Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gžrr 2/25 od 29.01.2025. godine, stavom prvim izreke, odbijene su žalbe parničnih stranaka i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu četvrtom izreke prvostepene presude, tako što je tužena obavezana da tužiocu naknadi troškove postupka od 49.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od nastupanja uslova za izvršenje do isplate. Stavom trećim izreke, odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom (član 404. ZPP).

Pravnosnažnom presudom odlučeno je o novčanom obeštećenju za neimovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku (kojom je utvrđeno da je tužbeni zahtev delimično osnovan, a tužena obavezana da navedenu naknadu plati tužiocu), kao i o naknadi imovinske štete (kojom je odbijen tužbeni zahtev). O ovom pravu tužioca i o visini tražene naknade, nižestepeni sud je odlučio u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, a tiče se primene članova 4, 22, 23, 24, 26, 27, 28, 30. i 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, kao i primene člana 154. ZOO, kod utvrđenja da tužilac nije dokazao da je šteta nastala, niti da postpoji uzročna veza između povrede prava tužioca na suđenje u razumnom roku i eventualne imovinske štete, zbog čega u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Razlozi revizije se delom odnose na bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog čega se posebna revizija ne može izjaviti, a posebnom revizijom ne može se pobijati pravnosnažna presuda zbog pogrešne ocene izvedenih dokaza (čime se zapravo osporava utvrđeno činjenično stanje), zbog čega u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba za ujednačavanjem sudske prakse ili novog tumačenja prava, a revident ne prilaže različite sudske odluke u kojima je drugačije odlučeno u istoj ili sličnoj činjenično-pravnoj situaciji.

Odlučujući o reviziji u delu kojim se pobija rešenje o troškovima postupka Vrhovni sud nije prihvatio predlog za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj. Zakonom o parničnom postupku su propisani uslovi pod kojima revizijski sud može izuzetno dozvoliti reviziju i odlučiti o ovom pravnom leku, onda kada revizija nije dozvoljena na osnovu člana 403. ZPP. Isticanje pogrešne primene materijalnog prava predstavlja zakonski razlog za izjavljivanje posebne revizije, isključivo ukoliko zbog pogrešne primene materijalnog prava u drugostepenoj odluci postoji potreba da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili potrebe novog tumačenja prava. Tužilac revizijom osporava drugostepeno rešenje kojim je odlučeno o troškovima postupka. Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud nije prihvatio predlog za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, jer protiv rešenja kojim se odlučuje o zahtevu stranke za naknadu troškova postupka primenom procesnih odredbi ZPP-a ne može da se izjavi posebna revizija.

Kako na osnovu iznetog proizilazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 18.10.2017. godine, a podneskom od 26.11.2020. godine tužba je preinačena povećanjem zahteva. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude je 1.000 evra u dinarskoj protivvrednosti prema srednjem kursu NBS (na ime novčanog obeštećenja zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku) i 760.970,12 dinara (na ime naknade imovinske štete izazavane povredom prava na suđenje u razumnom roku). Ovaj iznos, prema srednjem kursu NBS na dan preinačenja tužbe, predstavlja dinarsku protivvrednost ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnoj pravnoj stvari radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni sud našao da revizija nije dozvoljena, primenom člana 403. stav 3. ZPP.

Odredbom člana 420. stav 1. ZPP je propisano da stranke mogu da izjave reviziju i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan. Prema odredbi stava 2. ovog člana revizija protiv rešenja iz stava 1. ovog člana nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena revizija protiv pravnosnažne presude.

Kada je za izjavljivanje revizije merodavna vrednost predmeta spora, na osnovu člana 28. stav 1. ZPP, uzima se samo vrednost glavnog zahteva, dok se prema stavu 2. istog člana, kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i parnični troškovi ne uzimaju u obzir ako ne čine glavni dug.

Prema tome, pod glavnim zahtevom u smislu navedenog člana podrazumeva se zahtev stranke zbog koga se postupak vodi, dok se sporednim traženjem smatraju zahtevi stranke koji se ističu povodom ili sa glavnim zahtevom, odnosno potraživanja akcesorne prirode u odnosu na glavni zahtev. Sporedna traženja se uzimaju u obzir samo kada se traže kao glavno potraživanje i tada se prema tom potraživanju određuje vrednost predmeta spora.

U konkretnom slučaju revizija je izjavljena i protiv rešenja o troškovima postupka, dakle protiv rešenja kojim je odlučeno o sporednom traženju koje ne čini glavni zahtev. Takođe, primenom člana 420. stav 1. ZPP, revizija se može izjaviti protiv rešenja drugostepenog suda kojim se postupak pravnosnažno okončava. U konkretnom slučaju revizija je izjavljena protiv rešenja kojim se postupak pravnosnažno ne okončava. Imajući u vidu navedeno revizija tužioca protiv ove odluke nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković