Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je izjavio reviziju sa pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Ocenjujući ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 10/23), Vrhovni sud je našao da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse.

Drugostepenom presudom tužiocu je dosuđen iznos od 3.289.496,33 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22.01.2021. godine do isplate na ime naknade materijalne štete u visini iznosa koji je tužilac isplatio proizvođačima mleka na ime neostvarene subvencije za treći kvartal 2020. godine, koja nije ostvarena propustom tuženog. Iz činjenica utvrđenih u ovoj parnici proizlazi da je tužilac kao organizator otkupa sa tuženim kao kupcem – prerađivačem bio u poslovnom odnosu po osnovu ugovora o poslovno tehničkoj saradnji od 01.01.2020. godine kojom su regulisana međusobna prava i obaveze u vezi sa otkupom mleka. Članom 8. ugovora predviđeno je da će kupac – prerađivač ovde tuženi, ostvarenu premiju za sirovo mleko da isplati organizatoru, ovde tužiocu, a nakon uplate sredstava od strane ministarstva, najkasnije 3 dana od dana naplate. Tužilac je u ime poljoprivrednih proizvođača od kojih je sakupljao mleko i koji su ispunjavali uslove za premiju, po isteku kvartala sačinjavao dokumentaciju i istu dostavljao na overu tuženom, te je tuženi kao kupac prerađivač i ovlašćeni podnosilac zahteva isti podnosio upravi za agrarna plaćanja. Po sprovedenom postupku i odobravanju premija, navedeni organ je uplaćivao novčana sredstva na namenski račun tuženog. Na navedeni način je funkcionisala poslovna saradnja između parničnih stranaka, pa su poljoprivredni proizvođači ostvarili pravo na subvenciju – premiju za mleko za III kvartal 2019. godine i za I i II kvartal 2020. godine, ali ne i za III kvartal 2020. godine jer tuženi nije overio sačinjenu dokumentaciju zbog čega je zahtev kao nepotpun ostao nerešen. Iznos premije tužilac je isplatio poljoprivrednicima iz svojih sredstava. Kod ovako utvrđenih činjenica, drugostepeni sud primenom odredbi člana 16. Zakona o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju premija za mleko i Pravilnika o uslovima i načinu i obrascu zahteva za ostvarivanje prava na premiju za mleko („Sl. glasnik RS“, br. 28/2013, 36/2014, 44/2018-dr. zakon i 56/2020) koji je važio u spornom periodu, primenom odredbi člana 154, 155. i člana 262. Zakona o obligacionim odnosima zaključuje da je na strani tužioca nastala šteta jer je celokupan iznos premije osiguranja isplatio proizvođačima krivicom tuženog jer nije overio potrebnu dokumentaciju.

U opisanoj situaciji nema potrebe za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg interesa ili pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana ili potrebe za novim tumačenjem prava. Tuženi posebnu reviziju temelji na navodima da tužilac nije dokazao štetu ( pogrešno utvrđeno činjenično stanje), da je samovoljno isplatio iznos premije poljoprivrednicima, te da se preko tužioca nije mogla ostvariti premija. Navodi revizije kojim se ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, nisu pravno relevantan osnov za izjavljivanje revizije iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Revident nije ukazao na postojanje suprotnih odluka i drugačije sudske prakse u predmetima sa istom činjeničnopravnom sadržinom, pa pozivanje na pogrešnu primenu materijalnog prava nije dovoljno da bi se o reviziji raspravljalo kao o posebnoj.

Na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 10/23), odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Tužilac je protiv tuženog podneo tužbu radi naknade štete 01.03.2021. godine. Vrednost predmeta spora iznosi 3.289.496,33 dinara odnosno protivrednost u evrima je 27.977,43 eura po srednjem kursu na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da u postupku u privrednim sporovima, sporovi male vrednosti su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, koji ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Prema odredbi stava 3. istog člana, kao sporovi male vrednosti smatraju se i sporovi u kojim predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, a vrednost predmeta spora koji je tužilac naveo u tužbi ne prelazi navedeni iznos. Odredbom člana 479. stav 6. istog zakona propisano je da u sporovima male vrednosti protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.

U konkretnom slučaju radi se o privrednom sporu male vrednosti iz odredbe člana 487. Zakona o parničnom postupku, pa se zaključuje da izjavljena revizija tuženog shodno odredbi člana 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku nije dozvoljena niti ima uslova za primenu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu da se odredba člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, ne primenjuje u sporovima male vrednosti.

Iz navedenih razloga na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Odluka kao u stavu trećem izreke, doneta je primenom odredbe člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku, jer troškovi na ime sastava odgovora na reviziju i troškovi na ime sudske takse na odgovor na reviziju nisu troškovi koji su bili potrebni radi vođenja parnice.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković