Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Radoslave Mađarov i Zorice Bulajić, članova veća, u parnici tužioca protivtuženog Ortačkog advokatskog društva „Stanivuković i Partneri“ iz Novog Sada, koga zastupa punomoćnik Siniša Novaković, advokat iz ..., protiv tužene protivtužilje AA iz ..., koju zastupa punomoćnik Dejan Ukropina, advokat iz ..., uz učešće umešača na strani tužioca BB iz ... i umešača na strani tužene VV, iz ..., koju zastupa punomoćnik Dejan Ukropina, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca protivtuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1263/23 od 12.10.2023. godine, u sednici održanoj 23.01.2026. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1263/23 od 12.10.2023. godine u delu stava prvog izreke kojim je potvrđena presuda Višeg suda u Novom Sadu P 136/2020 od 23.01.2023. godine u odbijajućem delu stava prvog izreke, stavu drugom i stavu petom izreke, kao i u stavu drugom izreke i presuda Višeg suda u Novom Sadu P 136/2020 od 23.01.2023. godine u odbijajućem delu stava prvog izreke, stavu drugom i stavu petom izreke i predmet VRAĆA prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P 136/2020 od 23.01.2023. godine, stavom prvim izreke održano je na snazi rešenje Osnovnog suda u Novom Sadu IIv 1364/2019 od 07.11.2019. godine za iznos glavnice od 2.507.082,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznos počev od 11.10.2019. godine do isplate, dok je u preostalom delu za iznos glavnice preko dosuđenih 2.507.082,00 dinara do potraživanih 20.242.474,29 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na iznos razlike za period od 11.10.2019. godine do isplate, navedeno rešenje ukinuto i tužbeni zahtev tužioca odbijen. Stavom drugim izreke utvrđeno je da je ništava odredba člana 3. 1. ugovora o pružanju pravnih usluga zaključenog u Novom Sadu dana 04.04.2013. godine između tužioca- protivtuženog kao nalogoprimca, sa jedne strane i tužene-protivtužilje i umešača na strani tužene, kao nalogodavaca, i to u odnosu na tuženu-protivtužilju AA. Stavom trećim izreke odbijen je protivtužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se utvrdi da je ništava odredba člana 3.1. ugovora o pružanju pravnih usluga zaključenog u Novom Sadu dana 04.04.2013. godine između tužioca-protivtuženog kao nalogoprimca sa jedne strane i tužene-protivtužilje i umešača na strani tužene kao nalogodavaca, u odnosu na umešača VV. Stavom četvrtim izreke obavezana je tužena- protivtužilja da tužiocu-protivtuženom nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 332.657,00 dinara. Stavom petim izreke obavezan je tužilac-protivtuženi da tuženoj-protivtužilji nadoknadi troškove ovog parničnog postupka u iznosu od 288.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1263/23 od 12.10.2023. godine, žalbe parničnih stranaka su odbijene, pa je presuda Višeg suda u Novom Sadu P 136/2020 od 23.01.2023. godine potvrđena i odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac-protivtuženi je podneo blagovremeno reviziju, pobijajući presudu u delu kojim je tužbeni zahtev odbijen za iznos preko dosuđenog i usvojen protivtužbeni zahtev tužene- protivtužilje, iz svih zakonskih razloga zbog kojih se revizija može izjaviti.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11...10/23), pa je utvrdio da je izjavljena revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se ne ukazuje posebno na ostale bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se revizija može izjaviti.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je dana 04.04.2013. godine između VV i AA, obe iz ..., kao klijenata, sa jedne strane i OAD „Stanivuković i partneri“ iz Novog Sada sa druge strane, zaključen ugovor o pružanju pravnih usluga. Članom 3.1. ugovorne strane su se saglasile da će klijenti naknadu za izvršenje pravnih usluga po osnovu ugovora platiti u iznosu koji odgovara 5% vrednosti vraćene imovine, iznosa obeštećenja ili ostvarene kupoprodajne cene za imovinu, u dinarskoj protivvrednosti na dan fakturisanja, uvećano za iznos PDV. Takođe, ugovoreno je da ukoliko klijenti raskinu ovaj ugovor bez krivica advokatske kancelarije, biće dužni da advokatskoj kancelariji isplate iznos koji odgovara uslugama pruženim sa njene strane do momenta raskida ugovora, po važećoj advokatskoj tarifi, kao i da nadoknade materijalne troškove koje je advokatska kancelarija imala do dana raskida ugovora, a ugovoren je i način obračuna troškova (član 3.3.), te da klijenti i advokatska kancelarija imaju pravo da ovaj ugovor raskinu u bilo koje doba pisanim putem. I tužena i umešač na strani tužene su znale da su potpisom ovog ugovora pristale da tužiocu isplate navedenih 5% vraćene imovine. Nakon zaključenja ugovora, tužilac je tuženoj pružao ugovorene pravne odnosno advokatske usluge u koju svrhu je tužena tužiocu izdavala veliki broj punomoćja.

U postupku je utvrđena svaka radnja koju je tužilac preduzeo prilikom zastupanja tužene u sudskim postupcima i u upravnom postupku pred Agencijom za restituciju i utvrđena je vrednost svake pojedinačne radnje prema tada važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata. Delimičnim rešenjima Agencije za restituciju, bliže navedenim u obrazloženju pobijane presude, usvojeni su zahtevi podnosilaca, te je vraćena imovina i utvrđeno pravo svojine zakonskim naslednicima bivših vlasnika pok. GG, DD i ĐĐ rođene ... i to EE i ŽŽ, AA i VV sa različitim udelim na velikom broju nepokretnosti i poljoprivrednom zemljištu, bliže navedenim u rešenjima Agencije za restituciju. Tužilac je posredovao i u kupoprodaji nepokretnosti koja je bila predmet sudskog spora pred Osnovnim sudom u Novom Sadu broj P 5420/16 jer je našao kupca za ovu nepokretnost, koji je prihvatio sačinjavanje svojevrsnog aleatornog ugovora kojim je pristao da kupi nepokretnost koja je predmet sudskog spora odnosno suvlasničke udele AA i VV u ovoj nepokretnosti. Međutim, u krajnjem ishodu ove parnice tužbeni zahtev je odbijen, pa je ovaj postupak okončan na štetu kupca koji je takav pravni posao prihvatio. Tužilac je naplatio deo troškova za pružene advokatske usluge u ovom postupku, odnosno iznos od 5% primljene cene od navedenog kupca, ali nije naplatio troškove za pružene usluge po Advokatskoj tarifi iznad navedenog procenta.

Tužena je kod tužioca potpisala izjavu od 25.03.2019. godine u kojoj je u svemu ostala pri zaključenom ugovoru o pružanju pravnih usluga od 04.04.2013. godine i obavezala se da u celosti ispuni svoje obaveze iz ugovora, uključujući i obavezu plaćanja naknade u visini od 5% vrednosti zemljišta vraćenog delimičnim rešenjima Agencije za restituciju, kao i po drugim rešenjima koja eventualno uslede nakon davanja ove izjave. Međutim, tužena i umešač na strani tužene su nakon izvesnog vremena počele da sumnjaju u kvalitet obavljenog posla od strane tužioca, nakon čega su dostavile tužiocu podnesak od 30.08.2019. godine u kome su navele da otkazuju punomoćje za sve ostale postupke u kojima ih je tužilac zastupao, pred bilo kojim organom ili sudom, jer su nezadovoljne ažurnošću, brzinom, posvećenošću i komunikacijom u njihovom zastupanju. Nakon toga, 30.09.2019. godine tužilac je izdao AA i VV obračun naknade troškova i nagrade za rad advokata po osnovu ugovora o pružanju pravnih usluga od 04.04.2013. godine, koji je tužena primila 02.10.2019. godine. Tužilac za pružene usluge nije prijavio ni platio PDV na iznose konstatovane u obračunu, jer navedene iznose od tužene nije ni naplatio.

U vreme sačinjavanja obračuna za izvršene advokatske usluge, kao i tokom celokupnog perioda pružanja advokatskih usluga tuženoj na snazi je bila Tarifa o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Sl. glasnik RS“ br. 121/2012 od 24.12.2012. godine), koja je stupila na snagu 01.01.2013. godine. Ukupan iznos naknade za radnje preduzete od strane tužioca na osnovu spornog ugovora, prema stavu sudova iznosi 2.507.082,00 dinara sa uračunatim PDV u iznosu od 417.847,00 dinara na utvrđeni iznos naknade i nagrade tužiocu za pružene advokatske usluge, a koji je tužilac kao obveznik PDV dužan da plati.

Tužena i njena sestra su samo u dva slučaja platile deo nagrade i naknade advokatskih troškova u skladu sa potpisanim ugovorom od 04.04.2013. godine, i to u ostavinskom postupku vođenom iza pok. ZZ, gde su one nasledile idealne delove na stanu u Beogradu, koji je tokom 2014. godine prodat i tužilac naplatio svojih 5% iz dela kupoprodajne cene koji je pripao tuženoj i njenoj sestri na ime naslednog dela. Takođe, tuženi je naplatio i deo svog potraživanja prilikom prodaje odnosno isplate kupoprodajne cene za hotel „Vojvodina“ u visini od 5% od 200.000 evra.

Ukupna vrednost zemljišta koje je vraćeno u površini od 11.497.024 m2 po rešenjima Agencije za restituciju iznosi 11.655.560,47 evra, od čega ukupna vrednost suvlasničkog dela od ½ na ovom zemljištu EE iznosi 5.827.780,23 evra, a vrednost suvlasničkog udela od po 1/6 AA, VV i ŽŽ iznosi po 1.942.593,41 evra.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su zaključili da su i tužbeni i protivtužbeni zahtev delimično osnovan i primenjujući član 461. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima kojim je propisano da sporno pravo može biti predmet ugovora o prodaji, ali je ništav ugovor kojim bi advokat ili koji drugi nalogoprimac kupio sporno pravo čije mu je ostvarenje povereno i ugovorio za sebe učešće u podeli iznosa dosuđenog njegovom nalogodavcu. Sudovi smatraju da je spornim članom 3. 1. ugovora od 04.04.2013. godine tužilac ugovorio za sebe učešće u isplati (vrednost, iznosa, cena), a tada važećom Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata propisano je ugovaranje procenta od vrednosti predmeta radnje, odnosno utvrđene vrednosti predmeta spora, a ne od procenta od vrednosti, iznosa ili cene koji će eventualno pripasti stranci, kako je to predviđeno osporenom odredbom ugovora.

Vrhovni sud smatra da nižestepeni sudovi, zbog pogrešne primene materijalnog prava, nisu potpuno utvrdili činjenično stanje u odnosu na odbijajući deo tužbenog zahteva i usvajajući deo protivtužbenog zahteva.

Osnovano se u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu advokatske tarife u pogledu vrednosti predmeta spora u upravnom postupku. Članom 7. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata važećoj u vreme preduzimanja pravnih radnji i zastupanja tužioca prema tuženoj („Sl. glasnik RS“ br. 12/2012 od 24.12.2012. godine) propisano je da u imovinsko pravnim predmetima advokat može u pismenom obliku sa strankom ugovoriti nagradu za rad u srazmeri (procentu) sa uspehom u postupku, odnosno sa uspehom u pravnim radnjama koje će za stranku preduzeti, s tim da ugovoreni procenat ne može biti veći od 30%. Tarifnim brojem 13 propisana je visina naknade u procenjivim predmetima, za sastavljanje tužbe, protivtužbe i drugih podnesaka kojima se pokreće parnični postupak u procenjivim predmetima, a u zavisnosti od vrednosti spora, a nagrada za zastupanje na ročištima i ostale pravne radnje propisana je u ostalom delu Advokatske tarife. Tarifnim brojem 37 propisano je da za sastavljanje predloga, zahteva, prijava, molbi i drugih podneska kojima se pokreće upravni postupak, i to u procenjivim stvarima kada se upravni postupak vodi oko nekog prava u vezi sa imovinom koja ima određenu novčanu vrednost, kao i za sastavljanje ostalih obrazloženih podnesaka ili podnesaka koji sadrže činjenične navode, advokatu pripada jednak iznos nagrade u zavisnosti od vrednosti te imovine, kao i za podneske kojima se pokreće parnični postupak (tužbe, predlozi, molbe) iz tarifnog broja 13.

Nižestepeni sudovi nisu imali u vidu odredbe navedene Advokatske tarife u vezi određivanja naknade za zastupanje u upravnom postupku, a nisu na pouzdan način ispitali ni zakonitost i legitimnost člana 3.1. ugovora od 04.04.2013. godine zaključenog između parničnih stranaka, u pogledu ugovaranja advokatske naknade u procentu od vrednosti predmeta spora, u smislu člana 7. Advokatske tarife. Zbog toga je izajvljena revizija morala biti usvojena i ukinute nižestepene odluke u navedenim delovima izreke.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će postupiti po primedbama iz ovog rešenja, ponovo ispitati zakonitost odredbe člana 3.1. ugovora o pružanju pravnih usluga zaključenog između parničnih stranaka 04.04.2013. godine i oceniti mogućnost primene navedene tarife u vezi određivanja vrednosti predmeta spora u upravnom postupku. Pošto postupi po navedenim primedbama, prvostepeni sud će ponovo odlučiti o preostalom delu tužbenog zahteva i protivtužbenom zahtevu i doneti novu, zakonitu i pravilnu odluku.

Odluka o troškovima postupka zavisi od konačnog ishoda spora, zbog čega su ukinute i odluke o troškovima postupka iz nižestepenih presuda.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao izreci rešenja, na osnovu člana 416. stav 2. i člana 165. Zakona o parničnom postupku.

Pedsednik veća-sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković