U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku na koju sud u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Vrhovni sud nije cenio revizijske navode kojima se ukazuje na bitnu povredu postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12 Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu da se revizija ne može izjaviti zbog navedene povrede odredaba parničnog postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 18.05.2007. godine Ministarstvo finansija Poreska uprava - filijala Kragujevac donelo je rešenje broj 309641780/07 od 18.05.2007. godine kojim je naloženo NBS Odeljenju za prinudnu naplatu da izvrši upis založnog prava na sredstvima na računima poreskog obveznika (pravnog prethodnika tužioca) u korist budžeta Republike Srbije, a radi obezbeđenja naplate poreza koji nije utvrđen, ali je pokrenut postupak utvrđivanja kroz kontrole, s obzirom na to da postoji opasnost da će poreski obveznik osujetiti, odnosno onemogućiti i učiniti neefikasnom njegovu naplatu, a stavom 2. ovog rešenja je određeno da žalba na isto ne zadržava njegovo izvršenje. Rešenjem drugostepenog organa - Ministarstva finansija Poreske uprave Regionalni centar Kragujevac broj 01-43301-1-00210/07-3 od 20.07.2007. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca izjavljena na navedeno rešenje Poreske uprave, da bi u upravnom sporu koji je pokrenuo tužilac, Upravni sud doneo presudu od 01.04.2010. godine kojom se tužba tužioca uvažava i navedeno rešenje Ministarstva finansija - Poreske uprave od 20.07.2007. godine, poništava i predmet vraća na ponovni postupak. Između parničnih stranaka nije bilo sporno da je poreska uprava dana 01.11.2007. godine poslala NBS zahtev pod brojem 433-168-1/07 kojim je stavljeno van snage rešenje o upisu založnog prava od 18.05.2007. godine.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su jedinstveni u oceni da na strani tužene ne postoji odgovornost za štetu koju tužilac potražuje. Obrazlažu da u konkretnom slučaju nema protivpravnosti jer je predmetni postupak sproveden po pravilima Zakona o upravnom postupku i Zakona o upravnom sporu. Činjenica poništavanja rešenja drugostepenog organa od strane Upravnog suda, odnosno činjenica da je stavljeno van snage rešenje o određivanju založnog prava na sredstvima na računima tužioca ne znači da su poreski organi nezakonito ili nepravilno postupali, pa nisu ispunjeni uslovi za zasnivanje odgovornosti tužene u smislu odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Revizija tužioca nije osnovana.

Prema oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno postupili kada su odbili tužbeni zahtev za naknadu štete.

Naime, odgovornost tužene države, kao pravnog lica, za štetu koju prouzrokuje njen organ, propisana odredbom čl. 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, postoji kada je trećem licu šteta prouzrokovana u vršenju ili u vezi sa vršenjem funkcija državnog organa, ali ne dovodi svako nepravilno postupanje državnog organa u okviru zakonskih ovlašćenja, do prava trećeg lica na naknadu štete. Odgovornost države postoji ako je šteta nastala kao posledica takvog rada njenog organa koji se može smatrati prekoračenjem, zloupotrebom ili pogrešnom primenom datih ovlašćenja. Primena neodgovarajuće zakonske norme, nije samo po sebi povreda dužnosti u vršenju funkcija državnog organa. Izraženo pravno mišljenje u tumačenju prava i donošenju odluke, konkretno, upravnog organa, kao državnog organa, nije osnov odgovornosti za štetu, bez obzira da li je ono potvrđeno u instancionom postupku, ili su odluke zasnovane na njemu ukinute ili preinačene. Samo na osnovu činjenice da je odluka upravnog organa poništena od strane upravnog suda u upravnom sporu, ne vodi odgovornosti tužene za naknadu štete. Za postojanje ove odgovornosti, potrebno je da je šteta nastala kao posledica svesnog ili krajnje nesavesnog postupanja organa u vršenju zakonskih ovlašćenja, ili zloupotrebe, ili prekoračenja tih ovlašćenja. U konkretnom slučaju, rešenje poreskog organa poništeno je zbog bitne povrede postupka jer obrazloženje rešenja ne sadrži razloge o odlučnim činjenicama na kojima je izvršena diskreciona ocena postojanja opasnosti od osujećenja naplate još neutvrđenih poreskih obaveza, što ne predstavlja niti zloupotrebu, niti zlonamerno postupanje poreskog organa prilikom donošenja spornog rešenja.

Takođe, nisu od uticaja revizijski navodi kojima se ukazuje na neblagovremeno vršenje poverenih funkcija organa tužene, apostrofirajući da je posle 6 meseci od donošenja, organ tužene samoinicijativno stavio van snage rešenje o upisu založnog prava od 18.05.2007. godine, te da je to morao da učini mnogo ranije. Prema oceni Vrhovnog suda, protok određenog vremena od donošenja rešenja i njegovog stavljanja van snage, bilo po instancionoj kontroli ili samoinicijativno od strane organa donosioca, ne ukazuje na nezakonit rad organa uprave jer nema elemenata koji bi ukazivali na proizvoljnost, arbitrarnost ili zloupotrebu ovlašćenja, pogotovo ako ne postoje zakonom propisani rokovi za određeno postupanje organa uprave. Poreski organ nije imao obavezu da stavi van snage rešenje o određivanju privremene mere u određenom periodu, pa se ne može tumačiti kao „prekoračenje roka“, ili kao priznanje nezakonitosti u postupanju prilikom donošenja prvostepenog rešenja, ukoliko poreski organ to ipak učini u procesu preispitivanja sopstvenog akta. Zato se a priori ne može govoriti o nezakonitom ili nepravilnom radu poreske uprave kako to tužilac suštinski ukazuje u reviziji, već se moraju utvrditi napred navedene elementi kako bi se uspostavila odgovornost države za rad njenih organa, što ovde nije slučaj.

Iz navedenih razloga nisu osnovani revizijski razlozi kojima se obrazlaže osnov odgovornosti tužene Republike Srbije u smislu odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer u konkretnom slučaju iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizlazi da je organ tužene postupao krajnje nesavesno i nezakonito u vršenju svojih ovlašćenja.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 405. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković