Presudom Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž 977/24 od 30.10.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužilje, a usvojena žalba tuženog i potvrđena je prvostepena presuda u pobijanom odbijajućem delu odluke za isplatu 675 evra, a preinačena u pobijanom usvajajućem delu odluke o glavnoj stvari, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se tuženi obaveže da joj, na ime doprinosa u sticanju tokom vanbračne zajednice, isplati 675 evra sa zakonskom zateznom kamatom od 01.03.2022. godine do isplate, kao i da joj naknadi troškove parničnog postupka od 103.522,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom drugim izreke, tužilja je obavezana da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 118.125,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje (u preinačujućem delu odluke), radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužilje delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i tuženi su bili u vanbračnoj zajednici koja je prestala u februaru 2022. godine. Utvrđeno je da je između tuženog, kao kupca i VV iz ..., kao prodavca, zaključen je ugovor o kupoprodaji motornog putničkog vozila marke „...“ tip „...“, reg.ozn. br. ... ...-..., godina proizvodnje ..., br. šasije ... i br. motora ..., koji je overen kod javnog beležnika 14.06.2021. godine. Vozilo je kupljeno u toku trajanja vanbračne zajednice parničnih stranaka za potrebe te zajednice i kupac je isplatio prodavcu 1.050 evra. Vozilo se vodilo na imenu tuženog, da bi lakše obaveio tehnički pregled, što je bila zajednička odluka, a parnične stranke su zajedno išle da vide vozilo kod prodavca, kod koga se vozilo nalazilo i zajedno su pregovarali sa prodavcem, te zajedno platili (koje vozilo je tuženi otuđio). Tužilja je u tužbi opredelila vrednost vozila u iznosu od 1.350, koji iznos tuženi nije osporavao tokom postupka.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da je vozilo bilo zajednička imovina parničnih stranaka sa jednakim udelima, da je kupljen za potrebe njihove porodice, pa kod činjenice da tuženi nije osporavao vrednost vozila od 1.350 evra, tuženog je obavezao da tužilji isplati 675 evra sa pripadajućom kamatom od 01.03.2022. godine, s obzirom da je vanbračna zajednica prestala u februaru 2022. godine, dok je u preostalom delu odbio tužbeni zahtev ocenivši da tužilja u smislu pravila o teretu dokazivanja nije dokazala da je navedeno vozilo predstavljalo njenu posebnu imovinu.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, u smislu odredbe člana 395. ZOO, budući da je tužilja tražila da se tuženi obaveže da joj isplati 1.350 evra sa pripadajućom kamatom, ali da nije tražila da se isplati u dinarskoj protivvrednosti i prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze.

Po oceni Vrhovnog suda stanovište drugostepenog suda zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 171. stav 1. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05, 72/11 - dr. zakon i 06/2015), propisano je da imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu, dok je odredbom člana 177. istog zakona propisano da se deobom zajedničke imovine smatra utvrđivanje suvlasničkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini. Prema odredbama člana 180. istog zakona, ako supružnici ne mogu da se sporazumeju o deobi zajedničke imovine, deobu vrši sud (stav 1) i pretpostavlja se da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki (stav 2). Odredbom člana 191. istog zakona propisano je da imovina koju su vanbračni partneri stekli radom u toku trajanja zajednice života u vanbračnoj zajednici predstavlja njihovu zajedničku imovinu (stav 1), a na imovinske odnose vanbračnih partnera shodno se primenjuju odredbe ovog zakona o imovinskim odnosima supružnika (stav 2).

U konkretnom slučaju, tužilja je postavila stvarno pravni zahtev za utvrđenje suvlasničkog udela supružnika u zajedničkoj imovini - putničkom automobilu, marke „...“ tip „...“, reg.ozn. br. ... ...-..., po osnovu sticanja u toku vanbrane zajednice (kao osnovni zahtev), koji je tokom postupka povukla, ističući da je tuženi otuđio vozilo, a po tom osnovu kao eventualni tužbeni zahtev postavila je obligaciono pravni zahtev za isplatu novčane protivvrednosti svog udela na navedenom vozilu. Imajući u vidu navedeno, te činjenicu da je pre deobe zajedničke imovine tuženi neovlašćeno raspolagao navedenim vozilom, to je po oceni Vrhovnog suda pravilan zaključak prvostepenog suda da je vozilo bilo zajednička imovina parničnih stranaka sa jednakim udelima, a koje su stranke stekle radom u toku trajanja zajednice života u vanbračnoj zajednici. Kod utvrđenog da predmetno vozilo marke predstavlja zajedničku imovinu stranaka, da je prodato (u kom delu je prvostepeni sud prihvatio iskaz tužilje kao istinit) i da je tuženi zadržao novac od prodaje, pravilan je zaključak prvostepenog suda da tužilji pripada pravo da od tuženog traži isplatu novčane protivvrednosti stvari (za suvlasnički udeo od 1/2 delova), saglasno njenom doprinosu u sticanju predmetnog vozila, te zaključak da je neosnovan tužbeni zahtev preko dosuđenih 675 evra a do traženih 1.350 evra, s obzirom na zakonsku pretpostavku da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki.

Međutim, u odnosu na isplatu glavnog duga i kamate, pogrešno je primenjen član 395. ZOO, jer je u pitanju devizno potraživanje vezano za valutu evro. Prema članu 395. ZOO, ako novčana obaveza glasi na plaćanje u stranoj valuti ili zlatu, njeno ispunjenje se može zahtevati u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze (valutne obaveze). Konverzija glavnog duga i kamate može se s toga vršiti samo u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Imajući u vidu navedeno, u smislu člana 395. ZOO, tužilja kao poverilac novčanog potraživanja u evrima ima pravo da od tuženog zahteva isplatu dugovanog sa pripadajućom kamatom u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, zbog čega je u navedenom delu prvostepena presuda morala biti preinačena usled delimično pogrešene primene materijalnog prava.

Kako je povodom revizije tužilje preinačena pobijana drugostepena presuda i odbijena žalba tuženog, to je drugostepena presuda preinačena i u pogledu odluke o troškovima, tako što je potvrđena i odluka o troškovima prvostepenog postupka i odbijen zahtev tuženog da se tužilja obaveže da mu naknadi troškove postupka.

Iz navedenih razloga, primenom člana 416. stav 1. i 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavovima drugom i trećem izreke.

Tužilja je delimično uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu člana članova 153. stav 1, 154. stav 2. i 163. stav 2. ZPP pripadaju opredeljeni troškovi revizijskog postupka. Visina je odmerena na ime traženih troškova i to: za sastav revizije od 27.000,00 dinara, prema važećoj Advokatskoj tarifi, kao i na ime sudskih taksi za reviziju 10.152,00 dinara i odluku o reviziji 15.228,00 dinara, odmereno prema tarifnom broju 1. i 2. taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ broj 28/94... 95/18).

Na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković