članu 210. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Tužena tvrdi da takav dogovor nije postojao, ali da su tužiocu uložena sredstva vraćena jer mu je isplaćivana zarada veća od one koja je plaćena drugim farmaceutskim tehničarima, pa i diplomiranim farmaceutima zaposlenim u istoj apoteci.

U tom kontekstu, po nalaženju revizijskog suda, osnovano se u navodima tužene iznetim u reviziji ukazuje da prilikom ocene izvedenih dokaza nisu sa dužnom pažnjom cenjeni iskazi stranaka i iskazi svedoka, naročito onih koji imaju samo posredna saznanja o bitnim činjenicama, a čiji su izvor tužilac i njegova supruga. S tim u vezi se osnovano ukazuje i da nije razjašnjeno ponašanje tužioca u dužem vremenskom periodu, odnosno razlozi zbog kojih, ako je postojao ortački odnos, za sve godine dok je taj odnos trajao nije zahtevao da mu se isplaćuje dobit, ili zbog toga raskinuo ugovorni odnos i zahtevao vraćanje uloženih sredstava, odnosno zašto nije zahtevao vraćanje uloženih sredstava odmah nakon otvaranja apoteke, ako mu ta sredstva nisu bila vraćena ni kroz uvećanu zaradu.

Iz tih razloga, za sada se na osnovu izvedenih dokaza i njihove ocene, ne može pouzdano zaključiti ni o istinitosti tvrdnje tužene da su uložena novčana sredstva tužiocu vraćena kroz uvećanu zaradu, jer se u pogledu te činjenice one nisu detaljnije izjašnjavale.

Protivrečnost iskaza stranaka postoji i u vezi sa činjenicom stipendiranja tužiočeve ćerke. O toj činjenici postoji ugovor o studentskoj stipendiji od 01.10.2005. godine, zaključen za školsku 2005/2006 godinu, na novčani iznos od 4.500 dinara mesečno. Ugovor je za apoteku potpisao tužilac. Tužiočevoj ćerci je stipendija isplaćivana i za naredne školske godine, za koje nisu zaključeni pisani ugovori o stipendiranju, a stipendija je od januara 2007. godine do maja 2009. godine isplaćivana i u uvećanom iznosu od 6.000,00 dianra mesečno.

Drugostepeni sud ocenom izvedenih dokaza zaključuje da je tužena imala saznanje o zaključenom ugovoru o stipendiji. Međutim, sud ne razjašnjava razloge zbog kojih, ako je tako, ugovor od 01.10.2005. godine nije potpisala tužena, već je to učinio tužilac, a naročito zašto za sledeće školske godine nisu zaključivani pisani ugovori o stipendiranju na osnovu kojih bi se vršila isplata stipendije, ako je tačno da se tužena saglasila sa stipendiranjem tužiočeve ćerke.

Sledstveno izloženom, po oceni Vrhovnog suda, činjenično stanje od značaja za odluku o tužbenom zahtevu (preko iznosa od 2.100 evra) i delu protivtužbenog zahteva za naknadu štete u visini stipendije isplaćene tužiočevoj ćerci, nije pouzdano i u potpunosti utvrđeno.

Iz tog razloga, pobijana drugostepena presuda je morala biti ukinuta u označenom delu, i predmet u tom delu vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenju.

U ponovljenom suđenju drugostepeni sud će izvođenjem predloženih dokaza, uključujući i dokaz suočenja stranaka na sve razlike u njihovim iskazima (član 283. u vezi člana 255. stav 3. ZPP) i njihovom ocenom po slobodnom i obrazloženom sudijskom uverenju (član 8. ZPP) pouzdano utvrditi i razjasniti sve činjenice za osnovanost tužbenog i dela protivtužbenog zahteva, a ukoliko se na osnovu predloženih i izvedenih dokaza neka činjenica ne može pouzdano utvrditi, o njenom postojanju odlučiće se primenom pravila o teretu dokazivanja (član 231. ZPP). Po pouzdanom utvrđenju svih bitnih činjenica drugostepeni sud će pravilnom primenom člana 210. stav 2. i članova 154, 155. i 185. Zakona o obligacionim odnosima odlučiti o zahtevima stranaka, a u slučaju usvajanja tužbenog zahteva koji glasi na novčano potraživanje u stranoj valuti, primeniće i odredbu člana 395. navedenog Zakona.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer zavisi od konačnog ishoda spora.

Sa svega navedenog, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković