Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11...10/23) i utvrdio da je revizija tužilje neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana odredbom člana 374. stav 2. ZPP, na koju tužilja u reviziji ukazuje, nije razlog zbog koga revizija može da se izjavi na osnovu odredbe člana 407. stav 1. tačka 2. istog zakona. Neosnovano se revizijom tužilje ukazuje da je drugostepeni sud prilikom odlučivanja o žalbi počinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između Nacionalne banke Grčke S.A. Filijale Beograd i korisnika kredita BB i AA zaključen je ugovor o hipotekarnom kreditu za kupovinu nepokretnosti, kojim je korisniku kredita odobren iznos od 50.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, a koji kredit je pušten u tečaj na osnovu ugovora o kupoprodaji nepokretnosti overenog pred Opštinskim sudom u Tutinu 28.11.2006. godine. U ugovoru je navedeno da je svrha kredita kupovina polovine nepokretnosti bliže navedene u ugovoru. Ugovorom je predviđeno da je kredit odobren na period od 11,5 godina, da će korisnici isti isplatiti u 138 jednakih mesečnih rata, bez grejs perioda, da prva rata dospeva za plaćanje mesec dana od dana puštanja kredita u tečaj, a da svaka sledeća dospeva za plaćanje svakog narednog meseca. Kao sredstvo obezbeđenja predviđena je hipoteka prvog reda u korist banke na nekretnini koja je isključivo vlasništvo korisnika kredita – založnog dužnika, uz obavezu da su isprave o svojini na predmetnoj nepokretnosti validne i nesporne i to na stambeno – poslovnoj zgradi broj 1, ..., k.p. br. .., upisane u list nepokretnosti br. .. KO ... . Kao sredstvo obezbeđenja predviđeno je i dostavljanje blanko akceptirane menice serijski broj ... i ... snabdevene potpisom od strane solidarnih dužnika. Iz izvoda iz bančinih knjiga od 06.03.2015. godine proizlazi da je korisnik kredita BB.

Tužena je osporila osnov i visinu potraživanja tužilje, navodeći da je kredit isplaćen, u vezi čega je dostavila dokaze, zbog čega je određeno izvođenje dokaza veštačenjem od strane Društva za veštačenje „Aleri“. Iz nalaza i mišljenja proizlazi da veštaci nisu bili u mogućnosti da utvrde koliko iznose ukupno neizmirene obaveze tužene prema tužilji po osnovu ugovora o hipotekarnom kreditu, jer veštacima od strane tužilje nije dostavljena tražena dokumentacija detaljno navedena u dopunskom nalazu i mišljenju veštaka koja je neophodna za utvrđivanje i proveru ukupnog duga (glavnice, redovnih kamata, zateznih kamata i ostalih naknada i provizija). Izjašnjavajući se na primedbe tužilje sudski veštak se i usmeno izjasnio i objasnio da na osnovu podnete dokumentacije nije moguće utvrditi visinu duga po predmetnom kreditu, jer veštacima nisu dostupne verodostojne računovodstvene isprave o izvršenim uplatama po kreditu, a da bez istih nije bilo moguće utvrditi ispravnost podataka i knjiženja koja su izvršena u analitičkim karticama koje se nalaze u spisima, ali koje nisu potpune odnosno ne pokrivaju celokupan period za koji je bilo potrebno izvršiti veštačenje. Isti veštak je objasnio da konkretno nedostaju analitičke kartice za period od 2015 do 2018. godine, da se zahtevom za dostavljanje obratio tužilji nekoliko puta, s obzirom na to da je ista u obavezi da čuva dokumentaciju u skladu sa odredbama Zakona o računovodstvu.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili, kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, primenom člana 231. stav 1. ZPP, jer nije bilo moguće utvrditi visinu duga, s obzirom da tužilja nije dostavila izvode o predmetu računa za korisnika kredita, a da iz priloženih dokaza - platnih naloga proizlazi da su postojale uplate od strane supruga tužene BB na ime rate za kredit i to od 23.03.2007. godine, 21.08.2008. godine, 22.06.2007. godine, 25.09.2008. godine i od 21.08.2007. godine, kojima je dokazivano da je dug isplaćen.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravnilno primenili materijalno pravo kada su odbili, kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje.

Prema članu 231. stav 1. ZPP, ukoliko sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniće pravila o teretu dokazivanja, stavom 2. da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije određeno, dok je stavom 3. Propisano da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanja prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drugačije propisano.

Ukonkretnom slučaju, tužilja traži ostvarenje svog prava na naplatu novčanog potraživanja iz ugovora o hipotekarnom kreditu za kupovinu nepokretnosti, kojim je korisniku kredita, suprugu tužene odobren iznos od 50.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, a koji kredit je pušten u tečaj na osnovu ugovora o kupoprodaji nepokretnosti overenog pred Opštinskim sudom u Tutinu 28.11.2006. godine, za čiju naplatu tužena odgovara kao jemac - platac. Tužilja, pravo na naplatu novčanog potraživanja dokazuje ugovorom koji je zaključila sa korisnikom kredita – suprugom tužene, kojim je kao sredstvo obezbeđenja predviđena hipoteka prvog reda, a kao drugo sredstvo obezbeđenja predviđeno je dostavljanje blanko akceptirane menice snabdevene potpisom od strane tužene, koja za obaveze dužnika odgovara kao jemac - platac (član 1004. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima), a visinu nepotpunom dokumentacijom bliže navedenom u nalazu i mišljenju veštaka i menicom koju je tužena izdala kao blanko sopstvenu menicu, a tužilja popunila na ukupan iznos potraživanja. Tužena je osporila postojanje potraživanja tužilje, navodeći da je kredit isplaćen, u vezi čega je dostavila dokaze, zbog čega je određeno izvođenje dokaza veštačenjem od strane Društva za veštačenje „Aleri“. Kako iz nalaza i mišljenja proizlazi da veštaci nisu bili u mogućnosti da utvrde koliko iznose ukupno neizmirene obaveze tužene prema tužilji po osnovu ugovora o hipotekarnom kreditu, jer veštacima od strane tužilje nije dostavljena tražena dokumentacija detaljno navedena u nalazu i mišljenju veštaka koja je neophodna za utvrđivanje i proveru ukupnog duga (glavnice, redovnih kamata, zateznih kamata i ostalih naknada i provizija), to su po oceni Vrhovnog suda, pravilno nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, jer su zaključili da tužilja nije dokazala visinu svog potraživanja, s obzirom da se iz priloženih dokaza ne može sa sigurnošću izvesti zaključak o postojanju odnosno o visini duga tužene prema tužilji.

Iz iznetih razloga, neosnovani su revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane drugostepenog suda, jer nije bilo moguće utvrditi visinu novčanog potraživanja tužilje prema tuženoj zbog nedostavljanja dokumentacije koja je bila nužna sudskim veštacima da bi se utvrdila eventualna visina duga koji je predmet ovog spora.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u pitanje pravilnost pobijane presude, Vrhovni sud je reviziju tužilje odbio, kao neosnovanu i odlučio kao u izreci primenom člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković