Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Tužene GG i DD su podnele odgovor na reviziju tužilje.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku-ZPP(„Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23-drugi zakon) i utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 408. ZPP. Revizija je izjavljena zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP. Međutim, u reviziji se određeno ne navodi koja to eventualno bitna povreda odredba parničnog postupka nije primenjena ili je nepravilno primenjena, a koja je bila ili mogla biti od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude, pa se u tom delu navodima revizije ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sada pok. ĐĐ, čiji su pravni sledbenici tuženi BB i VV i sada pok. EE, čiji su pravni sledbenici GG i DD, bili su suvlasnici sa po ½ idealnih delova na stanu broj ... u ulici ... br. ... u ..., koji su stekli tokom trajanja bračne zajednice po osnovu Ugovora o izgradnji-kupovini, zaključenog 07.06.1972. godine i Ugovora o podeli bračne tekovine od 06.12.1995. godine, overenim pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov br. .../... od 12.01.2005. godine, a gde su sami živeli sve do njihove smrti. Sada pok. EE preminula je 23.07.2004. godine i posle njene smrti u stan su došli njeni rođaci da bi pomogli sada pok. ĐĐ, koji je preminuo 19.08.2004. godine. U posedu stana posle njegove smrti su bili rođaci sada pok. EE, oko dva meseca, posle čega su se vratili u Republiku ..., gde žive. Tužilja je bila komšinica sa sada pok. EE i ĐĐ i na predmetnom stanu je obila dve brave na ulaznim vratima stana, izvalila metalnu šipku sa vrata i ragastola, skinula postojeća ulazna vrata i postavila nova sa novom zaštitnom bravom i od tada je u posedu stana, o čemu je vođen postupak radi smetanja poseda pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu P 849/12, u kom je pravnosnažnim rešenjem od 01.11.2012. godine, utvrđeno smetanje poseda. Zaveštanjem pred svedocima od 23.07.2004. godine, sačinjenog na dan smrti sada pok. EE, sada pok. ĐĐ je za testamentalnog naslednika na predmetnom stanu označio tužilju, o čemu je vođen postupak radi utvrđenja punovažnosti navedenog zaveštanja pokrenut od strane sada pok. ŽŽ, bratanice sada pok. ĐĐ, a majke tuženih BB i VV, koje je pravnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 57177/10 od 20.12.2013. godine, poništeno, iz razloga što na dan sačinjavanja pismenog zaveštanja sada pok. ĐĐ nije bio sposoban da pravilno rasuđuje i shvati značaj i posledice zaključenja tog pravnog posla.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je odbijen tužbeni zahtev tužilje za utvrđenje vanknjižnog prava svojine na predmetnom stanu po osnovu održaja, uz zaključak nižestepnih sudova da nisu bili ispunjeni uslovi za sticanje prava svojine iz odredbi člana 20, 28. stav 2. i 4. i člana 36. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“ br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“ broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“ broj 115/2005), jer je tužilja u posed stana stupila na protivpravan način, obijanjem brave posle smrti sada pok. ĐĐ, kako je to utvrđeno u postupku za smetanje poseda koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, kao i da je osnov za sticanje svojine na predmetnom stanu sa ½ idealna dela moglo da bude zaveštanje koje je sačinio sada pok. ĐĐ, ali za koje je pravnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda utvrđeno da nije punovažno. Prema tome, neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da savestan i zakonit držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 10 godina. Odredbom stava 4. ovog člana propisano je da savestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina.

Odredbom člana 72. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da je državina zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja. Odredbom stava 2. ovog člana propisano je da je državina savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova. Odredbom stava 3. ovog člana propisano je da se savesnost državine pretpostavlja.

Dakle, kako posle smrti sada pok. ĐĐ državina tužilje nije bila zakonita, jer je pribavljena silom, obijanjem brave na ulaznim vratima predmetnog stana i zamenom istih, a pri tom državina nije ni savesna, jer je naknadno utvrđeno da pomenuto zaveštanje nije punovažno, to nisu ispunjeni uslovi za sticanje prava svojine tužilje na predmetnom stanu na osnovu održaja iz odredbi člana 28. stav 2. i 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Neosnovani su navodi revizije kojima se ukazuje da su sudovi zakonitost i savesnost državine tužene na predmetnom stanu cenili u odnosu na period posle smrti ĐĐ (2004. godine), a ne u odnosu na period od 1990. godine, kada su sada pok. EE i ĐĐ dali tužilji ključeve stana, kao i da se ona brinula o njihovim životnim potrebama i sa istima imala usmeni sporazum, s obzirom na to da ni za taj period nisu ispunjeni uslovi za sticanje prava svojine na osnovu održaja. Ovo zato što iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da tužilja nije dokazala postojanje punovažnog pravnog osnova koji je potreban za sticanje prava svojine, a koji je neophodan za zakonitost državine. Savesnost tužiljine državine, iako se pretpostavlja, kod nepostojanja punovažnog pravnog osnova za sticanje svojine ne postoji. Imajući u vidu navode tužilje da se brinula o životnim potrebama sada pok. EE i ĐĐ, tužilja je znala da predmetni stan nije njen, pa je njena državina nesavesna.

Revizijom se ukazuje i na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, što nije dozvoljen razlog za izjavljivanje revizije na osnovu odredbe člana 407. stav 2. ZPP, osim u slučaju iz odredbi člana 403. stav 2. ZPP.

Pri tom, kako se odbija kao neosnovana revizija tužilje, to nije neopohdno dalje detaljno obrazlagati ovu presudu u smislu odredbe člana 414. stav 2. ZPP.

Odredbom člana 154. stav 1. ZPP propisano je da sud će prilikom odlučivanja koji će troškovi da se naknade stranci da uzmu u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice. O tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o iznosu troškova, odlučuje sud ceneći sve okolnosti.

Prema tome, ceneći sve okolnosti, troškovi na ime odgovora na reviziju nisu bili potrebni radi vođenja parnice, zbog čega je odbijen zahtev tuženih GG i DD na ime odgovora na reviziju shodno odredbi člana 154. stav 1. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu odredbi člana 414. stav 1. i 165. stav 1. ZPP odlučio u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković