Presudom Osnovnog suda u Vranju P 108/23 od 15.12.2023. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete isplati pojedinačno opredeljene iznose sa zakonskom zateznom kamatom bliže kao u tom stavu, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka od 242.429,00 dinara, pri čemu da na iznos od 184.500,00 dinara plati zakonsku zateznu kamatu od izvršnosti odluke do isplate.

Presudom Višeg suda u Vranju Gž 230/24 od 04.07.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Vranju P 108/23 od 15.12.2023. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 404. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11...10/23), u daljem tekstu: ZPP, posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni sud ceni u veću od pet sudija.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužene delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, majka tužioca, pok. VV, je protiv tužene vodila parnični postupak u predmetu Osnovnog suda u Vranju P 1616/16 radi vraćanja stečenog bez osnova, jer je tužena 27.05.2010. godine podigla 169.500,00 dinara od iznosa kredita odobrenog majci tuženog i taj novac zadržala za sebe. U toj parnici je pravnosnažnom presudom obavezana tužena da VV vrati navedeni iznos sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28.05.2010. godine, do isplate. Rešenjem Centra za socijalni rad u Vranju od 24.08.2010. godine, VV je stavljena pod starateljstvo sina tužioca AA, jer je delimično lišena poslovne sposobnosti u delu raspolaganja svojom nepokretnom i pokretnom imovinom, osim penzijom. Tim rešenjem je tužilac obavezan da se stara o ličnosti, pravima i interesima štićenika VV, kao i da preduzima sve pravne poslove i radnje koji su neophodni za zaštitu interesa štićenika. Pok. VV je preminula ...2017. godine, pa je tužilac rešenjem Javnog beležnika od 01.03.2018. godine, oglašen za njenog isključivog naslednika. Unikredit banka, sa kojom je pok. VV zaključila ugovor o dinarskom keš kreditu za refinansiranje 27.05.2010. godine, pokrenula je postupak izvršenja protiv nje u predmetu Iv 340/15 radi naplate novčanog potraživanja po osnovu kredita u iznosu od 416.303,67 dinara. Po izjavljenom prigovoru postupak je nastavljen u parnici u predmetu P 1462/17. Tokom postupka, banka je obavestila sud da je VV isplatila banci dugovani iznos sa svim troškovima koje je banka imala i povukla tužbu. Tužilac je u ovom sporu naveo da je banci otplaćivao određene iznose u ratama svakog meseca počev od 05.01.2016. godine pa do 09.06.2017. godine umesto pok. majke, te da je banci vratio kredit u ukupnom iznosu od 487.000,00. Nakon obavljenog ekonomsko- finansijskog veštačenja, tužilac je postavio tužbeni zahtev prema nalazu veštaka na iznos od 216.713,34 dinara, u pojedinačnim iznosima prema svakoj od isplata, sa zakonskom zateznom kamatom od dospeća svakog iznosa pa do isplate. Tužena je tokom postupka istakla prigovor zastarelosti potraživanja. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke Milana Mitića proizlazi da iznos od 169.500,00 dinara koji je tužena zadržala, predstavlja u odnosu na ukupan iznos kredita udeo od 76,36%. Veštak je ovaj procenat udela stavio u odnos sa svim stavkama koje su izmirene po kreditu, bez izmirene glavnice duga, odnosno sa izmirenom redovnom kamatom, zateznom kamatom, troškovima i naknadama, pa je na taj način utvrdio srazmerni iznos svih kamata, naknada i troškova koji su obračunati i naplaćeni na iznos glavnice od 169.500,00 dinara. Po nalazu veštaka, ukupno potraživanje tužioca po osnovu izmirene redovne i zakonske kamate, naknade i troškova izvršnog postupka koji otpadaju na deo iznosa odobrenog kredita od 169.500,00 dinara, iznosi 216.713,34 dinara. Ovaj iznos izmiren je banci uplatom od 10.06.2016. godine od 159.713,34 dinara, uplatama od 26.07.2016. godine, 25.08.2016. godine i 26.09.2016. godine u iznosima od po 10.000,00 dinara, uplatom od 25.10.2016. godine u iznosu od 6.000,00 dinara, uplatom od 25.11.2016. godine u iznosu od 7.000,00 dinara, uplatom od 09.12.2016. godine u iznosu od 8.000,00 dinara i uplatom od 09.06.2017. godine u iznosu od 6.000,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su cenili da je tužilac kao univerzalni sukcesor pok. majke, aktivno legitimisan u ovom sporu, da je u situaciji kada je pravnosnažnom presudom tužena obavezana da sada pok. VV vrati iznos od 169.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, koji je neosnovano zadržala od iznosa kredita odobrenog pok. VV od Unikredit banke, tužena pričnila štetu pravnoj prethodnici tužioca u visini redovnih i zakonskih kamata, naknade i troškova izvršnog postupka, vezanih za taj iznos, koji su banci morali biti isplaćeni na taj deo kredita, a čija visina je utvrđena nalazom veštaka, pa su primenom odredaba članova 154. stav 1, 155, 158, 185. stav 1. i stav 4 i 190. Zakona o obligacionim odnosima obavezali tuženu kao štetnika da tužiocu isplati na ime naknade materijalne štete iznose redovne i zakonske kamate, naknada i troškova izvršnog postupka obračunate na iznos koji je tužena neosnovano zadržala.

Odluku nižestepenih sudova u pogledu postojanja aktivne legitimacije na strani tužioca i obaveze tužene kao štetnika da naknadi štetu, prihvata u svemu kao pravilnu i na zakonu zasnovanu Vrhovni sud.

Međutim, nižestepeni sudovi su prilikom odlučivanja o prigovoru zastarelosti potraživanja koji je istakla tužena pogrešno primenili materijalno pravo, na šta se revizijom osnovano ukazuje.

Naime, tužba za naknadu materijalne štete u ovom spornu podneta je 11.09.2019. godine, a njome tužilac na ime naknade materijalne štete traži isplatu iznosa koji su sukcesivno isplaćivani banci počev od 11.06.2016. godine, zaključno sa 10.12.2016. godine, kako to proizlazi iz dokaza o isplati i nalaza veštaka ekonomsko finansijske struke. Nižestepeni sudovi su smatrali da ni za jedan od isplaćenih iznosa nije nastupila zastarelost, ceneći da je tužilac za štetu saznao danom donošenja rešenja po kome je nasledio pok. majku 01.03.2018. godine, a od kog datuma, pa do datuma podnošenja tužbe nije protekao rok za zastaru potraživanja naknade štete od tri godine, propisan odredbom člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, po oceni Vrhovnog suda ovo stanovište zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava, na šta se revizijom osnovano ukazuje.

Tužilac kao univerzalni sukcesor pok. majke, kojoj je tužena pričinila štetu zadržavanjem iznosa kredita od 169.500,00 dinara na koji je majka kasnije, tokom vraćanja kredita banci morala da plati ugovornu kamatu, zateznu kamatu, troškove i naknade, u ovoj parnici potražuje na ime naknade materijalne štete te iznose.

Odredbom člana 212. stav 1. Zakona o nasleđivanju („Sl. glasnik RS“, br.46/95...6/2015), propisano je da zaostavština prelazi po sili zakona na ostaviočeve naslednike u trenutku njegove smrti. Članom 1. stav 1. i 2. istog zakona propisano je da se nasleđuje zaostavština, a da zaostavštinu čine sva nasleđivanju podobna prava koja su ostaviocu pripadala u trenutku smrti. U ovom slučaju proizlazi da je pok. majci tužioca u trenutku smrti pripadalo pravo na naknadu materijalne štete od tužene povodom zadržanog iznosa odobrenog kredita, jer su sva potraživanja nastala pre njene smrti, te je na tužioca kao njenog naslednika to pravo prešlo. Zbog toga se na tužioca imaju primeniti i rokovi zastare ovog potraživanja koji bi se imali primeniti i na ostavioca, odnosno rok zastarevanja u odnosu na tužioca kao naslednika ne može biti duži od roka zastarevanja koji je imao njegov pravni prethodnik. Odredbom člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da potraživanje naknade štete zastareva u roku od tri godine od dana saznanja za štetu i učinioca, a majci tužioca, kao i tužiocu, su visina štete i učinilac bili poznati prilikom svake isplate kredita, naknada i troškova banci. Stoga su, uzevši u obzir datum podnošenja tužbe u ovom sporu (11.09.2019. godine), zastarela sva potraživanja naknade materijalne štete za iznose isplaćene u periodu dužem od tri godine u odnosu na datum podnošenja tužbe, odnosno za one iznose koji su prema dokazima u spisima i nalazu veštaka isplaćeni pre 11.09.2016. godine, zbog čega su nižestepene presude preinačene i za te iznose tužbeni zahtev zbog zastarelosti odbijen.

Na osnovu izloženog primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP doneta je odluka kao u stavu drugom izreke presude.

Odlučujući o reviziji tužene u preostalom delu, Vrhovni sud je ocenio da je ona neosnovana, s obzirom da je u odnosu na iznose isplaćene banci posle 11.09.2016. godine, prigovor zastarelosti neosnovan, iz razloga koji su već navedeni, odnosno od isplate tih iznosa do datuma podnošenja tužbe nije protekao rok od tri godine od saznanja za štetu i učinioca propisan odredbom člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Ostalim navodima revizije tužena pobija drugostepenu presudu zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, što shodno odrebi člana 407. stav 2. ZPP, ne može biti razlog za reviziju, pa ti navodi nisu cenjeni.

Na osnovu izloženog, primenom odredbe člana 414. ZPP, doneta je odluka kao u stavu trećem izreke presude.

Učinjeno preinačenje uticalo je na visinu troškova postupka na čiju naknadu tužilac ima pravo, zbog čega su nižestepene presude preinačene i u delu odluke o troškovima prvostepenog postupka i tužiocu dosuđena naknada troškova prema iznosu od 31.000,00 dinara sa kojim je uspeo u sporu, i to na ime sastava tužbe i jednog obrazloženog podneska od po 9.000,00 dinara, na ime zastupanja na pet održanih ročišta od po 13.500,00 dinara, na ime naknade za pristup na šest odloženih ročišta od po 9.000,00 dinara, što ukupno čini 139.500,00 dinara, na šta je tužiocu dosuđena i tražena zakonska zatezna kamata od izvršnosti presude do isplate. Tužiocu je dosuđena i naknada na ime troškova ekonomsko finansijnskog veštačenja koje je predujmio u punom iznosu od 9.000,00 dinara i troškovi postavljanja privremenog zastupnika tuženoj od 5.145,00 dinara i nagrade privremenom zastupniku za zastupanje na jednom ročištu od 13.500,00 dinara, s obzirom da su troškovi veštačenja i troškovi privremenog zastupnika bili neophodni za vođenje parnice, te tužilac na njihovu naknadu ima pravo shodno odredbi člana 154. stav 1. ZPP. Tužiocu su dosuđeni i troškovi takse na tužbu i takse na prvostepenu presudu srazmerno iznosu sa kojim je uspeo u sporu od po 3.140,00 dinara, te je tužiocu ukupno dosuđen iznos na ime troškova prvostepenog postupka od 173.425,00 dinara, a preko ovog iznosa do pravnosnažno dosuđenog iznosa od 242.420,00 dinara, od čega 45.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova spora.

Tuženoj, koja je uspela u revizijskom postupku dosuđeni su traženi troškovi na ime sastava revizije od 27.000,00 dinara. Tužena je u žalbi tražila naknadu troškova žalbenog postupka ali te troškove nije opredelila, zbog čega po oceni Vrhovnog suda nema pravo na njihovu naknadu, te je zbog toga odbijena revizija u delu koji se odnosi na stav drugi izreke pobijane presude Višeg suda u Vranju.

Na osnovu izloženog primenom odredbe člana 165. stav 2. ZPP, doneta je odluka kao u delu stava drugog izreke koji se odnosi na troškove i stavu četvrtom izreke presude.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković