Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede učinjene u postupku pred drugostepenim sudom i pogrešne primene materijalnog prava.

U odgovoru na reviziju tuženi je u celosti osporio navode revidenta i predložio da se revizija odbije kao neosnovana.

Ispitujući pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11... 10/23, u daljem tekstu ZPP) Vrhovni sud je odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nema ni povrede odredbe člana 386. Zakona o parničnom postupku, s obzirom da je drugostepeni sud odgovorio u bitnom na sve žalbene navode.

Predmet primarnog tužbenog zahteva je novčano potraživanje tužioca na ime naknade štete u iznosu od 1.488.134,85 evra po osnovu Ugovora o kupoprodaji poljoprivrednog zemljišta OPU: 350-2017 od 05.04.2017. godine, odnosno razlika između plaćene i realne cene zemljišta, zasnovana na navodima da je tuženi zajedno sa posrednicima AA i BB, izazvao zabludu kod kupca, ovde tužioca i održavao ga u zabludi, a sve kako bi kupio predmetno zemljište tako što je davao neistinite izjave da je u prethodnom periodu koristio zemljište u cilju poljoprivredne proizvodnje i da ugovorena cena odgovora tržišnim prilikima. Tužilac je postavio i dva eventualna tužbena zahteva, kojih se odrekao na ročištu održanom dana 06.04.2023. godine, zbog čega je prvostepeni sud doneo odluku primenom odredbe člana 349. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u prvostepenom postupku, tužilac je poslovao pod nazivom „MNN FAIR TRADE“ d.o.o. Beograd. U nameri kupovine većih površina poljoprivrednog zemljišta u Republici Srbiji angažovao je posrednike AA i BB, koji su kao jednog od prodavaca pronašli tuženog. Zastupnici tužioca su pre zaključenja ugovora, obavili pregled poljoprivrednog zemljišta, katastarskih podataka, a zemljište su i lično i neposredno obilazili. Na dan zaključenja ugovora, predmetno zemljište obišao je i zakonski zastupnik tužioca VV. Tužilac je sa tuženim zaključio Ugovor o kupoprodaji poljoprivrednog zemljišta OPU 350-2017 od 05.04.2017. godine. Predmet ugovora bile su nepokretnosti označene u članu 2 tačka 2.1. Ugovora bliže određene u Prilogu A Ugovora upisane u List nepokretnosti broj .. K.O. Kumane u ukupnoj površini od 421 hektara 67 a 09 m2, označeno kao poljoprivredno zemljište, po kupoprodajnoj ceni od 4.638.379,90 evra. Tužilac je tuženom isplatio ugovorenu kupoprodajnu cenu i stupio u posed zemljišta, ali je istovremeno celokupno poljoprivredno zemljište izdao u zakup trećim licima. Prvostepeni sud utvrđuje da je tužilac privredno društvo čija je delatnost gajenje žita, leguninoza i uljarica, odnosno poljoprivredna delatnost, da tuženi nije uticao na poslovnu odluku tužioca da kupi navedeno poljoprivredno zemljište, niti na odluku da nakon toga zaključi ugovore o zakupu. Tužilac i tuženi su u skladu sa zakonom navedeni ugovor overili pred javnim beležnikom, što potvrđuje i solemnizaciona klauzula, iz koje proizlazi da je tužilac upozoren na značaj uvida u katastarski plan za predmetne nepokretnosti, te da izričito potvrđuje da je predmetno zemljište video i obišao na terenu, te da su mu poznati oblik i stanje nepokretnosti koje kupuje, te da u tom smislu nema nikakvih prigovora. Takođe je konstatovano da je tužilac upozoren od strane javnog beležnika na poštovanje načela jednake vrednosti uzajamnih davanja, te odricanja od pobijanja po ovom osnovu. Iz iskaza saslušanih svedoka, prvostepeni sud utvrđuje da su zakonski zastupnici tužioca i prilikom pregovora, neposredno obilazili sve parcele, te da je tužilac pre zaključenja Ugovora angažovao Geodetski biro Čobi iz Pećinaca radi obnove granica i identifikacije parcela koje je nameravao da kupi.

Kod ovako utvrđenih činjenica prvostepeni sud zaključuje da tužbeni zahtev nije osnovan. Obrazlaže da je tužilac pravno lice koje obavlja delatnost poljoprivredne proizvodnje, te da je bio dužan postupati sa povećanom pažnjom prema pravilima struke i običajima ( pažnja dobrog stručnjaka), a da tuženi ničim nije uticao na poslovne odluke tužioca, te da nema bilo kakve prevare ili dovođenja u zabludu tužioca od strane tuženog. Imajući u vidu da je tužilac bio upoznat sa celokupnim stanjem u katastarskim i geodetskim evidencijama, te da je upravo preko svojih angažovanih lica, stavio prvi ponudu tuženom za zaključenje ugovora, a zatim je pristao na ponudu tuženog, zaključuje da nema posledica propisanih članom 65. stav 1 i 2. Zakona o obligacionim odnosima. Ugovor o prodaji zaključen je 05.04.2017. godine, a tužba je podneta 15.10.2019. godine, iz čega se izvodi zaključak da je protekao rok iz člana 139. stav 2. ZOO. Tužilac nije postupio po odredbama člana 478. stav 1, 479, 480 stav 2, 481 i 482 ZOO, pa čak i da su postojali materijalni nedostaci, propustio je sve navedene rokove zbog čega nema zakonskog osnova za ostvarivanje prava predviđenih članom 488 ZOO. Prvostepeni sud je odbio predlog za prekid postupka u ovoj pravnoj stvari do okončanja krivičnog postupka, koji se vodi pred Višim javnim tužilaštvom u Novom Sadu, imajući u vidu da se navedeni postupak vodi protiv posrednika i drugih lica, usled čega nema zakonskih uslova za prekid ovog postupka.

Drugostepeni sud je rešavajući po žalbi zaključio da je prvostepena presuda pravilna i na zakonu zasnovana, sa jasnim i potpunim razlozima koje u svemu prihvata te je potvrdio prvostepenu presudu.

Vrhovni sud nalazi da je pobijana drugostepena presuda doneta, pravilnom primenom materijalnog prava.

U reviziji tužioca se uglavnom ponavljaju razlozi koji su isticani i u žalbi, a koje je drugostepeni sud cenio i pravilno ocenio da su neosnovani.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi, da su pre zaključenja spornog Ugovora o kupoprodaji nepokretnosti, vođeni pregovori između posrednika i tužioca kao i pregovori između tužioca i tuženog u dužem vremenskom periodu, nakon čega je tužilac predmetne Ugovore o kupoprodaji zaključio slobodnom voljom i prethodno je bio upoznat sa celokupnim stanjem zemljišta, katastarskim i geodetskim, ali i faktičkim. Tužilac je privredno društvo čija je osnovna delatnost gajenje žitarica pa je morao imati stručna znanja o vrsti i kvalitetu zemljišta, odnosno da li su karakteristike zemljišta koje su navedene u predmetnom ugovoru odgovarajuće u odnosu na ono što je upisano u javnim knjigama, te da li se radi o zemljištu koje odgovara nameni zbog koje tužilac isto kupuje.

Iz solemnizacione klazule proizlazi da je zakonski zastupnik tužioca kao kupac i potpisnik ugovora, nakon upozorenja od strane javnog beležnika na značaj uvida u katastarski plan za nepokretnosti koje su bile predmet ugovora, izjavio da ne traži kopiju plana i da u tom smislu prihvata sav rizik i potvrđuje da je poljoprivredno zamljište video i obišao na terenu, da su mu poznati oblik i stanje nepokretnosti koje kupuje te da se odriče bilo kakvog prigovora.

Činjenično stanje koje je utvrđeno, ne može biti predmet preispitivanja u postupku po reviziji ( član 407 ZPP-a).

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da nema odgovornosti tuženog za štetu koju tužilac tvrdi da je pretrpeo, a ako je tužilac i pretrpeo štetu koja je opisana u zahtevu, za to mogli biti odgovorni jedino posrednici koje je upravo tužilac angažovao radi pronalaženja zemljišta u cilju kupovine.

Tuženi je prodao zemljište tužiocu sa karakteristikama koje su upisane u listu nepokretnosti i onome što je zastupnik tužioca utvrdio na licu mesta pregledom predmetnih parcela uz napomenu da je tužilac mogao u svakom momentu angažovati stručna lica za svaku vrstu provere podataka o zemljištu i samog zemljišta, pogotovu kada je predmet kupovine bio ovako veliki kompleks poljoprivrednog zemljišta. Dakle, na osnovu izvedenih dokaza ne može se izvesti zaključak i prihvatiti kao tačni navodi revidenta da je tuženi zajedno sa posrednicima koje je angažovao tužilac, prevarnim radnjama doveo tužioca kao kupca u zabludu o kvalitetu zemljišta koje je bilo predmet prodaje i na taj način naneo štetu tužiocu kao kupcu, a sebi pribavio protivpravnu imovinsku korist i da je stoga predmetni ugovor ništav odnosno protivan prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima.

Sledom izloženog, pobijana odluka je doneta pravilnom primenom materijalnog prava i to odredbi člana 10, 15, 61, 65, 103, 139, 478, 481. i 482. Zakona o obligacionim odnosima.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odluku kao u stavu drugom izreke, Vrhovni sud doneo je primenom odredbe člana 165 Zakona o parničnom postupku i 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku, s obzirom da troškovi na ime sastava odgovora na reviziju i sudske takse na odgovor na reviziju nisu bili potrebni radi vođenja parnice dok tužilac nema pravo jer nije uspeo u postupku po reviziji.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković