Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stava 1. ZPP na koje se ukazuje revizijom, jer drugostepeni sud u postupku odlučivanja o žalbi nije pogrešno primenio odredbe ovog zakona, a što je moglo uticati na donošenje pravilne i zakonite odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u stalnom radnom odnosu kod tuženog po osnovu ugovora o radu od 10.07.2002.godine, zaposlen na radom mestu ... u poslovnici tuženog „Provodnici Rekovac“ sa sedištem u Rekovcu, a nakon zaključenog Aneksa br. .. ugovora o radu od 25.06.2015.godine, tužilac je obavljao poslove šefa Odeljenja ... u radnoj jedinici Uprava direkcije – Jagodina, sve do 22.06.2020.godine, kada mu je radni odnos prestao zbog odlaska u penziju. Prebivalište tužioca, za sve vreme radnog odnosa, uključujući i period nakon zaključenja Aneksa br. .. ugovora o radu je bilo u selu ..., Opština Rekovac. Tuženi je do marta 2019. godine tužiocu redovno isplaćivao mesečnu naknadu na ime troškova za dolazak i odlazak sa rada u visini cene autobuske karte, na relaciji od tužiočevog mesta stanovanja do radnog mesta, kada je tužilac skinut sa liste za isplatu navedenih troškova. Tužilac je radi dolaska i odlaska sa posla u spornom periodu koristio sopstveni prevoz. Odlukom Skupštine Grada Jagodina, počev od 20.01.2019. godine organizovan je besplatan javni prevoz za građane na teritoriji Grada Jagodina, uključujući i relaciju Jagodina – Medojevac – Jagodina. Tokom postupka nije bio sporan broj dana prisutnosti tužioca na radu, kao ni činjenica da je prebivalište tužioca u utuženom periodu bilo u selu ... i da je na posao dolazio svojim kolima, jer tuženi nije organizovao sopstveni prevoz. Visina tužbenog zahteva utvrđena je na osnovu overenog izveštaja obračunske službe tuženog o evidenciji prisutnosti tužioca na radu iskazanim po mesecima i visini cene prevozne karte na relaciji Medojevac – ... – Medojevac od 23.05.2022. godine, a prema potvrdi javnog prevoznika „Zoran Reisen“ u ukupnom iznosu od 107.160,00 dinara. Postavljenim tužbenim zahtevom tužilac je tražio isplatu troškova za dolazak i odlazak sa rada za period od marta 2019. godine do juna 2020. godine, a koje troškove tuženi nije uplaćivao tužiocu, i to prema ceni prevozne karte na relaciji ... – Jagodina – ....

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je, shodno odredbi člana 118. st.1. tačka 1. Zakona o radu, članu 71. Kolektivnog ugovora tuženog i članu 12. ugovora o radu, delimično usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da tužiocu pripada pravo na naknadu troškova koje je imao za dolazak i odlazak sa rada a koju naknadu tuženi za sporni period nije ispatio tužiocu, i to prema ceni prevozne karte na relaciji Medojevac-...-Medojevac i broju dana prisutnosti tužioca na radu, dok je deo tužbenog zahteva za isplatu dela troškova prevoza koje je tužilac imao na relaciji Medojevac – Jagodina – Medojevac, odbijen kao neosnovan.

Odlučujući o žalbi tuženog, drugostepeni sud je zaključio da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenjeno materijalno pravo i preinačio prvostepenu presudu sa obrazloženjem da je tužilac sa tuženim zaključio Aneks broj .. ugovora o radu 25.06.2015. godine iz kog je utvrđeno da je prebivalište tužioca u Rekovcu, a da prilikom zaključenja navedenog aneksa tužilac nije obavestio poslodavca o promeni svog prebivališta. Promena mesta stanovanja, nakon zaključenog aneksa ugovora o radu ne utiče na uvećanje troškova prevoza koje je poslodavac dužan da nadoknadi zaposlenom u trenutku zaključenja ugovora o radu, bez saglasnosti poslodavca, zbog čega je drugostepeni sud utvrdio da tužilac nema pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada na relaciji Medojevac – ... – Medojevac, te odbio tužbeni zahtev kao neosnovan.

Vrhovni sud je ocenio da se osnovano revizijom tužioca ukazuje da je pobijana drugostepena presuda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 ... 95/18) propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Odredbom člana 71. Kolektivnog ugovora tuženog od 20.01.2015. godine, propisano je da radi dolaska i odlaska sa rada, zaposleni ima pravo na naknadu troškova prevoza u javnom saobraćaju u visini cene prevozne karte na odgovarajuće relacije, ukoliko mu na drugi način po drugom osnovu nije obezbeđen besplatni prevoz.

Ugovorom o radu od 10.07.2002.godine, tačkom 12. propisno je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova i pravo na druga primanja u skladu sa zakonom i opštim aktom, a sve u skladu sa kolektivnim ugovorom tuženog, koji se primenjivao u utuženom periodu.

Citiranim zakonskim odredbama, odredbama kolektivnog ugovora kao i odredbama ugovora o radu, regulisana je obaveza poslodavca da zaposlenom naknadi troškove prevoza u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, čiji je smisao da se obezbedi prisustvo zaposlenog na radu, u sitaciji kada tuženi nije imao organizovan sopstveni prevoz. Stoga, pogrešan je zaključak drugostepenog suda da tužilac, shodno članu 118. stav1. tačka 3. Zakona o radu, nema pravo na uvećane troškove prevoza sobzirom na činjenicu da je nakon zaključenog Aneksa ugovora o radu tužilac promenio mesto prebivališta, koje je po navedenom Aneksu bilo u mestu Rekovac, a o čemu nije obavetio poslodavca.

Naime, kod činjenice da je i nakon zaključenog Aneksa ugovora o radu, na koji se odnosi utuženi period, tužilac imao prebivalište u selu ..., Opština Rekovac, a što proizilazi iz fotokopije lične karte kao i iskaza zastanka tuženog koji ovu činjenicu nije sporio, da je mesto rada tužioca bilo u Jagodini, da je tuženi redovno vršio isplatu putnih troškova tužiocu do marta 2019. godine, a nakon toga, sve do prestanka radnog odnosa, tužiocu nisu isplaćivni navedeni troškovi, to je i po oceni Vrhovnog suda, pravilan zaključak prvostepenog suda da tužiocu, shodno članu 118. stav 1. Zakona o radu, pripada naknada troškova za dolazak i odlazak sa mesta rada za period od marta 2019. godine do juna 2020. godine u iznosu od 107.160,00 dinara.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji pa mu na osnovu čl. 153. i 154. u vezi člana 163. stav 2. ZPP pripadaju traženi i opredeljeni troškovi postupka u ukupnom iznosu od 86.719,00 dinara, a koji se odnose na troškove revizije u iznosu od 27.000,00 dinara, sudske takse na revizije u iznosu od 23.889,40 dinara i sudske takse na odluku po reviziji u iznosu od 35.829,60 a sve prema važećoj AT i TT u vreme presuđenja.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković