Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 387/24 od 08.09.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Velikom Gradištu P1 10/23 od 27.11.2023. godine, u delu stava prvog izreke, kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca AA kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade za korišćenje privatnog automobila u privatne svrhe u periodu od 01.05.2015. godine do 15.01.2016. godine u periodu od 12.04.2016. godine do 24.05.2016. godine isplati pojedinačne mesečne iznose bliže određene u ovom delu stava izreke, u delu stava petog izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca VV da se obaveže tuženi da mu na ime naknade za korišćenje privatnog automobila u privatne svrhe u periodu od 07.01.2005. do 12.01.2016. godine u periodu od 30.03.2016. do 30.06.2016. godine isplati pojedinačne mesečne iznose bliže određene ovim delom stava petog izreke, u stavovima drugom, trećem i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke preinačena je presuda Osnovnog suda u Velikom Gradištu P1 10/23 od 27.11.2023. godine u preostalom delu stava prvog i petog izreke i u stavu šestom izreke, tako što je tačkom jedan obavezan tuženi da tužiocu AA na ime naknade za korišćenje privatnog automobila u službene svrhe za period od 02.02.2016. zaključno sa 16.03.2016. godine pa tužiocu VV po istom osnovu za period od 03.02.2016. godine do 17.03.2016. godine isplati, iznose bliže označene u tom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom bliže opredeljene u tački 1 i 2 izreke sve do pojedinačnog dospeća svakog iznosa posebno pa do konačne isplate. Tačkom 3 obavezani su tuženi da tužiocima isplate 158.644,90n dinara, a na ime troškova postupka.

Protiv preinačujućeg dela pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, u odnosu na preinačujući deo presude zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravnosnažnu presudu u pobijanom delu shodno odredbi člana 408. ZPP-a („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP-a na koje Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu su bili u radnom odnosu kod tuženog. Tužilac AA i BB su radili na radnom mestu „...“, a tužilac VV je bio u radnom odnosu kod tuženog od 01.07.2015. godine na radnom mestu „...“. Tužilac VV je koristio sopstveno vozilo u službene svrhe u periodu od 07.01.2015. godine do 30.06.2016. godine i to vozilo marke pežo ... . Tužilac AA je zbog opisa radnog mesta koristio sopstveno vozilo od 05.01.2015. do 04.05.2016. godine i to vozilo marke mercedes i jugo. Vozilo je korišćeno u skladu sa Pravilnikom o naknadi za upotrebu sopstvenog vozila u službene svrhe broj 1400 od 28.10.2013. godine, a nakon ovog perioda su sa tuženima dana 23.03.2016. godine tužioci zaključivali posebne ugovore za korišćenje privatnog automobila u službene svrhe i to AA ugovor broj .. a VV ugovor broj .. . Pravilnikom o naknadi za upotrebu sopstvenog automobila u službene svrhe broj 1004 od 28.10.2023. godine, odredbom člana 1. utvrđeni su visina, usluge i način isplate naknade za upotrebu sopstvenog vozila u službene svrhe dok je članom 2. predviđeno da zaposleni ima pravo na naknadu troškova prilikom korišćenja sopstvenog vozila u službene svrhe. U članu 3. je propisano da upotreba sopstvenog vozila u službene svrhe podrazumeva odlazak, kako u sedište firme, tako i u van sedišta preduzeća u toku radnog vremena i van radnog vremena kao i na službeni put radi obavljanja posla iz delatnosti preduzeća. Pravilnikom je definisano da nalog za obavljanje poslova iz delatnosti preduzeća van sedišta samog preduzeća izdaje odgovorno lice preduzeća i to direktor ili lice koje on ovlasti dok je članom 4. predviđeno da se zaposlenom nadoknađuju troškovi za upotrebu sopstvenog vozila od sedišta preduzeća pa do mesta gde treba da izvrši službeni posao kao i troškovi prevoza za povratak do sedišta preduzeća. Članom 5. predviđeno je da zaposlenom koji je upućen na obavljanje službenog posla prilikom korišćenja spopstvenog vozila priznaje se naknada u visini od 30% od cene jednog litra utrošenog goriva po pređenom kilometru ako zakonom nije drukčije uređeno a gorivo se može nadoknaditi nakon podnošenja računa za utrošeno gorivo. Odredbom člana 6. naznačenog pravilnika bilo je predviđeno da po nalogu za korišćenje sopstvenog vozila treba da bude naznačeno: tip vozila, reg.br. vozila, razlog putovanja, mesto putovanja i broj pređenih kilometara i to nakon povratka u sedište preduzeća. Pravilnikom o radu tuženog od 22.06.2015. godine prema članu 43. predviđeno je da zaposleni ima prava na naknadu troškova za korišćenje sopstvenog vozila u službene svrhe do iznosa 30% cene jednog litra po pređenom kilometru dok je članom 45. propisano pravo zaposlenog i na solidarnu pomoć odnosno u određenim slučajevima. U toku postupka obavljeno je i veštačenje od strane veštaka ekonomske struke na utvrđivanje visine utuženih potraživanja na osnovu dokumentacije tuženih izdatih putnih naloga količine utrošenog goriva i pređene kilometraže.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužilaca neosnovan. U pogledu potraživanja tužilaca AA i VV za isplatu po osnovu upotrebe sopstvenog automobila u službene svrhe odbijen je zahtev iz razloga što putni nalozi koji je sačinio tadašnji direktor tuženog nisu sadržali rubriku u kojoj bi se upisivali pređena kilometraža veća samo određenu količinu goriva koja je tužiocima odobrena za korišćenje sopstvenog vozila u službene svrhe. Shdono tome sud nije mogao da prihvati nalaz i mišljenje veštaka ekonomsko finansijske struke pa je tužbeni zahtev odbio kao neosnovan.

Drugostepeni sud je delimično preinačio prvostepenu presudu i zaključio da je prvostepeni sud u pogledu naknade za korišćenje privatnog automobila tužilaca AA i VV iz ... na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo. Zaključio je da je Pravilnikom o naknadi za upotrebu sopstvenog vozila u službene svrhe članom 5. predviđeno da se zaposlenom koji je upućen u obavljanje službenog posla prilikom korišćenja sopstvenog vozila priznaje naknadu u visni od 30% od cene jednog litra utrošenog goriva po pređenom kilometru ako zakonom nije drukčije uređeno a takođe mu se kroz uzeto gorivo može nadoknaditi korišćenje sopstvenog vozila a nakon podnošenja računa za utrošeno gorivo. Dalje odredbom člana 6. određeno je da se novčana naknada za korišćenje privatnog automobila u službene svrhe isplaćuje po nalogu za korišćenje sopstvenog vozila u službene svrhe u kojem je trebalo da bude naznačeno: tip vozila,registarski broj vozila, razlog putovanja, mesto putovanja i broj pređenih kilometara i to nakon povratka u sedište preduzeća. Izvedeni dokazi ukazuju na činjenicu da su tužioci u utuženom periodu koristili sopstvena vozila u službene svrhe, a veštačenjem od strane veštaka ekonomske struke utvrđena je visina utuženih potraživanja i to na osnovu dokumentacije tuženih odnosno izdatih putnih naloga zatim količine utrošenih goriva i pređene kilometraže. Stoga je zaključio da je u kontekstu takvog činjeničnog stanja tužbeni zahtev tužilaca AA i VV delimično osnovan i obzirom da je pravilnom utvrđena visina potraživanja putem veštačenja to je preinačio prvostepenu presudu i u tom delu usvojio tužbeni zahtev tužilaca.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i u tom delu usvojio tužbeni zahtev tužilaca. Izvedeni dokazi nesumnjivo ukazuju na činjenicu da su tužioci AA i VV koristili svoja vozila u službene svrhe u naznačenom periodu. U vezi toga postoji dokumentacija koja je pravilno ocenjena, a na osnovu takve dokumentacije veštačenje je izvršio i veštak ekonomsko-finansijske struke. Visina je pravilno utvrđena putem veštačenja i u skladu sa Pravilnikom o naknadi za upotrebu sopstvenog vozila u službene svrhe tuženog pa je pravilno postupio drugostepeni sud kada je preinačio prvostepenu presudu u tom delu. Pravilnikom o naknadi za upotrebu sopstvenog vozila u službene svrhe tuženog jasno je propisano na koji način se utvrđuje naknada u takvim slučajevima. Veštak ekonomsko-finansijske struke je imao u vidu naznačene odredbe pravilnika, postojao je nalog za korišćenje sopstvenog vozila u službene svrhe, a činjenica da u samom nalogu nije navdedena pređena kilometraža je propust tuženog. Zbog propusta tuženog tužiocu, koji su koristili privatna vozila u službene svrhe ne mogu snositi odgovornost.

Navodima iz revizije ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane odluke. U reviziji se uglavnom ističu navodi koji su isticani u toku postupka, a koje je i drugostepeni sud pravilno cenio.

Imajući u vidu napred izneto, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković