Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 15152/22 od 03.04.2025. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao korisnik kredita sa tuženom kao davaocem kredita zaključio ugovor o kreditu od 26.04.2018. godine, kojim mu je odobren kredit od 260.000,00 dinara. Odredbom člana 5. stav 1. ugovora tužilac kao korisnik kredita se obavezao da plati banci proviziju za obradu kreditnog zahteva u iznosu od 2,750% fiksno od iznosa odobrenog kredita. U ponudi od 24.04.2018. godine, u tački 3.3 navedena je vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, između ostalog, provizija za obradu zahteva 2,75% od iznosa kredita 260.000,00 dinara, što iznosi 7.150,00 dinara, fiksna, da se provizija pripisuje iznosu kredita i otplaćuje kroz mesečne anuitete. Navedenu naknadu tužena je naplatila od tužioca.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, nalazeći da je predmetna odredba ugovora o kreditu ništava, budući da ponuda banke nije potpisana od strane korisnika kredita, a da tužena u smislu pravila o teretu dokazivanja nije dokazala da je u predugovornoj fazi tužilac na jasan i nedvosmislen način bio upoznat sa troškovima iz osporenih odredbi ugovora o kreditu i njenoj krajnjoj vrednosti pre nego što je zaključio ugovor. Stoga tužilac ima pravo na vraćanje naplaćenog po ništavoj odredbi na osnovu članova 104, 210. i 214. ZOO sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja s obzirom da je banka nesavestan sticalac.

Po oceni Vrhovnog suda stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. pazi po službenoj dužnosti. Odredbom člana 1065. ZOO, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“, broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ beoj 36/11 i 139/14) koji se primenjuje u konkretnom slučaju.

Shodno tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita i takva odredba ugovora je pravno valjana pod uslovom da je ponuda banke sadržala vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene, a što je propisano u odredbi člana 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Navedeno obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na (između ostalog) ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 65/11) bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrazaca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugogovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B- osnovni podaci o kreditu – ponuda) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

U konkretnom slučaju, tužilac je kao korisnik kredita sa tuženom kao davaocem kredita zaključio ugovor o kreditu od 26.04.2018. godine. U članu 5. stav 1. ugovora tužilac kao korisnik kredita se obavezao da plati banci proviziju za obradu kreditnog zahteva u iznosu od 2,750% fiksno od iznosa odobrenog kredita. U ponudi od 24.04.2018. godine, u tački 3.3 navedena je vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, između ostalog, provizija za obradu zahteva 2,75% od iznosa kredita 260.000,00 dinara, što iznosi 7.150,00 dinara, fiksna, da se provizija pripisuje iznosu kredita i otplaćuje kroz mesečne anuitete. Tužilac tokom postupka nije osporio verodostojnost navedene ponude, niti da mu je navedena ponuda uručena. Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog suda, suprotno stanovištu nižestepenih sudova, u konkretnom slučaju nije izostalo jasno i potpuno obaveštvanje korisnika kredita pre zaključenja ugovora u skladu sa navedenom Odlukom NBS o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku. Imajući u vidu navedeno, ugovorna odredba 5. stav 1. ugovora nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti uslovima i načinu obaveštavanja klijenata banke. Odredbama Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga i navedenom Odlukom NBS nije predviđena obaveza banke da korisniku kredita predočava strukturu ili specifikaciju konkretne naknade (već njenu vrstu i visinu), da bi se smatralo da je klijent sa njima upoznat na jasan i nedvosmislen način. Stoga, pravna valjanost sporne ugovorne odredbe nije upitna sa stanovišta iznete tvrdnje nižestepenih sudova da tužena nije dokazala da je tužioca u predugovornoj fazi upoznala sa obavezom plaćanja predmetnih troškova.

Ugovor o kreditu je ugovor po pristupu čije osnovne elemente sačinjava banka kao davalac finansijske usluge, pri čemu je banka dužna da klijentu, na njegov zahtev pruži informacije o uslovima koj se odnose na odobravanje kredita, pa korisnik kredita može da prihvati ili ne ponuđene uslove ugovora. Nema sumnje da banka u ovom ugovornom odnosu ima dominantan položaj, ali suprotno stanovištu nižestepenih sudova, tužena nije bila u obavezi da dokazuje strukturu niti mehanizam po kome je dobila visinu ove naknade, niti postojanje stvarnih troškova, ukoliko je korisniku kredita predočena obaveza plaćanja troškova obrade kreditnog zahteva i njena visina i time omogućeno da uslove kredita kod tužene uporedi sa ponudama drugih banaka, pa se ne može govoriti o nametanju ugovorne obaveze protivno volji korisnika kredita, niti o postupku zaključenja ugovora protivno načelu savesnosti i poštenja. Takođe, tužilac je imao mogućnost, u skladu sa članom 15. ugovora i u smislu odredbe člana 12. stav 1. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, kojom je propisano da korisnik ima pravo da odustane od zaključenog ugovora o kreditu, ugovora o dozvoljenom prekoračenju računa, ugovora o izdavanju i korišćenju kreditne kartice, ugovora o lizingu i finansijske pogodbe – u roku od 14 dana od dana zaključenja ugovora, bez navođenja razloga za odustanak.

Sledom navedenog, predmetna ugovorna odredba nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga. Iskazivanjem u ponudi i u ugovoru naknade za bankarsku uslugu izražena u procentualnom iznosu u ugovoru i u procentualnom i apsolutnom novčanom iznosu u ponudi zadovoljava se i uslov određenosti ugovorne obaveze (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva) u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, kao i člana 50. ZOO. Kako predmetna ugovorna odredba nije ništava, tužilac neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. stav 1, 210. i 214. ZOO.

Kako su preinačene nižestepene presude i odbijen tužbeni zahtev, povodom revizije tužene, to su preinačene nižestepene presude i u pogledu odluke o troškovima, tako što je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova postupka.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tužena je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu člana članova 153. stav 1, 154. stav 2. i 163. stav 2. ZPP pripadaju opredeljeni troškovi postupka prema ostvarenom uspehu u sporu, koji obuhvataju troškove na ime: sastava obrazloženog podneska od strane advokata 6.000,00 dinara, sastava žalbe 12.000,00 dinara i revizije 20.000,00 dinara, prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja ovih radnji, kao i na ime sudskih taksi za: žalbu i drugostepenu presudu po 1.900,00 dinara odmereno prema tarifnom broju 1. i 2. taksene tarife Zakona o sudskim taksama, dok trošak sudskih taksi za reviziju i revizijsku odluku nije priznat jer zahtev nije opredeljen u smislu člana 163. stav 2. ZPP.

Na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković