Prema članu 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ...10/23), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Postupajući na osnovu citirane zakonske odredbe, a imajući u vidu različitu sudsku praksu apelacionih sudova u sličnoj činjeničnoj situaciji, Vrhovni sud je dozvolio odlučivanje o reviziji tužioca, kao izuzetno dozvoljenoj, pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke ove odluke.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 408. ZPP, pa je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u utuženom periodu bio u radnom odnosu kod tužene na poslovima portira u Opštini Kosovo Polje. Tužilac je, za odlazak i povratak sa rada, koristio privatni kombi prevoz na relaciji ... – ..., udaljenost od mesta prebivališta do mesta rada 13 km, a dnevna karta u jednom pravcu je 100,00 dinara i nema organizovanog prevoza.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su na osnovu člana 118. stav 1. i 2. Zakona o radu, ocenili da u konkretnom slučaju nije osnovan tužbeni zahtev tužioca za štetu koju trpi zbog neisplaćene naknade troškova prevoza za odlazak i dolazak na rad, jer primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 229. stav 2. ZPP, tužilac nije dokazao da je na pomenutoj relaciji stvarno koristio prevoz, odnosno da je postojala faktička potreba za korišćenje prevoza od mesta rada do mesta stanovanja.

Vrhovni sud ne prihvata pravno stanovište nižestepenih sudova.

Članom 118. stavom 1. tačkom 1. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17) propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Iz citirane zakonske odredbe proizlazi da se bliži kriterijumi za ostvarivanje prava zaposlenih na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada propisuju opštim aktom i ugovorom o radu. Predmet tužbenog zahteva je isplata naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada u periodu od 01.12.2016. godine do 31.12.2019. godine. U navedenom periodu pravo zaposlenih u državnim organima na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada bilo je regulisano Aneksom Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe („Službeni glasnik RS", br. 23/98...15/12) i Aneksom Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe ("Službeni glasnik RS", br. 50/15).

Članom 38. tačkom 1. Aneksa Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe („Službeni glasnik RS", br. 23/98...15/12), koji se primenjivao do 11.06.2015. godine, propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za prevoz na rad i sa rada u visini cene mesečne pretplatne karte u javnom saobraćaju. Članom 39. stavom 1. istog aneksa propisano je da zaposleni ima pravo na mesečnu pretplatnu kartu za odlazak na rad i povratak sa rada za relacije gde javni prevoznik omogućava kupovinu istih, stavom 2. da za relacije na kojima javni prevoznik ne omogućava kupovinu mesečne pretplatne karte zaposleni ima pravo na nadoknadu troškova prevoza u novcu i to u visini stvarnih troškova, stavom 3. da se stvarni trošak utvrđuje na osnovu broja dana dolaska na rad i odlaska sa rada i iznosa cene pojedinačne karte na liniji i rastojanju koje zaposleni koristi a za koje ne postoji mesečna pretplatna karta i stavom 5. da zaposleni koji nema mogućnost da pri dolasku na rad i odlasku sa rada koristi javni prevoz jer na konkretnoj relaciji nema organizovanog javnog prevoza, ima pravo na naknadu troškova u novcu u visini cene mesečne pretplatne karte u javnom saobraćaju za sličnu relaciju, a na osnovu potvrde javnog preduzeća.

Članom 41. stavom 1. Aneksa Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe ("Službeni glasnik RS", br. 50/15), koji se primenjivao od 12.06.2015. godine, propisano je da zaposleni ima pravo na mesečnu pretplatnu kartu za dolazak i odlazak sa rada za relacije gde javni prevoznik omogućava kupovinu istih, stavom 2. da izuzetno od stava 1. ovog člana, na zahtev zaposlenog, poslodavac može doneti odluku da isplatu vrši u novcu u visini cene mesečne pretplatne karte, stavom 3. da za relacije na kojima javni prevoznik ne omogućava kupovinu mesečne pretplatne karte zaposleni ima pravo na naknadu troškova prevoza u novcu i to u visini stvarnih troškova, stavom 4. da se stvarni trošak utvrđuje na osnovu broja dana dolaska i odlaska sa rada i iznosa cene pojedinačne karte na linijama i rastojanju koje zaposleni koristi a za koje ne postoji mesečna pretplatna karta i stavom 6. da zaposleni koji nema mogućnost da pri dolasku i odlasku sa rada koristi javni prevoz jer na konkretnoj relaciji nema organizovanog javnog prevoza, ima pravo na naknadu troškova u novcu u visini cene mesečne pretplatne karte u javnom saobraćaju za sličnu relaciju, a na osnovu potvrde javnog prevoznika.

Iz navedenih odredbi sledi da tužilac ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, te citiranu zakonsku regulativu. Pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada prema citiranim propisima nije uslovljeno ni postojanjem organizovanog javnog prevoza, ni udaljenošću od mesta zaposlenja, već jedino postojanjem stvarnih troškova za dolazak i odlazak sa rada. Stvarni troškovi određuju se prema broju efektivnih radnih dana i cene pojedinačne karte u javnom prevozu. Nadalje, citiranim propisima predviđeno je i pravo zaposlenog na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada i kada zaposleni nema mogućnost da koristi javni prevoz, jer na konkretnoj relaciji nema organizovanog javnog prevoza, a istovremeno propisima nije precizirano iz kojih razloga javni prevoz nije organizovan. U različitim naseljima je različita učestalost stanica javnog prevoza. Ukoliko nema organizovanog javnog prevoza između mesta stanovanja i rada tužioca ne znači da on nema pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada jer bi potencijalno u nekom drugom naseljenom mestu na istoj udaljenosti mogao postojati organizovan javni prevoz, pa bi došlo bi do različitog odlučivanja o naknadi troškova za dolazak i odlazak sa rada za iste udaljenosti u različitim mestima. Upravo zbog toga, citiranim propisima nije predviđeno da je odlučujuća činjenica da li je ili, iz nekog razloga nije, organizovan javni prevoz na konkretnoj relaciji, jer zaposleni ima pravo na naknadu troškova u novcu u visini cene mesečne pretplatne karte u javnom saobraćaju za sličnu relaciju.

S obzirom na sadržinu navedenih propisa, tužilac ima pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada u utuženom periodu, jer u postupku nije bilo sporno da je prebivalište tužioca u drugom mestu u odnosu na mesto rada i da je nesumnjivo imao troškove za dolazak i odlazak sa rada, obzirom da je koristio privatan kombi prevoz.

Vrhovni sud je ocenio da nema uslova za meritorno presuđenje (preinačenje presude nižestepenih sudova), budući da nije na nesumnjiv način utvrđena visina troškova prevoza tužioca za dolazak na rad i povratak sa rada u utuženom periodu. Naime, prvostepeni sud je izveo dokaz veštačenjem putem veštaka ekonomske struke koji je nalaz dao u dve varijante i to u odnosu na visinu cene prevozne karte 1.404,00 dinara mesečno i u odnosu na obračun visine naknade po ceni prevozne karte iz izjave tužioca (100,00 dinara u jednom pravcu, odnosno 200,00 dinara po relaciji). Navedene dve varijante nalaza veštaka se međusobno isključuju, a prvostepeni sud je propustio da, u takvoj situaciji, oceni nalaz i mišljenje veštaka, a kako je odbio tužbeni zahtev, proizlazi da nijednu varijantu nalaza i mišljenja veštaka nije prihvatio. Vrhovni sud zaključuje da je prvostepeni sud propustio da veštaku da pravilan zadatak i da obračun izvrši prema navedenim propisima, iz kojih proizlazi da pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada nije uslovljeno ni postojanjem organizovanog javnog prevoza, kako tužena navodi, ni udaljenošću od mesta zaposlenja, već jedino postojanjem stvarnih troškova za dolazak i odlazak sa rada. Stvarni troškovi određuju se prema broju efektivnih radnih dana i cene pojedinačne karte u javnom prevozu, a ukoliko javni prevoz nije orgonizovan, određuje se prema ceni pretplatne karte u javnom saobraćaju za sličnu relaciju.

U postupku prvostepeni sud će postupiti po napred navedenim primedbama i ponovo odlučiti o osnovanosti tužbenog zahteva.

Ovo su razlozi zbog kojih je Vrhovni sud usvojio reviziju tužioca i odlučio kao u izreci, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković